десно|мини|Карикатура из 1872. која приказује Карла Шурца као карпетбагера У историји Сједињених Америчких Држава, карпетбагер (енгл. ) је углавном историјски пежоратив који су користили Јужњаци да опишу опортунистичке или ометајуће Северњаке који су дошли у јужне државе након Америчког грађанског рата и за које се сматрало да искоришћавају локално становништво ради сопствене финансијске, политичке или друштвене користи. Термин је широко обухватао како појединце који су настојали да промовишу републиканску политику (укључујући право Афроамериканаца да гласају и обављају функције), тако и појединце који су видели пословне и политичке прилике због хаотичног стања локалних економија након рата. У пракси, термин карпетбагер се често примењивао на било ког Северњака који је био присутан на Југу током ере Реконструкције (1865—1877). Реч је уско повезана са термином скалаваг, сличним пежоративним изразом који се користио за описивање белих Јужњака који су подржавали Реконструкцију предвођену Републиканском странком.
Бели Јужњаци су током послератних година обично колективно осуђивали карпетбагере, страхујући да ће опљачкати и опустошити поражени Југ и бити политички у савезу са радикалним републиканцима. Шездесет мушкараца са Севера, укључујући образоване слободне црнце и робове који су побегли на Север и вратили се на Југ после рата, изабрано је са Југа као републиканци у Конгрес. Већина републиканских гувернера на Југу током Реконструкције била је са Севера. Од краја ере Реконструкције, термин се користи за означавање људи који се селе у ново подручје искључиво из економских или политичких разлога, иако немају никакве везе са тим местом.
Етимологија и дефиниција Термин карпетбагер, који се искључиво користио као пежоративан израз, потиче од торбе од тепиха (енгл. ), облика јефтиног пртљага направљеног од тканине за тепихе, коју су многи од придошлица носили са собом. Термин је почео да се повезује са опортунизмом и експлоатацијом од стране аутсајдера. Данас се у Сједињеним Америчким Државама користи да означи кандидата падобранца (енгл. ), односно аутсајдера који се кандидује за јавну функцију у области у којој није живео дуже од кратког времена или у којој нема других значајних веза са заједницом.
Према књизи Оливера Темпла Перија из 1912. године, државни секретар Тенесија и радикални републиканац Ендру Џ. Флечер „био је један од првих, ако не и први у држави који је осудио хорде похлепних тражилаца функција који су дошли са Севера у позадини војске у последњим данима [Америчког грађанског] рата”, у говору у јуну 1867. који је одржао широм Тенесија у знак подршке поновном избору инвалидног гувернера Тенесија Вилијама Г. Браунлоуа:
То је било порекло термина „торба од тепиха” (енгл. ), из којег је настао добро познати израз „влада торбе од тепиха” (енгл. ).
У Уједињеном Краљевству крајем 20. века, карпетбагер је добио још једно значење, односећи се на људе који су се придружили узајамној организацији, као што је стамбено друштво, како би је приморали да промени власничку структуру, односно да се претвори у акционарско друштво, тражећи на тај начин личну финансијску добит.
Позадина Републиканска странка на Југу обухватала је три групе након Грађанског рата, а беле јужњачке демократе су на две од њих указивале погрдним терминима. Скалавати су били бели Јужњаци који су подржавали Републиканску странку; „карпетбагери” су били недавно придошли људи у регион са Севера; а ослобођеници су били ослобођени робови. Већину од 430 републиканских новина на Југу уређивали су скалаваги, а 20 процената уређивали су карпетбагери. Бели бизнисмени су углавном бојкотовали републиканске новине, које су опстајале захваљујући владином покровитељству.Richard H. Abbott, For Free Press and Equal Rights: Republican Newspapers in the Reconstruction South (2004).
