Емир Кустурица (Сарајево, 24. новембар 1954) српски и југословенски је редитељ, сценариста, музичар, градитељ, књижевник и бивши универзитетски професор.
За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи. Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Двоструки је добитник Златне палме филмског фестивала у Кану, за филмове „Отац на службеном путу“ и „Подземље“. Носилац је неколико одликовања и награда, укључујући Орден Витеза реда уметности и књижевности (Француска), Сретењски орден Србије, одликовања Чешке, Италије, Русије, СПЦ као и звање националног амбасадора УНИЦЕФ-а у Србији.
У групи Забрањено пушење једно време је свирао бас-гитару, а сада као гитариста заједно наступа као члан групе -{Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra}-. Бави се књижевношћу и објавио је три књиге.
Оснивач је и директор филмског и музичког фестивала Кустендорф, који се сваке године организује у етно-селу Дрвенград на брду Мећавник код Мокре Горе. Кустурица је идејни творац Андрићграда посвећеног српском нобеловцу Иви Андрићу, својеврсног културног центра и етно-села, који се налази на ушћу река Дрине и Рзава у Вишеграду.
Биографија Рани период Рођен је у породици Мурата Кустурице (новинара запосленог у секретаријату информисања СР БиХ) и Сенке Нуманкадић (секретар суда) одрастао је као једино дете у породици секуларних муслиманских Срба у близини Сарајева, у насељу Горица.
Његов студентски филм, „Guernica“ снимљен према новели Антонија Исаковића, победио је на Фестивалу студентског филма у Карловим Варима. Током студија режирао је и два кратка филма: „Један део истине“ и „Јесен“.
По завршетку студија 1978. године Кустурица се враћа у Југославију где започиње професионалну каријеру на Телевизији Сарајево. Његов први филм „Невјесте долазе“, изазвао је доста контроверзи, а потом био и забрањен због „експлицитног бављења сексуалним табуима“.Emir Kusturica - Filmovi i Biografija Са наредним телевизијским филмом „Бифе Титаник“ заснованом на причи нобеловца Иве Андрића, освојио је награду за режију на националном Телевизијском фестивалу у Порторожу.
У дугометражној играној продукцији дебитовао је филмом „Сјећаш ли се Доли Бел“, насталом по сценарију Абдулаха Сидрана, 1981. године. За овај филм награђен је Сребрним лавом на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм и наградама ФИПРЕСЦИ, АГИС и ЦИДЛАЦ на Фестивалу југословенског играног филма у Пули 1981. године. Следећи филм „Отац на службеном путу“ (1985), са истим сценаристом, доноси му Златну палму на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду Америчке филмске академије „Оскар“ за најбољи филм са неенглеског говорног подручја. Награђиван је и на југословенским фестивалима: на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, награђен је Златном ареном за режију и наградом Јелен (1985) а међународна критика доделила му је Гран при за најбољи филм 1985.
Филм „Дом за вешање“ је сниман у Македонији, а пред крај снимања чешки редитељ Милош Форман га је позвао да га замени на Универзитету Колумбија у САД, где је филм завршен. Године 1989. поново је на Филмском фестивалу у Кану, награђен за режију и специјалном наградом Роберто Роселини. Поводом номинације тог филма за Златну палму изјавио је:
Био је косценариста филма „Стратегија швраке“ (1987), који је режирао Златко Лаванић. Кустурица је предавао режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву од 1981. до 1988.
За своје главне уметничке утицаје он наводи Живојина Жику Павловића и Фјодора Михајловича Достојевског.
1990е По одласку из БиХ предаје на Универзитету „Колумбија“ у Њујорку. Један од његових америчких студената, Дејвид Еткинс, показао му је сценарио из којег је настао Кустуричин први филм на енглеском језику, -{Arizona Dream}- () (1993), са Феј Данавеј, Џонијем Депом и Џеријем Луисом у главним улогама. Филм је награђен Сребрним медведом и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године.
Године 1993. је први пут био члан жирија на Канском фестивалу, а 1999. је био председник жирија на Венецијанском филмском фестивалу.
