Лужички Срби

Лужички Срби (, , ), познати и као Лужичани, Венди () или Винди (), су западнословенски народ.

Процјењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Њемачкој, у крају који је познат као Лужица. Највећа густина насељености се налази на западној периферији католичких округа горњолужичке говорне територије.|pages=161}} Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Сви Лужички Срби су двојезични: њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вјероисповјести су католици и протестанти.

Лужичани су подијељени у двије етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин (Бауцен), а доњолужичких град Кочебуз (Котбус). На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика.

Преци Лужичана су се доселили у данашњу Њемачку у 6. вијеку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованих Полапско-балтичких Словена. Од 10. вијека се налазе под њемачком влашћу. У средњем вијеку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. вијека дошло је до „националног препорода”. У 20. вијеку су у два наврата покушали да се отцјепе од Њемачке.

Етноним

Горњолужички Срби за себе користе назив Сербја (), а Доњолужички Срби назив Серби (); назив има заједничку етимологију са називом балканских Срба са значењем „сродство по млијеку” и „братство по млијеку” или касније „онај ко припада истој породици (роду)” (рођак). Народи Лужички Срби и Срби у јужној Европи по Плинију имају исто порекло, а потичу из нездравих крајева око мочваре Меотид. Одатле су се Сораби Словени (Срби) раздвојили у две групе; једна је отишла у Германију (Лужица), а друга у Панонију и Горњу Мезију (Балкан).Марво Орбини: „Краљевство Словена”, интегрални текст, Београд 2016.

Њемачки назив за Лужичане, са вокалом -{o}- — у прошлости је коришћен у западном дијелу подручја старолужичкосрпског језика између ријека Солава и Лаба. Први помен Лужичких Срба у писаним изворима истовремено и прво помињање западнословенског етникума уопште, било је 631. године у Фредегаровој хроници: (срп. „српски кнез Дерван који је словенског народа те је пре био подложан Францима, ступио на страну Сама”). Првобитни назив Срби односио се на племе Срби, које је живјело крај ријеке Мулде. Од 782. године српско име су почела да носе сва племена која живе између ријека Солава и Лаба (укључујући и претке Лужичких Срба, Лужичане и Милчане).

Термин (Венди) германска су племена првотно користила за све Словене на истоку и југоистоку. Овај термин је настао од етнонима, који су користили антички аутори (Херодот, Плиније Старији, Тацит, Клаудије Птолемеј): -{Venedi}-, -{Veneti}-, -{Venethi}-, -{Venethae}-. Венд је био њемачки службени назив за Лужичке Србе са негативним значењем (Венд — необразован и неотесан сеоски човјек, оптерећена негативним особинама). Из тога разлога, од 1945. године у Њемачкој Демократској Републици Лужички Срби званично носе назив .

У периоду постојања Њемачке Демократске Републике преовлађује идеја о јединству лужичкосрпског народа. Након уједињења Њемачке 1990. године, углавном међу Доњолужичким Србима се ширила идеја о посебном националном идентитету, а као свој назив користили су етноним Венди, правећи разлику од Горњолужичких Срба.

Историја

300п|мини|десно|Србин (лијево) заједно са Сасом, Франком и Јеврејем пред судијом. Илустрација из „Саксонског огледала”

Антрополошке компоненте савремених Лужичких Срба (као и Нијемаца у Бранденбургу, Саксонији, Тирингији и источној Баварској, помјешаних са потомцима германизованих Словена) одликују се европоидном брахицефалијом са елементима карактеристичним за Полабе и Бодриће у Мекленбургу, блиске латенским Келтима.

Савремени Лужичани, остатак племенског савеза Лужичких Срба (или једноставно Срба), један су од три главна племенска савеза полапских Словена, у које спадају и племенски савез Љутићи и Бодрићи. Полапски Словени или, на њемачком, Венди, у раном средњем вијеку су насељавали најмање једну трећину територије савремене Њемачке — сјевер, сјеверозапад и исток.

