Етјен Пјер Теодор Русо (; 15. април 1812 — 22. децембар 1867) био је француски сликар, један од најзначајнијих представника Барбизонске школе и један од пионира модерног пејзажног сликарства у Француској. Најпознатији је по пејзажима у којима је настојао да верно прикаже карактер и атмосферу природе, нарочито шума и предела око Фонтенблоа.

Русо је припадао генерацији романтичарских сликара која се током 1830-их супротстављала доминантној академској традицији француског сликарства. Његови радови су годинама били одбијани на Париском салону, дуго је остао на маргинама званичног уметничког живота. Упркос томе, постепено је изградио углед међу критичарима и другим уметницима, а после револуције 1848. године његово сликарство добило је шири јавни пријем.

Од 1848. године Русо је живео у Барбизону, где је провео већину остатка живота. Заједно са сликарима као што су Жан-Франсоа Мије, Нарсис Виржилио Дијаз де ла Пења и Жил Дипре, допринео је развоју Барбизонске школе, чији су уметници непосредно посматрање природе и рад у пејзажу поставили у средиште свог стваралаштва. Његов утицај огледао се и у раду млађих сликара, а посебно у начину на који су посматрали и приказивали дрвеће, шуме и променљиве атмосферске услове.

Иако је током живота често наилазио на неразумевање званичних уметничких институција, Русо је касније признат као један од најзначајнијих француских пејзажних сликара XIX века. Његова дела данас се чувају у водећим музејским збиркама, укључујући Лувр у Паризу и Валасову збирку у Лондону.

Живот

Младост

Теодор Русо рођен је у Паризу у грађанској породици. У почетку је добио основно уметничко образовање, али је убрзо показао изражену склоност ка сликарству. Његов отац у почетку није одобравао његову одлуку да напусти породични посао и посвети се уметности, али се временом помирио са његовим избором. Током целе Русоове каријере остао му је наклоњен и подржавао га у његовим сукобима са управом Париског салона. Русо је делио тешкоће са којима су се суочавали романтичарски сликари његове генерације, нарочито у настојању да њихова дела буду прихваћена на годишњим изложбама Париског салона. Утицај уметника школованих у класичној традицији био је снажан, па Русо све до 1848. године није добио одговарајуће признање шире јавности.

На изложбама Салона представио је укупно шест дела 1831, 1833, 1834. и 1835. године. Године 1836. жири је одбио његово значајно дело Пејзаж Јуре, Силазак крава. Између 1836. и 1841. послао је још осам дела на Салон, али ниједно није прихваћено. Након тога престао је да шаље своја дела све до 1849. године, када су сва три рада која је пријавио била прихваћена.

Русо ипак није био без подршке у штампи. Његов пријатељ, ликовни критичар Теофил Торе-Бирже, дао му је надимак le grand refusé, односно велики одбијени, којим је постао познат у уметничким круговима.

Током овог периода уметничке изолације Русо је насликао нека од својих најзначајнијих дела, међу којима су Алеја кестенова, Мочвара у Ландима и Слана. Мочвара у Ландима данас се налази у Лувру, док се Слана налази у Сједињеним Америчким Државама. После реорганизације Салона 1848. године, Русо је 1851. изложио своје ремек-дело Ивица шуме, које се такође налази у Лувру. Делом је слично композицији Пропланак у шуми Фонтенблоа, која се чува у Валасовој збирци у Лондону.

Барбизон и зрело доба

До овог периода Русо је само повремено боравио у Барбизону, али се 1848. године тамо стално настанио и већину остатка живота провео у околини овог шумског села. Његова дела су тада почела да достижу пристојне цене, иако су оне тридесет година после његове смрти износиле тек око десетине њихове касније вредности. Истовремено је број његових поштовалаца наставио да расте.

Упркос растућем угледу, званичне институције су га и даље занемаривале. Његов ученик Нарсис Виржилио Дијаз де ла Пења проглашен је 1851. године витезом Легије части, док је Русо остао без одликовања. Убрзо је, међутим, номинован и одликован крстом Легије части, а касније је постао и официр овог ордена.

