мини|400п|Део генеалогије шпанских Хабзбурга Рат Велике алијансе, познат и под именима Деветогодишњи рат, Рат Аугзбуршке лиге или Рат за палатинско наслеђе био је велики рат који је избио 1688. и трајао све до 1697, углавном на европском континенту. Захватио је такође, и секундарне фронтове у Ирској (познатији као Вилијамитски рат) и Северној Америци (познатији као Рат краља Вилијама).
Након потписивања Споразума у Најмегену, којим је завршен Француско-холандски рат (1672—1678) Француска је под Лујем XIV намеравала да осигура своју хегемонију у Европи. До осамдесетих година 17. века цар Светог римског царства Леополд I добио је замах у рату са Турцима и ојачао је своју позицију у средњој Европи. Леополд I је заједно са протестантским кнежевима Немачке, Шпанијом и Шведском створио одбрамбени Аугзбуршки савез 9. јула 1686. да би спречили хегемонију ојачане Француске.
Низоземска република, на челу са Вилијамом III Оранским је успешно извршила инвазију на Енглеску и свргнула краља Џејмса II. Када је поред тога постао и краљ Енглеске, имао је моћ да ствара савез против Француске, чему је дуго тежио. Вилијам III Орански и Леополд I су 12. маја 1689. оформили Велику алијансу са циљем да врате Француску у границе, које су биле одређене Вестфалским миром. Повод за рат је била свађа око наследства у Рајнском палатинату.
Рат Велике коалиције завршен је без победника, потписивањем споразума у Ризвику 20. септембра 1697. Споразум су тада потписали Француска, Холандија, Енглеска и Шпанија. Леополд I је потписао касније 30. октобра 1697. После рата, Француска је војно ојачала на копну, а Енглеска и Холандија на мору.
Позадина сукоба Када је 1665. умро шпански краљ Филип IV, краљ Шпаније је постао његов син из другог брака, Карлос II. Француски краљ Луј XIV није оспоравао Карлосов долазак на шпански трон, али полагао је право на бар део Шпанске Низоземске, који би требало да припадне Лујевој жени Марији Терези, која је била ћерка шпанског краља Филипа IV из првог брака. Марија Тереза се била одрекла тих права када се удавала за Луја XIV. Међутим, Шпанија је заузврат требало да плати велики мираз Марији Терези. Пошто јој Шпанија није платила мираз Луј XIV је полагао права на Шпанску Низоземску и дошло је до Деволуционог рата (1667—1668).
После лаке победе против шпанске војске, Холандија, Енглеска и Шведска су створиле Тројну алијансу да би спречили Француску. Луј XIV је затражио мир. Мировним споразумом у Ахену Француска је добила мање територије, од којих је најзначајнији био град Лил. Разлог лаког прихватања мира од стране француског краља био је тајни споразум који је он у јануару 1668. постигао са аустријским царем а којим је предвиђена подела Шпанског царства у случају смрти Карлоса II. По том споразуму цар Леополд I или његови наследници би наследили: шпанску круну, шпанске поседе у Америци, Миланско војводство и луке на обали Тоскане. Француски краљ Луј XIV и његови потомци би наследили: Навару, Шпанску Низоземску, Франш-Конте, Краљевину Две Сицилије и Филипине. Иако тај договор није био формално потписан, сами Шпанци су се сложили с њим да би спречили велике анексије.