Лужички Срби су потомци два западнословенска племена — Лужичана и Милчана. Словени су населили простор данашње Њемачке у 6. вијеку, током Велике сеобе народа. Они су углавном били земљорадници и сточари. У 8. вијеку земље српско-полапских племена су биле изложене нападима Германа (прије свега Франака), а касније пољских и чешких краљева.

Са окупирањем Тирингије и Саксоније Лужички Срби почињу 782. године. Карло је убрзо уз помоћ Сакса, спречио Лужичке Србе, а уз помоћ Срба, Фриза, Ободрита и Саса успијева 789. да пређе реку Лабу, Хафел и продре на територију Велета. Послије овог, Драговит је морао да буде лојалан Карлу Великом.

Лужички Срби су се побунили и напали Аустразију, због тога је Карло Велики направио кампању против Словена у Бохемији 805. продирујући преко Зале и убијајући Милидуха 806. године код Вајсенфелса. Ово Лужичким Србима ништа није доприњело и још су Франци узели словенске поглаваре као таоце, док се следећа побуна догодила 816. године.

У мају 826. године лужички кнез Тунгло је био окривљен за нелојалност. Наређено му је било да се појави у октобру на суду, а касније је морао да преда свог сина да би се вратио кући. После тога око 830. Франци стварају „границу према Србима” ради лакшег економског, војног и етничког раздвајања између Германа у Франачкој и Словена.

Након изгубљене битке 839. године у којој је лужички вођа Цзимислав био убијен, Саси су освојили неке територије, а Лужичани су морали да плаћају порез. Лужички кнез Жистибор је био у добрим односима са Лудвигом II, са којим је водио битке против других словенских племена.

У 9. вијеку дио српских земаља је накратко је ушао у састав Велике Моравске.

250п|мини|десно|Limes Sorabicus

Лужица је постала дио Саксоније 932. када ју је Хенрик I Птичар освојио. Између 932. и 963. Лужичани постају германизовани. Бискуп Босо их око 970. крсти, чиме постају хришћани, што је оставило велики утицај.

150п|мини|лево|Јан Арношт Смолер, важна личност у лужичкосрпском препороду

Срби које су Германи покорили су више пута дизали побуне, које је освајач прекидао. Миличани су потпуно покорени 990. године. Хиљаде Срба је масакрирано, а њихова села и насеља су уништена. У периоду од 1018. до 1032. године територија Горње Лужице је постала дио Пољске, а у периодима од 1076. до 1084. и од 1158. до 1231. године била је дио Чешке. У 12. вијеку лужичке земље су ушле у састав Лужичке марке и Будишина под управом грофова из династије Ветин. Током 11. и 12. вијека почела је њемачка колонизација лужичкосрпске територије. Од 13. вијека Полапски Словени су се престали дијелити на племена, давајући називе областима — Доња Лужица (бивша област племена Лужичани) и Горња Лужица (бивша област племена Миличани). Горња Лужица је 1319. године постала дио Чешке, а за вријеме Карла -{IV}- 1373. године и Доња Лужица. Током 1635. године Горња Лужица и већи дио Доње Лужице су постале дио Саксоније, док је Доњолужички регион Кочебуз припао Бранденбургу.

Током протестантске реформације у Њемачкој у 16. вијеку већина Лужичких Срба је прешла на лутеранство. Католицизам је остао само у одређеним дијеловима Горње Лужице. Лужичкосрпска књижевност је настала у 16. вијеку. Кнез изборник Фридрих Вилхелм је 1667. године наредио забрану богослужење на лужичкосрпском и уништавање лужичкосрпске писмености. Од 1717. до 1735. године пруски краљ Фридрих Вилхелм I је издао низ декрета којим се забрањује употреба лужичкосрпског језика. На Бечком конгресу 1815. године Саксонија је Пруској предала територије Горње и Доње Лужице. Почетак националног препорода је повезан са обнављањем 1814. године, напорима Хандрија Лубенског и Бедриха Клина, „Лужичкосрпског проповједачког друштва” у Липску. У другој половини 19. вијека уведена су нове ограничења на употребу лужичкосрпског језика. Лидери Лужичких Срба су се 1919. године обратили Версајској конференцији, тражећи оснивање лужичкосрпске државе. Међутим, тај приједлог није разматран на конференцији. Подносилац приједлога Арношт Барт је након повратка у Њемачку ухапшен због издаје. Са доласком на власт националсоцијалиста 1933. године у Њемачкој настао је отворени терор и наређена су хапшења патриота и принудна исељавања национално оријентисаних лужичкосрпских свештеника и учитеља. Лужичкосрпски језик (од 1940. чак и у свакодневном животу) и сви органи штампе (од 1937) били су забрањени. Лужички Срби су проглашени Нијемцима, који говоре „вендски”.