На Светској изложби у Паризу 1855. године, на којој су била окупљена и сва Русоова дела која су претходних двадесет година била одбијана, његови радови признати су као једна од најбољих изложених група. Међутим, након неуспешне аукцијске продаје његових дела 1861. године, размишљао је о напуштању Париза и пресељењу у Амстердам, Лондон или чак Њујорк.

Позне године

У познијим годинама Русо је доживео низ несрећа. Здравствено стање његове супруге се погоршало, остарели отац постао је зависан од његове материјалне помоћи, а број његових покровитеља био је мали. Док је једном приликом привремено боравио ван куће са болесном супругом, младић који је живео у њиховом дому, као породични пријатељ, извршио је самоубиство у Русоовој кући у Барбизону.

Током посете Алпима 1863. године правио је скице Мон Блана, али се тешко разболео од упале плућа. После повратка у Барбизон почео је да пати од несанице и постепено је губио снагу.

Русо је изабран за председника жирија за ликовну уметност на Светској изложби 1867. године. Разочарање због тога што није добио највиша предвиђена признања можда је утицало на његово здравље. У августу је доживео парализу. Стање му се накратко побољшало, али је током јесени имао још неколико напада. У новембру му се стање погоршало и умро је 22. децембра 1867. године у присуству свог дугогодишњег пријатеља Жан-Франсоа Мијеа.

Мије, сликар сељачких мотива којег је Русо изузетно ценио, био је често уз њега током последњих година његовог живота. После Русоове смрти преузео је бригу о његовој болесној супрузи.

Русоов пријатељ и сусед Жил Дипре, такође угледни пејзажни сликар Барбизонске школе, забележио је да је Русо тешко процењивао када је нека слика завршена. Дипре је понекад односио из атељеа платна на којима је Русо предуго радио. Русо је био добар пријатељ са Дијазом и подучавао га сликању дрвећа, јер је Дијаз у једном периоду своје каријере сматрао да уме да слика само људске фигуре.

Стваралаштво

Русоове слике углавном имају озбиљан карактер и изражену, суптилну меланхолију. Његова завршена дела одликује пажљива обрада, али је толико дуго развијао своје композиције да је број потпуно довршених слика релативно мали. Оставио је велики број платана на којима су поједини делови слике детаљно обрађени, док су други остали само назнака. Сачувао се и велики број скица и акварела. Његови једнобојни цртежи пером на папиру су ретки.

Неколико његових значајних дела чува се у Лувру, док се једно од његових најважнијих дела из периода Барбизонске школе налази у Валасовој збирци у Лондону. Једно Русоово дело налази се и у збирци Јонидес у Музеју Викторије и Алберта у Лондону.

Слике

Референце

Литература

Alfred Sensier, Souvenirs sur Th. Rousseau, Paris, 1872. E. Michel, Les Artistes célèbres: Th. Rousseau, Paris, 1891. J. W. Mollett, Rousseau and Diaz, London, 1890. David Croal Thomson, The Barbizon School of Painters: Th. Rousseau, London, 1892. Albert Wolff, La Capitale de l'art: Th. Rousseau, Paris, 1886. E. Chesneau, Peintres romantiques: Th. Rousseau, Paris, 1880. P. Burty, Maîtres et petit-maîtres: Th. Rousseau, Paris, 1877. J. O'Neill (ур.), Romanticism & the School of Nature: Nineteenth-Century Drawings and Paintings from the Karen B. Cohen Collection, Њујорк, Метрополитенски музеј уметности, 2000.

Спољашње везе

Теодор Русо — Rehs Galleries The Untamed Landscape: Théodore Rousseau and the Path to Barbizon — Morgan Library & Museum

Категорија:Рођени 1812. Категорија:Умрли 1867. Категорија:Француски сликари Категорија:Француски графичари Категорија:Барбизонска школа Категорија:Сликари реализма Категорија:Парижани