Након што је француска дипломатија успела да доведе до распада Тројне алијансе, Луј XIV се спремао за нови велики сукоб Француско-холандски рат (1672—1678). Француски министар рата Жан Батист Колбер је желео рат са намером да Француска преузме што је могуће више холандске трговине и да разбије извесне холандске трговачке монополе. Веровао је да се економски успех Француске може осигурати само уништењем Низоземске републике. Луј XIV је са друге стране сматрао да су га Холанђани издали за време Деволуционог рата, па се настојао осветити. Француски војни успеси у рату са Холанђанима забринули су и цара Леополда и кнеза-изборника од Бранденбурга. Леополд је био забринут, иако се претходно договорио са Лујем о подели шпанског царства. Шпанија је исто била забринута да ће Француска анектирати Шпанску Низоземску. Леополд, Бранденбург и Шпанија створили су противфранцуски савез 30. августа 1673. Немачка скупштина је 28. маја 1674. објавила рат Француској и позвала све кнежеве да помажу цару Леополду. Француски успеси у рату против Холандије су се наставили, али обе стране су до 1676. биле исцрпљене и спремне за преговоре. мини|л|200п|Луј XIV
Пред рат Споразум у Најмегену На крају Француско-холандског рата Луј XIV је имао знатну предност. Његова војска је била успешнија од противничке. За разлику од својих противника Луј XIV је имао потпуну политичку подршку. Противничка страна није била јединствена и није имала једнога вођу, па је то француски краљ могао вешто да користи. Вилијам III Орански је намеравао да одржава савезнике на окупу, али растао је финансијски притисак на Холанђане-McKay|Scott|1984|p=34-. Вилијам је 1672. постао доживотни владар Холандије (статхолдер). Коначно су Французи и Холанђани потписали мир 10. августа 1678. Шпанија и Леополд I су закључили мировни споразум мало касније До војски на бојном пољу није стигла вест о француско-холандском миру, па је 14. августа дошло до непотребне битке код Сен Дениса. Та три мировна споразума позната су колективно као Најмегенски мирDoyle: Short Oxford History of France – Old Regime France,. стр. 181. Иако је Најмегенски мир представљао успех за Луја, био је разочаран миром и дао је отказ Помпону, министру, који је преговарао о миру..
Мировни споразум је омогућио преживљавање Холандије и њене трговине, а Шпанија је била на губитку. Изгубила је Хаити, а предала је и Франш-Конте на тај начин ојачавајући француску контролу над Алзасом. Француска је имала и мале добитке у Шпанској Низоземски, при чему је то углавном била размена тврђава са Шпанијом. Француска је следила Вобанову политику градње одбрамбене баријере тврђава на француским северним границама. Лорена и Фрајбург су остали у поседу Француске. Вилијам III Орански је био уверен да је мир са Француском само привремен, па је одлучио да створи сталну алијансу да би спречио будуће француске намере.
Поновна уједињења мини|десно|200п|Леополд I, цар Светог римског царства
Француска војна надмоћ након рата са Холандијом постала је све очитија, али Луј XIV више није био заинтересован за отвору ратну политику као 1672. Наставио је да инсистира да друге силе прихвате француску надмоћ, али више није ратовао да то постигне, него је то настојао постићи претњама и различитим другим средствима са наводно легалним оправдањима. Након рата Француска је одржавала огромну стајаћу војску, а ширила је и Вобанов систем тврђава дуж источне границе са Немачком. Да би био изграђен добар одбрамбени систем требало јој је још земље од суседа. У ту сврху успостављени су специјални француски судови за поновна уједињења, који су тражили разне преседане и полулегална средства да би ујединили различите територије са Француском, а практично су вршена отимања суседних малих територија. Судови су увек налазили потребне преседане. Француска се након 1648. територијално проширила. Те нове територије су на неки начин зависиле од територије суседа и то је Француској било довољно да тражи те нове територије. На тај начин Француска је полагала право на те територије, које би онда након претње и добијала. Француска је тако добила мале додатне територије у Лорени, Шпанској Низоземски, делове Сара и остатак Алзаса. На Стразбур нису полагали право политиком поновног уједињења, него је француски министар рата запретио да ако не постану део Француске да ће све спалити и ставити на мач. Стразбур се предао 30. септембра 1681. Исти дан Лујева војска је ушла и у Касале Монферато, који је Луј купио од војводе од Мантове. Поседовањем Касала и тврђаве Пинероло Луј од Француске, било је угрожено шпанско Миланско војводство. Лујева војска започела је и опсаду Луксембурга са циљем да га дода претходним добицима у долини Мозела. Иако су прекинули са опсадом марта 1682. Французи су наставили са непријатељствима.
