Жигмунд (Зигмунд, Сигисмунд) Луксембуршки (, , , ; 1368—1437) је био краљ Угарске (1387—1437), цар Светог римског царства (1433—1437), маркгроф Бранденбурга (1378—1388. и 1411—1415), краљ Римљана (1410—1433) и краљ Чешке (носио је титулу од 1419, дефакто од 1436) из породице Луксембурга. Био је син Карла IV Луксембуршког (1346—1378) и Елизабете Померанијске, а био је ожењен Маријом Анжујском, ћерком и наследницом угарског краља Лајоша I Великог (1342—1382).

Био је изузетно активан владар, плаховитих потеза, смелих планова и брзих одлука, али више витез-авантуриста него државник широких погледа. Његова основна грешка је што ниједан од многих започетих подухвата није извео до краја, задовољавајући се половичним решењима. Стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају нема сумње, он је расипао снагу своје државе на послове споредне важности и стално улетао у нове сукобе, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за главно дело које му је предстојало, а то је била одбрана Угарске и Европе од све јачих Турака Османлија. Кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није у потпуности посветио њеном сузбијању, а и турска снага је толико порасла да се више није могла ослабити наивним витешким потезима и повременим експедицијама.

На почетку своје владавине сукобио се са Анжујцима из Напуљске краљевине који су му оспоравали право на титулу краља Угарске истакавши сина Карла II Драчког Ладислава Напуљског као свог кандидата. У склопу тих борби је планирао рат против кнеза Лазара (1371—1389) и краља Твртка (бан 1353—1377, краљ Срба и Босне 1377—1391) који су подржавали Ладислава, али је од тога одустао посредовањем Лазаревог зета мачванског бана Николе Горјанског Млађег. После Косовског боја Жигмунд је напао кнежевину Србију, али су га њени вазални односи са Османским царством спречили у освајању њених области. Крајем 14. века организовао је крсташки поход против Османлија са циљем њиховог протеривања са Балканског полуострва, али се поход окончао катастрофалним поразом Никопоља 1396. године у коме је једну од пресудних улога на османлијској страни одиграо кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима. После битке код Ангоре 1402. године прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу разрушену Београдску тврђаву, коју је деспот обновио и проширио. Око 1406. године се оженио по други пут, изабравши за своју супругу Барбару Цељску, ћерку Хермана II Цељског. Споразумом у Тати 1426. прихватио је да српског деспота Стефана наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић.

Водио је ратове против краљевине Босне и хрватских великаша, али није успео да трајно покори Босну, чији су великаши и краљеви признавали његову власт само док је у њој била присутна угарска војска. Покушао је да сломи отпор Јагелонаца у Пољској сарађујући са тевтонским витезовима, али је због притиска племства изостао из битке код Гринвалда 1410. године. Током његове владавине Јан Хус се побунио против немачког племства и католичке цркве, због чега је Жигмунд у сарадњи са папом сазвао сабор у Констанци (1414—1418). На сабору је одлучено да се Хус спали на ломачи, што је урађено у јулу 1415. године, што је покренуло тзв. хуситске ратове. Основао је витешки ред Змаја у који су ушли највиђенији владари његовог доба.

Током његове владавине у Угарској увелико се одвија процес новог јачања и организовања крупних феудалаца. Томе је посебно ишло на руку одсуство краља Жигмунда, који је за време своје полувековне владавине одсуствовао из земље скоро 22 године. У Хрватској се нагло уздиже породица Франкопана, чији родоначелник Никола, као бан Хрватске и Далмције, добија од Жигмунда 1426. године ове области у залог до Цетине и Поуња, заједно са свим краљевским Власима. Од 1434. године, када су овој породици прикључене и области Иваниша Нелипчића, Франкопани су, уз Крбавске Курјаковиће, убедљиво најмоћнија племићка породица у Хрватској.

