Опсада Београда 1456. године (, ) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.
Велику османску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Значајан догађај током опсаде је разбијање османске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели, а сутрадан је уследило османско повлачење.
Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.
Угарска од 1440. до 1456. Смрћу Владислава I Јагелонца, 1444. године, Угарска је остала без владара. Државом је управљао савет који је извршну власт поверио седморици капетана. Потврђен је избор Ладислава V Посмрчета за краља, а одлучено је да се до његовог пунолетства власт повери једном од гувернера. Ова дужност додељена је Јаношу Хуњадију 1446. године. Хуњади се активно борио против Турака. Ипак, 18. октобра 1448, његове снаге су поражене на Косову пољу. Овом приликом Хуњади је заробљен, али успео је да побегне да би потом поново пао у заробљеништво српског деспота Ђурђа Бранковића. Односи међу њима су се побољшали тек 1451, када су деспоту враћена нека имања у Угарској, али ће они остати сложни и у наредном периоду. За време Хуњадијевог одсуства поново је постало актуелно питање избора владара. Године 1452, цар Светог римског царства Фридрих III је под притиском побуне сталежа у Бечу морао да се одрекне старатељства над Ладиславом и да му дозволи повратак у Угарску. За новог старатеља дванаестогодишњег Ладислава изабран је Улрих Цељски. Као накнаду за овај положај Хуњади је добио неке поседе, именован је за наследног бистричког жупана и за команданта (капетана) угарске војске. После повратка краља у Угарску, положај гувернера је укинут јер су Хуњадијеви противници сматрали да он није неопходан.
Османско царство од 1451. до 1456. мини|150п|Мехмед II Освајач, портрет који је 1480. насликао млетачки сликар Ђентиле Белини. Османски султан је 1456. неуспешно опседао Београд, али је касније освојио Србију, Босну и Мореју. Након смрти Мурата II на Османов престо долази Мехмед II, касније назван Освајач. Већ у првим годинама владавине 1453. године постигао је велики успех. Освојен је Цариград, престоница византијских царева и центар источног хришћанства. Ова победа ојачала је ратоборно крило међу османским великодостојницима које је подржавало Мехмеда. Он је јула 1453. уклонио великог везира Џандарли Халила, који се често залагао за компромис са хришћанским силама.Робер Мантран, Историја османског царства, Клио, Београд, 2002.
Основна преокупација османског султана био је Балкан. За султана је било значајно да осигура превласт на Дунаву. У таквим околностима неизбежно је морао доћи у сукоб са Угарском. Поход 1454. био је неуспешан. Наредне године заузео је Ново Брдо, важну и богату рударску област. Влашка је мировала, а војвода од Молдавије прихватио је у октобру 1455. да плаћа данак да би осигурао мир и слободну трговину за своје поданике у Акерману. Султан је могао мирно да организује поход на Угарску коју су разарали унутрашњи сукоби.
Припреме за крсташки поход и несагласност хришћанског света
У овом периоду у Угарској, и уопште на западу, прављени су планови за крсташки поход против Османлија. У фебруару 1456. у Будиму је одржан сабор угарских великаша на коме се расправљало о одбрани јужне границе и опремању војске. Овом приликом одлучно су иступила два црквена достојанственика. Први је био Јован Капистран, који је с Хуњадијем боравио у Јужној Угарској, где је заговарао неопходност рата против Турака. Њега је папа и званично именовао за крсташког проповедника. Други је био Хуан (Јован) Карвахал. Он је на сабору одлучно иступио истичући да се у Италији обављају обимне припреме. Овај сабор је завршен у априлу без значајнијих закључака.
У Италији су заиста прављени велики планови. Римски папа Калист III градио је флоту на Тибру, а помоћ је обећао и Алфонсо Арагонски као и Млеци, Ђенова, Фиренца, Модена, Болоња, бургундски војвода и португалски краљ. Рачунало се на војске цара Светог римског царства и угарског краља. Ипак, хришћански свет није био јединствен, многи европски владари нису подржали поход, (француски краљ Шарл VII се држао по страни, а у Енглеској је отпочињао династички сукоб касније назван Рат ружа).
Припреме за борбу Прикупљање хришћанске војске Пошто подршка двора и племића није била обезбеђена морала је да се мобилише маса фанатичних верника. Проповедање крсташког рата, који је објављен још у фебруару 1456, добило је на важности. Главни проповедник био је фрањевац Капистран. Одзив сиромашних био је масован. Било је ту људи разних занимања или без занимања, студената и авантуриста свих врста. Групе крсташа стизале су са свих страна, преко Будима у Петроварадин, у коме је било централно место окупљања.
И поред свих неуспеха, неуморни Хуњади је улагао огромне напоре да окупи војску. Дана 12. јуна пише у Ердељ и тражи помоћ, пре свега коњицу. Писао је 22. јуна заједници седам саксонских столица, али помоћ није дошла. Поново пише у Ердељ 3. јула, али времена више није било, јер су се Турци приближили Дунаву. Иако са слабијим снагама, Хуњади се у јуну упутио у сусрет Турцима. thumb|Статуа Јањоша Хуњадија која га приказује у ратној опреми током опсаде за Београд
Османске припреме Османске припреме отпочеле су још у зиму 1455. године. На равници између Истанбула и Једрена сакупила се огромна војска. Султан је тражио помоћ од својих вазала: од босанског краља тражио је 10.000 људи, од херцега Стефана Вукчића 8.000, а од војводе Петра I Павловића 4.000 и одговарајућу количину намирница од сваког од њих. Они су одбили да пошаљу ову помоћ, истичући како ће плаћати само редован данак. Али и без њих османска сила је била огромна. Сакупљана је војска из свих провинција. Војску је предводио лично Мехмед II, а уз њега су биле најзначајније војсковође; међу њима и румелијски беглербег Караџа и заповедник јаничара Хасан. У османској војсци било је и странаца из Персије, са поседа египатског султана, Татара, такође и стручњака за ливење топова из Италије и Немачке. О бројности ове војске не постоје поуздани подаци. Чак и очевидац Таљакоцо, Капистранов пратилац, у различитим тренуцима износи различите податке. Први пут говори о 100.000, а други пут о 160.000 војника. По речима салцбуршког канцелара Бернарда Кројбуршког османска војска никада није имала преко 100.000 људи, па се овај број може узети за горњу границу.