За Луја XIV територијални добици под изговором да се ради о поновном уједињењу територија представљали су стабилизацију граница. Преузео је све најважније стратешке тачке између Француске и њених суседа, и све је то утврдио Вобан. Међутим све државе које су граничиле са Француском сматрале су то агресијом. Шпанске и мале немачке државе бојале су се велике француске стајаће војске и једино што су могле то је да моле Енглезе и Холанђане за помоћ. Истога дана када је Стразбур био заузет, Холанђани су потписали савез са Шведском, која је била љута због одузимања територије Цвајбрикена. Након тога савезу се прикључио Леополд I фебруара 1682. и Шпанија маја 1682. Међутим шест других великих немачких држава остало је у савезу са Француском, а то су били Мајнц, Трир, Келн, Саксонија, Баварска и Бранденбург-Пруска. Луј је мислио да има тако јаку подршку код немачких држава, да ако би умро Леополд они би чак могли бирати француског кандидата за цара..
Леополд I је са друге стране био под притиском на граници Мађарске. Французи су охрабрили Турке, па су Турци 1683. опседали Беч. Беч је спасио пољски краљ Јан Собјески и Карло V, војвода од Лорене. Французи су искористили аустријску кризу, па су обновили опсаду Луксембурга, који је био у шпанском поседу. Шпанци су били охрабрени дизањем опсаде Беча, па су Француској објавили рат 1683. Погрешно су мислили да ће им Леополд и Холанђани доћи у помоћ. Француска војска је извела брзи и разарајући поход, па је у јуну 1684. шпански отпор био сломљен, а Луксембург био заузет. Уследили су мировни преговори у Регенсбургу, у којима је Француској дозвољено да задржи све територије на које је полагала право реуједињења и да задржи Луксембург и Стразбур следећих двадесет година. Луј XIV се надао да ће их Француска задржати заувек. С друге стране Вилијам III Орански је намеравао да створи коалицију са Шпанијом и са Леополдом, која ће повратити све територије, које је Луј XIV добио војним претњама.
Регенсбуршки мир означава највећи досег територијалног ширења Француске у доба Луја XIV. Сада је Вобан могао завршити тврђаве на источној и северној граници, а немачки кнежеви су имали много проблема са Турцима. Када је католик Џејмс II 1685. постао енглески краљ још је више олакшао позицију Француске. Пошто се очекивало да Џејмс II буде француски савезник Вилијам III Орански је постао изолован и беспомоћан. Моћни амстердамски трговци нису више желели сукоб са Француском.
мини|430п|Део генеалогије династије Стјуарт. Вилијам III Орански је постао зет Џејмса II када се оженио његовом ћерком Мари II 1677.
Протеривање хугенота Луј XIV је у октобру 1685. повукао Нантски едикт и издао Едикт из Фонтенблоа. То је означавало крај толеранције према протестантима у Француској. Око 200.000 француских хугенота је било присиљено да напусти Француску. Многи од њих су били трговци, индустријалци, војници, морнари. Холандија је имала користи од тог егзодуса, добила је 9.000 нових морнара и 12.600 војника. И оно мало профранцуског расположења на тај начин је уништено. Хугеноти су били протестанти као и Холанђани, а осим тога хугенотски трговци су били чести посредници у трговини Француске и Холандије, па је француско-холандска трговина била у великом паду.
У Енглеској је постојала забринутост због католичког краља Џејмса II, али Џејмс II је показивао жаљење због страдања хугенота у Француској. С друге стране није им веровао због политичких разлогаMiller: James II,. стр. 145. Већ јула 1685. сумњао је да хугеноти сарађују са манмутовском протестантском побуном.. У Брандембургу-Пруској калвинистички кнез је стао на страну хугенота. Исто је учинила и Шведска, али ипак није дошло до протестантског савеза против Француске.
Аугзбуршки савез У јулу 1686. државе јужне и западне Немачке, аустријски цар, Шпанија и Шведска формирале су Аугзбуршки савез. Циљ савеза да се одбране постојеће границе и мировни уговори: Вестфалски мир Најмегенски мир Регензбуршки споразум