Није имао мушких потомака и његовом смрћу се гаси династија Луксембурговаца, а на престолима Угарске и Чешке наслеђује га његова једина ћерка Елизабета односно њен супруг Алберт Хабзбуршки.

Порекло и младост Жигмунд Луксембуршки рођен је 15. фебруара 1368. године у Нирнбергу као син Карла IV, цара Светог римског царства и његове четврте супруге Елизабете Померанијске. Године 1374. верен је са Маријом, кћерком-престолонаследницом угарско-пољског краља Лајоша I Анжујског. 1378. године, када је постао маркгроф Бранденбурга, Лајош га је прогласио за свог наследника, што је у Пољској прошло са пуно оспоравања. 25. јула 1382. године на конгресу у Зволењу, краљ Лајош је присилио пољско племство да призна Жигмунда. Једини који га није хтео признати, био је Бартош од Одоланова, окорели непријатељ Анжујаца. Краљ је зато против њега послао управо Жигмунда, који је у походу имао успеха, успевши да му преотме: Козмин Вјелкополски, Кожмињец и Набишице, а 8. септембра да опседне Одоланов. Нашавши се у тешкој ситуацији, 11. септембра, Бартош се предао.

На дан Бартошеве предаје умро је краљ Лајош и власт у Угарској је преузела његова удовица Јелисавета, као регент дванаестогодишње Марије. Међутим, Пољаци Марију нису хтели за краљицу, а највише због Жигмунда, кога су сматрали непријатељем. Зато су му, 25. септембра, на конгресу целе Пољске, у Радомску, поставили врло тешке услове, између осталог да стално мора живети у Пољској. Нови конгрес целе Пољске у Вислици је, 6. децембра, донео још оштрију одлуку, да се Жигмунду не дозволи ни улазак у Краков. Спречивши га да преузме власт, Пољаци су за свог монарха изабрали Јадвигу, млађу кћер Лајоша и Јелисавете, и тако изашли из уније са Угарском.

Међутим, Жигмунд је 10. августа 1383. године пристигао у Пољску, и то на челу угарске војске од 12.000 људи, која је имала за циљ да у краљевским претензијама подржи Јадвигу против Земовита IV Млађег, мазовског војводе из огранка династије Пјаст. Војска се улогорила у Старом Сончу, како говори хроника Јанка из Чарнкова, на велику штету локалног становништва. Поменута хроника даље описује овај догађај:

Дана 25. септембра војска Угара, Кракова и Сандомјежа је опсела Бжешћ, окрутно пустошећи Кујавију. Напокон, посредством Владислава, војводе кујавског и ополског, 6. октобра је дошло до примирја до Ускрса следеће године. Пошто је пољско племство, на сабору у Радомску, 2. марта 1384. године, тражило да Јадвига што пре стигне у Пољску, угарска краљица Јелисавета покушала је да наметне Жигмунда за, у неку руку, управитеља северне краљевине. Међутим, пољски магнати одбијају ту одлуку, претећи ратом. Јанко из Чарнкова наводи:

Борба за угарски престо У то време, у Угарској избијају устанци против власти краљице, предвођени браћом Хорватима. У пролеће 1385. палатин Никола Горјански наговорио је младу краљицу Марију да раскине веридбу са Жигмундом, који је као Немац био омражен и међу Хрватима и међу Угарима, и вери се за Луја Орлеанског, брата француског краља Шарла VI. Жигмунд није био вољан да се тек тако одрекне веридбе која би му донела угарску краљевску титулу. Стога је продао своја имања и од добијеног новца скупио војску. Већ почетком августа, млади маркгроф је на челу те војске је продро у Угарску и освојио Њитру и Пожун. Суочена са све јачом странком побуњеника на југозападу, краљица Марија се враћа Жигмунду и у септембру постаје његова супруга.