У периоду од 1945. до 1946. године Лужички Срби су са активним учешћем Јана Цижа, други пут у историји, покушали да се отцјепе од Њемачке, што није успјело. Послије Другог свјетског рата германизација Лужичких Срба је убрзана, како су у Лужицу досељавани Нијемци из Чехословачке и Пољске. У наредним десетљећима дошло је до поновног успостављања лужичкосрпске штампе и школа, што је резултовало културним успоном Лужичких Срба. Од 1924. године до почетка 21. вијека као резултат развоја лежишта угља у Лужици, дјелимично или у потпуности је срушено више до стотину села.

Становништво Лужички Срби су најмалобројнији словенски народ. За вријеме Њемачке Демократске Републике није спроведен статистички попис Лужичана, а у документима се стално понавља исти број — 100.000 људи. У посљедњим годинама ЊДР Институт за лужичкосрпску етнологију је спровео попис путем посебног система анкетирања, међутим резултат пописа није у цјелости објављен. У савременој Њемачкој попис становништво мањинских народа званично није спроведен. Бројност Лужичких Срба према различитим статистичким подацима у периоду од 1980. до 2010. године креће се од 50.000 до 500.000. У политици је истакнута бројка од 60.000 људи. Према подацима, наведеним послије 1989. године, Лужичана је било 67.000, укључујући и 59.000 који говоре матерњим језиком. Према садашњих подацима број Лужичких Срба се креће од 50.000 до 67.000. Ова разлику у бројкама показује разлику између етничких Лужичких Срба и Лужичких Срба који говоре матерњих језиком. Већина на лужичкосрпском језичном подручју су Немци: само око 1% становника Лужице су говорници лужичкосрпског језика (Elle, 2003). У Будишину, средишту културног живота Лужичких Срба, њихов удио је од 5% до 10% становништва. Према процјенама Арношта Муке на почетку 1880-их удио Доњолужичких Срба у укупном броју Лужички Срба је био 42,9%, док су Горњолужички Срби чинили 57,1%. Према Арношту Чернику (1959), удио Доњолужичких Срба средином 1950-их је био 28,4%.

На територији савремене Пољске, у Жагањецу Лужичани су германизовани током 16. вијека, у Жарију средином 17. вијека, а у околини Губина и Лупског током 18. вијека. На подручју Красног почетком 18. вијека Лужички Срби су чинили 85,3% становништва, али се на прелазу 18. и 19. вијека тамо доњолужичкосрпски није говорио. Доњолужички се најдуже одржао на десној обали ријеке Лужичка Ниса у селу Ленкњица: 1932. године у селу су живјеле двије породице које су говорила лужичкосрпски (1884. у селу је живјело 380 Лужичана и 3 Нијемца).

Писац Адолф Черни је осамдесетих година 19. века, уврстио међу њих и "остатак старих Словена у Италији тзв. „Резјане”. Од укупне суме сви тих Срба — 177.000, а било их је расуто изван Лужице око 15.000, на оне у Италији отпадало је још 3.000 душа.„Застава”, Нови Сад 18??

Језик мини|200п|Лужичкосрпска језичка област од 8. до 21. вијека

Сви Лужички Срби су билингвалисти, њемачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена.