мини|десно|250п|(1) паротидна, (2) подвилична, (3) подјезична Пљувачне жлезде () део су дигестивног тракта, који је придодат усној дупљи. У њу жлезде изливају продукт своје секреције и тако учествују у хемијској преради хране. Према типу ћелија од којих су изграђене и врсти пљувачне секреције, деле се на: серозне, мукозне и мешовите. С обзиром на димензије и положај, пљувачне жлезде су подељене у две основне групе: мале и велике жлезде.Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“ („Савремена администрација“ Београд 2000.).

Жлезде усне дупље су ектодермалног порекла, а настају инвагинацијом пупољака епитела примитивне усне дупље (стомодеум) у мезенхим. Мале пљувачне жлезде изван усне дупље су ендодермалног порекла.

Мале

Ове многобројне мукозне и мешовите жлезде су смештене у подслузокожном слоју зидова усне дупље и ждрела, са изузетком десни и тврдог непца. Деле се на: уснене (), образне (), кутњачке (), непчане (), језичне жлезде (), задње које леже испод слузокоже корена језика и опшанчаних папила, бочне које леже испод одговарајуће ивице језика (листастих папила), и предњу језичну жлезду () која је највећа од језичних жлезда. Парна жлезда која има облик издуженог јајета.

Мале пљувачне жлезде луче пљувачку континуирано и имају кратке и једноставне изводне канале. Има их око 700—1000 и њихова улога се састоји углавном у влажењу слузнице.

Велике

Велике жлезде су издвојене као посебни органи и смештене су изван усне дупље у посебним везивно-ткивним ложама. Овде се убрајају три парне жлезде: подјезична (), подвилична (), и доушна или паротидна жлезда ().

Велике пљувачне жлезде су се током ембрионалног развоја сместиле изван зидова дигестивног тракта, али су са њим остале повезане преко својих изводних канала. За разлику од малих жлезда, оне луче пљувачку само под дејством вегетативног нервног система који се може надражити физичким, хемијским и разним другим стимулусима. При томе, паротидне жлезде луче серозан, подвиличне мешовит (серо-мукозан) и подјезичне мукозан дигестивни сок. Захваљујући свом хемијском саставу (присуству ензима и других активних супстанци) овај секрет учествује у хемијској обради хране.Проф. др Б. Милутиновић: Скрипта из физиологије за студенте медицине и стоматологије, (Медицински факултет универзитета у Новом Саду)

Грађа

У свакој пљувачној жлезди се разликују паренхим и везивно-васкуларна строма. Жлездани паренхим чине тубулуси, ацинуси и систем одводних канала.

Ацинуси

Ацинуси су лоптасте формације (пречника 20-30 -{μm}-) изграђене од секретних и миоепителних ћелија које леже на базалној површини (базалној ламини). Они се деле на серозне, мукозне и мешовите.

Серозни ацинуси се састоје од високоцилиндричних или пирамидалних ћелија (сероцита) са веома уским луменом (5 -{μm}-). Цитоплазма ових ћелија је ацидофилна, имају округло једро које се налази у базалном или средњем делу ћелије, а од осталих органела се уочавају гранулирани ендоплазматски ретикулум, митохондрије, рибозоми, Голџијев апарат и бројне секретне грануле. Оне стварају водњикав секрет богат ензимима (амилаза, птијалин и пероксидаза). Између ћелија налазе се интерцелуларни каналићи, који их повезују.Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање („Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)

Мукозни ацинуси имају шири лумен и изграђени су од мукоцита. То су нешто ниже ћелије цилиндричног или коцкастог облика, које су распоређене у облику тубула.Душан Трпинац: Хистологија за студенте фармације, IV издање („Кућа штампе“ Београд, 2000.) Код њих је једро елипсасто и потиснуто је ка базалном полу ћелије, где се налази и већи део осталих органела. Већи део цитоплазме (а посебно њен апикални део) је испуњен мукозним секретним гранулама. Оне продукују секрет (муцин), који се процесом егзоцитозе излучује у цитоплазму. Ту се муцин везује са водом и претвара у густ вискозан гел (мукус). Поменути секрет се депонује у ћелији и под дејством нервног или хормоналог надражаја се излучује.

Серо-мукозни ацинуси су изграђени од мукоцита, око којих се налазе сероцити у виду тзв. Ђануцијевог или Ебнеровог полумесеца.

Базална ламина жлезданих ћелија обухвата дисконтинуирани слој миоепителних ћелија, које својом контракцијом поспешују отицање секрета.

Код великих пљувачних жлезда, појединачни жлездани делови се удружују и граде режњеве (лобусе), између којих се налази интерлобуларно везивно ткиво које садржи крвне и лимфне судове, живце и одводне канале.

Одводни канали

На секретне делове пљувачних жлезда се настављају прелазне цеви (). Њихов зид је веома танак и изграђен је од једнослојног коцкастог или плочастог епитела који належе на базалну ламину. Испод ње се налази мала количина везивног ткива. Иначе ове цеви су више карактеристичне за серозне жлезде, док су код мукозних оне сведене на минимум.

Неколико прелазних цеви се спаја и образује секретне или пругасте цеви (). Оне су двоструко шире од претходних и њихов зид је изграђен од коцкастог или цилиндричног епитела и базалне мембране. Испруганост ових цеви потиче од уврата базалног дела ћелијске мембране (плазмалеме) која се увлачи између палисадно распоређених митохондрија. Пругасти канали врше апсорпцију натријума и секрецију калијума, односно учествују у промени јонског састава примарног секрета.

У интерлобуларном везиву настају прави одводни канали () који спроводе пљувачку у усну дупљу. Њихов епител је у почетку једнослојан високоцилиндричан, затим прелази у дворедан и на крају постаје плочасто слојевит епител без орожавања. Испод епитела се налази базална ламина, на коју налаже везивно ткиво.

Код малих жлезда паренхим и изводни канали се налазе у слузници или нешто испод ње, а строма је сачињена од растреситог везивног ткива. Велике пљувачне жлезде представљају самосталне органе обавијене капсулом од густог везива. Од ње се одвајају преграде, које деле жлезду на режњиће. У оквиру сваког режња разликују се паренхим (кога граде секретни тубулуси и ацинуси) и везивно-васкуларна строма (изграђена од растреситог везива). У строми и преградама се налазе изводни канали, крвни судови и живци.

Инервација мини|десно|200п|Веза између отичког и горњег вратног ганглиона Након раздражења рецептора у усној дупљи (укључујући и густативне рецепторе на језику), информације се преносе преко сензитивних влакана у склопу -{V}-, -{VII}-, -{IX}- и -{X}- кранијалног живца у центар за лучење пљувачке. Он је смештен у продуженој мождини () и одатле, након пријема и обраде информација, полазе повратни сигнали према пљувачним жлездама у склопу еферентних влакана. У инервацији жлезда учествују симпатикус и парасимпатикус, који формирају бројне нервне сплетове.

Парасимпатикусна влакна за подвиличну и подјезичну жлезду полазе из горњег саливаторног једра у продуженој мождини, док из доњег једра потичу влакна за паротидну жлезду. Ово су преганглијска влакна која одлазе до одговарајућег ганглиона () где се прекидају. Из ганглиона излазе кратка постганглијска влакна која одлазе до одговарајуће жлезде.

Симпатикусна влакна полазе из грудног симпатикуса, прекидају се у горњем вратном ганглиону, и одатле се настављају постганглијска влакна која прате крвне судове и завршавају се у жлезди и околним ткивима.

Оба ова дела вегетативног нервног система учествују у лучењу пљувачке, али је пресудан утицај парасимпатикуса. Раздражењем симпатикуса настаје пролазно лучење пљувачке богате протеинима, које убрзо престаје. Дражењем парасимпатикуса настаје константно лучење пљувачке (посебно из подвиличне жлезде), која је разређена и садржи мало органског садржаја. У контроли лучења учествује кора великог мозга, па су тако познати бројни условни рефлекси за лучење пљувачке.

Васкуларизација

Пљувачне жлезде су добро прокрвљене. Велики крвни судови прате одводне канале и гранају се у интерлобуларном ткиву. Мање гране затим улазе у режњеве и формирају густу капиларну мрежу. У периоду мировања кроз жлезду сваког минута протекне 20-40 -{ml}- крви на 100 -{g}- жлезданог ткива. У време активности прокрвљеност расте и до пет пута.