мини|десно|Јелисавета и Марија на гробу краља Лајоша. У позадини крунисање Карла Драчког. Уље на платну Шандора Лицен-Мајера из 1862. године. Хорвати су дигли главу после краљичине удаје, и почели отворено да раде за претендента, напуљског краља Карла Драчког, који се 12. септембра искрцао у Сењу и кренуо ка Загребу. Када је Карло у децембру кренуо ка Будиму, међу краљичиним присталицама је завладао велики страх. У међувремену, још 8. новембра, Марија и Јелисавета су сазвале државни сабор, на коме је краљица потврдила права сталежа и редова, очито да би осигурала подршку племства. Истог дана, Жигмунд је био изабран за старатеља и управитеља краљевине. Међутим, он се тада налазио у Бохемији и ово његово именовање остало је без ефекта. Крајем децембра Марија је била приморана да преда престо Карлу. Овакав краљичин поступак само је био сплетка њене мајке, која је 7. фебруара 1386. године организовала атентат на новог угарског краља. Од ране задобијене том приликом, Карло је умро 24. фебруара, после чега је у земљи наступио прави грађански рат.

Краљица Јелисавета са својом кћерком Маријом опет је у руке преузела државну власт, али обе су биле сматране крвницима. Краљева погибија узбунила је све његове присталице, које су су у највећем броју налазиле у Хрватској и Славонији. На њихово чело стала су браћа Хорвати: Павле, Иваниш и Ладислав, а придружио им се и њихов ујак врански приор Иван Палижна са братом Томом и нећаком Бериславом. Од претходних побуњеника једино је Стефан Лацкфи сад прешао на страну краљица.

Жигмунд је сад, као супруг краљице Марије, хтео да преузме престо у Угарској и Хрватској, али се томе успротивила краљица Јелисавета. На то је бранденбуршки маркгроф, подржаван од полубрата Вацлава IV, краља Римљана и Бохемије, упао у Угарску и продро све до Ђера. Ипак Жигмунд се 12. маја 1386. године, управо братовљевим посредовањем, одрекао крунисања у замену за Тренчин, жупанију Ваш и сва имања која су некад припадала херцегу Стефану, брату краља Лајоша. Краљице се после тога упућују у Славонију, не би ли својим присуством смириле побуне. Међутим, повевши са собом малу пратњу, оне 25. јула упадају у заседу код Горјана, где су заробљене, а велика већина њихове пратње заједно са Горјанским побијена. Краљице су прво биле затворене у Гумнику, да би касније биле пребачене у Новиград код Задра.

мини|лево|Табор Луја Орлеанског, у позадини венчање Жигмунда и Марије. Фроасарова хроника, 14. век. Покољ код Горјана послужио је лукавом Жигмунду, да преузме власт у земљи у име своје жене Марије. Већ 5. септембра налазио се у Столном Београду, где је, делећи разне повластице, нашао савезнике међу племством. На његов страну прешле су, такође, и Маријине и Јелисаветине присталице, надајући се да ће млади маркгроф ослободити њихове краљице. Жигмунд је тада постао управитељ и капетан краљевине Угарске и као такав предузео почетне мере у гушењу устанка Хорвата. Северинског бана Ладислава од Лученца именовао је за генералног капетана краљевина Славоније, Далмације и Хрватске, а Ни­колу Горјанског Млађег за бана Мачве. Крајем 1386. кренуо је и лично против устаника, са главним циљем да ослободи краљице. На вест о овоме, краљица-мајка Јелисавета била је задављена, средином јануара 1387. године пред очима њене кћери, која то сама приповеда у повељи од 14. септембра исте године. После овога је краљичино мртво тело тајно је пренесено у Задар, где је сахрањено у цркви Светог мученика Хрисогона Никејског. Ту је остало до 16. јануара 1389. године, када је лађом превезено до Обровца, а даље у колима преко Лике и Загреба у Столни Београд, где је сахрањено у дворској гробници.

Можда су овим убиством Хорвати хтели застрашити Жигмунда, који се 10. јануара налазио у Копривници, а 15. у Дубрави, после чега се повукао, препустивши бану Ладиславу борбу с устаницима.