Историчар Ерик Фонер тврди:
Реформски импулс Почевши од 1862. године, северњачки аболиционисти су се преселили у области на Југу које су пале под контролу Уније. (1976). Учитељи и верски мисионари одлазили су на Југ да подучавају ослобођенике; неки су били под покровитељством северњачких цркава. Неки су били аболиционисти који су настојали да наставе борбу за расну једнакост; они су често постајали агенти федералног Бироа за ослобођенике, који је почео са радом 1865. како би помогао огромном броју недавно еманципованих робова. Биро је основао школе у руралним областима Југа са циљем образовања углавном неписменог црначког становништва и сиромашних белаца. Други Северњаци који су се преселили на Југ учинили су то да би учествовали у профитабилном послу обнове железница и разних других облика инфраструктуре који су били уништени током рата. . (Oxford University Press. 1988)
Током времена када је већина црнаца била поробљена, многима је било забрањено да се образују и описмењују. Јужне државе нису имале системе јавних школа, а бели Јужњаци из више класе су или слали своју децу у приватне школе (укључујући и оне у Енглеској) или су ангажовали приватне туторе. Након рата, стотине белих жена са Севера преселило се на Југ, многе да би подучавале новоослобођену афроамеричку децу. Оне су се придружиле истомишљеницима са Југа, од којих је већина била запослена у методистичкој и баптистичкој цркви, који су проводили већи део свог времена подучавајући и проповедајући конгрегацијама робова и ослобођеника како пре тако и после Грађанског рата.Godbey, William Baxter, "Autobiography of Rev. W.B. Godbey, A.M.", God's Revivalist Office. Cincinnati. 1909.Williams, Heather Andrea, Self-Taught: African American Education in Slavery and Freedom, University of North Carolina Press,
Економски мотиви мини|десно|Мапа Сједињених Америчких Држава из 1872. године, која приказује неједнакост богатства између Севера и Југа током ере Реконструкције Карпетбагери су оснивали банке и малопродајне објекте. Већина су били бивши војници Уније жељни да уложе своју уштеђевину и енергију у ову обећавајућу нову границу, као и цивили намамљени на југ новинским извештајима о „баснословним сумама новца које се могу зарадити на Југу узгајањем памука”. Фонер напомиње да се „са потрагом за профитом, међутим, спајао и реформаторски дух, визија њих самих као агената секцијског помирења и економске регенерације Југа.” Навикли да посматрају Јужњаке — и црне и беле — као лишене економске иницијативе, пуританске радне етике и самодисциплине, веровали су да само „северњачки капитал и енергија” могу донети „благодети система слободног рада у регион.”
Карпетбагери су углавном били добро образовани и пореклом из средње класе. Неки су били адвокати, бизнисмени и уредници новина. Већина (укључујући 52 од 60 који су служили у Конгресу током Реконструкције) били су ветерани војске Уније. Водећи „црни карпетбагери” веровали су да су интереси капитала и рада идентични и да ослобођеници имају право на мало више од „поштене шансе у животној трци.”
Многи северњачки и јужњачки републиканци делили су модернизаторску визију унапређења јужњачке економије и друштва, визију која би заменила неефикасни систем јужњачких плантажа железницом, фабрикама и ефикаснијом пољопривредом. Они су активно промовисали јавно школовање и створили бројне колеџе и универзитете. Северњаци су били посебно успешни у преузимању контроле над јужњачким железницама, уз помоћ државних законодавних тела. Године 1870. Северњаци су контролисали 21% железница на Југу (по километражи); 19% директора било је са Севера. До 1890. године контролисали су 88% километраже; 47% директора било је са Севера.
Истакнути примери у државној политици Мисисипи Генерал Уније Аделберт Ејмс, родом из Мејна, именован је за војног гувернера, а касније је изабран за републиканског гувернера Мисисипија. Ејмс је безуспешно покушавао да осигура једнака права за црне становнике Мисисипија. Његове политичке битке са Јужњацима и Афроамериканцима су разориле његову странку.
„Црни и жути” (енгл. ) (дворасна) уставна конвенција у Мисисипију 1868. укључивала је 30 белих Јужњака, 17 јужњачких ослобођеника и 24 особе које нису биле са Југа, од којих су скоро сви били ветерани војске Уније. Међу њима су била и четири мушкарца која су живела на Југу пре рата, од којих су двојица служила у војсци Конфедерације. Међу истакнутијима су били генерал Берот Б. Еглстон, родом из Њујорка; пуковник А. Т. Морган из Других волонтера Висконсина; генерал В. С. Бери, бивши командант обојеног пука подигнутог у Кентакију; генерал и адвокат из Илиноиса који је дипломирао на Колеџу Нокс; мајор В. Х. Гибс из Петнаесте пешадије Илиноиса; судија В. Б. Канингам из Пенсилваније; и капетан Е. Џ. Кастело из Седме пешадије Мисурија. Они су били међу оснивачима Републиканске странке у Мисисипију.
Били су истакнути у политици државе до 1875. године, али су скоро сви напустили Мисисипи 1875. и 1876. под притиском Црвених кошуља и Белих линија. Ове беле паравојне формације, описане као „војно крило Демократске странке”, отворено су радиле на насилном свргавању републиканске владавине, користећи застрашивање и атентате да би отерали републиканце са функција и сузбили гласање ослобођеника., Представник Мисисипија Вајли П. Харис, демократа, изјавио је 1875. године: Ако би било којих двеста Јужњака, подржаних од стране федералне администрације, отишло у Индијанаполис, избацило људе из Индијане, преузело сва места моћи, части и профита, осудило народ у целини као убице и варваре, увело корупцију у све гране јавне администрације, учинило владу проклетством уместо благословом, склопило савез са најнезнавенијом класом друштва како би водили рат против просвећених, интелигентних и врлих, какву би врсту друштвених односа такво стање ствари изродило.
Алберт Т. Морган, републикански шериф округа Јазу Сити у Мисисипију, привукао је кратку националну пажњу када су побуњене беле демократе преузеле владу округа и приморале га да побегне. Касније је написао дело Јазу; Или, на линији фронта слободе на Југу (1884).
Дана 6. новембра 1875. године, Хајрам Роудс Ревелс, републиканац из Мисисипија и први афроамерички амерички сенатор, написао је писмо председнику САД Јулисизу С. Гранту које је било нашироко прештампавано. Ревелс осуђује Ејмса и Северњаке због манипулације гласовима црнаца ради личне користи и због одржавања ратне мржње:
Елза Џефордс, адвокат из Охаја који се борио у војсци Тенесија, остао је у Мисисипију након завршетка Грађанског рата. Био је последњи републиканац који је представљао ту државу у Представничком дому САД, служећи од 1883. до 1885. године. Умро је у Виксбургу, 16 дана након што је напустио Конгрес. Следећи републикански конгресмен из те државе изабран је тек 80 година касније, 1964. године: Прентис Вокер из Мајза, који је служио један мандат од 1965. до 1967. године.
Северна Каролина Корупција је била оптужба коју су демократе у Северној Каролини износиле против републиканаца, примећује историчар Пол Ескот, „зато што је њена истинитост била очигледна.” Историчари Фонер и В. Е. Б. Ду Бојс приметили су да су и демократе и републиканци примали мито и учествовали у одлукама о железници. Генерал Милтон С. Литлфилд је добио надимак „Принц карпетбагера” и куповао је гласове у законодавном телу „да би подржао грандиозне и преварантске железничке шеме”. Ескот закључује да су неке демократе биле умешане, али републиканци „сносе главну одговорност за издавање 28 милиона долара државних обвезница за железнице и пратећу корупцију. Ова сума, огромна за то време, изазвала је велику забринутост.” Фонер каже да је Литлфилд исплатио 200.000 долара (мита) да би добио подршку у законодавном телу за државни новац за своје железнице, а демократе, као и републиканци, били су криви за примање мита и доношење одлука о железници. Демократе из Северне Каролине осудиле су „покварене зликовце из законодавног тела, који свакодневно примају мито”; један локални републикански званичник се пожалио: „Дубоко жалим због поступка неких наших пријатеља у законодавном телу, као и ван њега, у вези са финансијским питањима, то је заиста веома срамотно.”