Подјезична

Подјезична жлезда () је најмања од три велике пљувачне жлезде и спада у категорију мешовитих (претежно мукозних) саливаторних жлезда. Она има облик спљоштене маслине и смештена је испод слузокоже подјезичног предела. Секретне цеви су јој изразито кратке, а прелазних готово и да нема. Изводни канали су представљени са једним главним и 12-15 малих подјезичних канала. Стога је подјезична жлезда типичан представник сложене жлезде.

Подвилична

Подвилична жлезда () је такође парна мешовита пљувачна жлезда (претежно серозна). Има неправилан облик, који се може упоредити са тространом призмом, и она скоро у целости испуњава коштано-мишићно-опнасту ложу испод доње вилице. Систем одводних канала подвиличне жлезде је добро развијен, а прелазне цеви су јој незнатно краће у поређењу са паротидном жлездом. Главни изводни канал се назива подвилични или Вартонов канал и он полази из средине унутрашње стране жлезде. Дуг је 4-5 -{cm}- и завршава се на поду усне дупље, у коју се отвара заједно са каналом претходне жлезде.

Доушна мини|десно|200п|Доушна жлезда

Доушна или паротидна жлезда () је серозна и највећа пљувачна жлезда. Она готово да испуњава паротидну ложу, која се налази испод спољашњег ушног канала, иза мандибуле а испред мастоидног наставка слепоочне кости. Стога она има облик као и сама ложа, који подсећа на усправну тространу призму.

Паротидна жлезда се састоји из два дела (режња): површинског и дубоког. Они су спојени танком траком жлезданог ткива, које се назива сужење (). Жлездани делови у режњевима су густо збијени, па је интерлобуларно ткиво слабо развијено. Између два дела жлезде налази се слој масног ткива, кроз који пролази фацијални живац на свом путу из горњих партија нервног система.

Сви елементи одводног система жлезде су добро развијени. Главни изводни канал се зове паротидни или Стенонов канал и дуг је 4,5—5 -{cm}-, а настаје у унутрашњости ткива спајањем два мања канала. Он се отвара у усну дупљу у висини другог горњег кутњака.

Пљувачка

Пљувачка () представља производ секреције свих набројаних жлезда. Она има бројне значајне улоге, а представља сложену мешавину воде, јона, ензима, гликопротеина, протеогликана, имуноглобулина, бактерицидних и других супстанци.

Састав

Утврђено је да састав пљувачке варира у односу на доба дана, врсту хране (односно надражаја) и количину излученог сока. У њен састав улазе: вода (98—99%) електролити натријум 2—21 -{mmol/l}- калијум 10—36 -{mmol/l}- калцијум 1,2—2,8 -{mmol/l}- магнезијум 0,08—0,5 -{mmol/l}- хлориди 5—40 -{mmol/l}- бикарбонати 25 -{mmol/l}- фосфати 1,4—39 -{mmol/l}- мукус (састављен од мукополисахарида и гликопротеина) антибактеријске супстанце (тиоцианат, водоник-пероксид, имуноглобулин А) ензими (активне материје): птијалин (α-амилаза) који разлаже скроб и гликоген преко низа интермедијарних продуката (декстрина) до простијих шећера (малтоза, малтотриоза и α-гранични декстрини). Он најбоље делује у неутралној или слабокиселој средини, каква влада у устима. Међутим, пошто се храна кратко задржава у усној дупљи, он наставља да делује и у лумену желуца све док не буде неутралисан киселим желудачним соком. језична липаза која делује на масти (триглицериде кратких и средње дугих ланаца). Према неким ауторима њој се приписује 30% укупне хидролизе (разлагања) масти у дигестивном тракту. Луче је Ебнерове жлезде смештене на језику. протеазе, пептидазе и малтазе у малим количинама ћелије опиорфин, новооткривени аналгетик пронађен у пљувачки

Улоге

Осим ензимске активности пљувачка има и друге значајне физиолошке улоге: одржавање влажности, подмазивање и физиолошко чишћење усне дупље, квашење и растварање хране, формирање залогаја, олакшавање фонације и покрета језика, бактериостатско и бактерицидно деловање, превенција каријеса зуба екскреторна функција (излучивање јода, алкалоида, вируса, супстанци из крви) и др.