Поред војске припремљена је артиљерија и флота. Неки топови су, због лакшег транспорта, ливени успут у Скопљу и вероватно Крушевцу. По Капистрановим речима, око Београда је било 300 османских топова различите величине. Топови су израђивани чак и од метала од којих су биле израђене цариградске драгоцености, фигуре коња, црквена звона и крстови на црквама. Поред топова Турци су користили и разне друге опсадне справе. Грађена је бројна флота. Бродови су грађени на Морави (око 100), а вероватно су неке лађе дошле уз Дунав из Црног мора. По подацима савременика број бродова се кретао од 200 до неколико десетина.
Много напора изискивало је и снабдевање овако бројне војске. Намирнице су довлачене са свих страна, копном и водом, али ни сви напори нису могли да обезбеде иоле уредно снабдевање. Већ средином јула знало се да влада несташица у османском табору и у људској и у сточној храни. Османско снабдевање ометала је и чињеница што су се Срби држали непријатељски те нападали и пљачкали османске транспорте. Централни део султанове војске током опсаде Београда налазио се на Врачарском платоу, код данашњег Храма Светога Саве, а крила су досезала до Савске и Дунавске обале.Александар Диклић, Београд вечити град, стр. 72, 73
Хришћанска војска мини|десно|150п|Јанош Хуњади, најзначајнији борац против Турака у 15. веку, овде је приказан на дрворезу угарског гравера Јаноша Туроција. Ово је једини Хуњадијев портрет урађен за његова живота. мини|п250|лево|Јањош Хуњади у оклопу мини|десно|150п|Свети Јован Капистран је био главни храбритељ хришћанске војске код Београда 1456.
Не зна се колика је била посада београдског утврђења. Главни заповедник града био је Михаљ Силађи, Хуњадијев рођак и сарадник. Подршка племства је изостала. Штавише османско надирање ка Дунаву изазвало је панику те су многи племићи па и сам краљ, побегли на запад. Београду је у помоћ притекао Јанош Хуњади. Он није успео да прикупи велику војску. Уз њега су углавном били његови стари саборци, прекаљени борци и известан број најамника чије је прикупљање помогао и српски деспот, Ђурађ Бранковић, чије су снаге непосредно пре напада на Београд одолеле османској опсади Смедеревског Града. Хуњади је опремио и највећи део лађа. Оне су одиграле веома значајну улогу у борбама у којима су учествовали и одреди, највише коњица, мачванског бана Јована Корођског као и Ладислав Кањини и Себастијан Розгоњи са својим људима.
Највише је било крсташа. Они су долазили са свих страна, највише из Угарске, али и из Аустрије, Пољске, Чешке и Немачке. Главни логор крсташке војске био је код Земуна. Ова војска била је слабо опремљена. Коњâ готово да и није имала, а праве ратне опреме веома мало. Хуњади није имао довољно поверења у ову војску, а и сам Капистран је улагао велике напоре како би одржао ред. Од свих приспелих крсташа, само је мањи број учествовао у борбама. Прва група, коју је предводио лично Капистран, пребачена је на пет лађа у Београд, 2. јула. Већ 3. јула град је био потпуно одсечен. Највероватније је у борбама у граду и око њега учествовало између 10 и 20 хиљада хришћанских војника. Велики проблем за ову војску било је снабдевање. Оно се нешто поправило тек после борби на Дунаву 14. јула. мини|200п|Застава Јањоша Хуњадија
Борбе Опсада до 14. јула лево|250п|мини|Цртеж топа каквог су користили Турци при освајању Константинопоља а касније коришћеног при нападу на Београд 1456. године. У јуну 1456. огромна османска војска кретала се кроз Србију ка Дунаву. Ђурађ Бранковић и цео српски народ били су узнемирени доласком османске силе. Баш тада на небу се појавила репата звезда која досезаше до земље. Ондашњи, сујеверни свет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Српски деспот слао је султану поклоне како би га умилостивио али без успеха, па је османска војска дошла под Смедерево. Један део османске војске посео је Рудник, а један број коњаника је кренуо против Скендербега. Смедерево је било добро снабдевено и утврђено. И други српски градови били су спремани за борбу. Турци су напали Смедерево али је град одолевао. Спаљено је предграђе. На вест да долазе Угри, султан Мехмед II се поколебао. Пошто губици нису били занемарљиви, одустао је од освајања српске престонице и кренуо ка Београду.
Османски пљачкашки одреди још су током јуна узнемиравали околину Београда. Том приликом страдала је и једна српска црква за чију се обнову залагао Силађи, без сумње са циљем да приволи Србе на заједничку борбу.
Хуњади је био добро обавештен о покретима и намерама султанове војске. Он је намеравао да пресретне османске бродове на Дунаву пре него што стигну до Београда. С тим циљем је отишао у Ковин, али када су 3. јула османски бродови наишли он није имао довољно снаге за планирану акцију. Истог дана османски бродови су били пред Београдом.