Наредни филм „Подземље“ () из 1995. донео му је другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану. Филм Подземље приказује историју СФРЈ од Другог светског рата до сукоба почетком 90-их година 20. века. Поједини критичари су тврдили да Кустурица пропагира просрпски поглед на југословенске ратове укључујући и непријатељства током Другог светског рата, због чега је критикован од стране појединих интелектуалаца.
Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добио је Сребрног лава за најбољу режију филма Црна мачка, бели мачор. Музику за филм су радили Ненад Јанковић и Дејан Спаравало.
2000е мини|десно|Чланови жирија Емир Кустурица, Салма Хајек и Џон Ву у Кану 2005. Први његов филм објављен у 21. веку је био -{Super 8 Stories}-, документарни филм који говори о бенду -{Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra}-. Након тог остварења, 2004. године, у биоскопима се појавио филм Живот је чудо, најскупљи филм српске продукције. За потребе снимања овог филма, чији је радни назив био Гладно срце, изграђен је Дрвенград. Кустурица овај филм наводи као омиљени из свог опуса.
Постао је почасни грађанин Ужица 2004. године али се тог статуса одрекао септембра 2008. након инцидента који се десио на скупу у Кремнима када су мештани протестовали због проширења парка природе. На том скупу Кустурици је било прећено физичким обрачуном и поручено му да „иде у Истанбул и Нови Пазар”. Догађај у Кремни су осудили Дејан Бодирога, министар Брадић, Добрица Ћосић, Синиша Михајловић, Сека Алексић, Синиша Ковачевић, Мики Манојловић, Тихомир Арсић и Српска радикална странка.
Године 2005. био је председник жирија Канског филмског фестивала.
У париској опери Бастиља 26. јуна 2007. први пут је изведена његова панк-опера Време Цигана, по мотивима филма Дом за вешање. Исте те године му је додељен Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе, режирао је и спот за насловну песму албума француског музичара Мануа Чаоа — -{Rainin' In Paradize}-, а и филм Завет који је режирао, премијерно је приказан на Канском филмском фестивалу. Након Завета 2008. године појавио се филм Марадона, — документарац о Дијегу Арманду Марадони.
О њему је Горан Гоцић написао књигу „Емир Кустурица: Култ маргине“ (2001/2006).
Месеца септембра 2009. у француским биоскопима почело је приказивање филма „Афера Фервел” у којем Кустурица глуми поручника КГБ-а.
Дана 24. децембра 2011. Кустурица је изабран за новог председника Скијашког савеза Србије.
2010е Средином фебруара 2009. године Кустурица је најавио да ће снимити филмску оперу по роману На Дрини ћуприја, и да планира да посао буде завршен 2011. године. Министар културе Србије Небојша Брадић рекао је да ће тај пројекат подржати држава Србија.Роман „На Дрини ћуприја” као филм-опера, Политика, 13. фебруар 2009. Премијер Републике Српске Милорад Додик је изјавио да ће Влада Републике Српске обезбедити средства за снимање.
У интервјуу за -{Press}- редитељ каже да ће у Израелу снимати филм Хладна вода, који говори о Палестинцу који живи у Хамбургу и ради као трбушни плесач. Такође припрема и филм о мексичком револуционару Панчу Виљи, у којем ће главне улоге тумачити Џони Деп и Салма Хајек. Одлучено је и то да коначни назив филма буде Дивље руже, нежне руже, по последњој сцени из филма која се одвија на плантажи ружа у Мексику, иако је првобитни назив требало да буде Седам пријатеља Панча Виље и жена са шест прстију. Тај филм ће бити сниман у Шпанији, а затворене сцене у Дрвенграду. Редитељ је изјавио да ће пре филма о Панчу Виљи снимити онај о Палестинцу у Хамбургу, чији је почетак снимања био заказан за април 2010.
У филму Пеликан режисера Оливија Орлеа глумио је главног јунака. Филм На млечном путу је светску премијеру имао 9. септембра 2016. године на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији, док је у Србији премијерно приказан 16. јануара 2017. године на 10. Кустендорфу. У филму поред самог редитеља Емира Кустурице главне улоге тумаче и славна италијанска глумица Моника Белучи и српска глумица Слобода Мићаловић.
Члан је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
2020е У новембру 2020. објавио је кратки играни филм Јунаци нашег времена на друштвеним мрежама и Јутјубу. Током септембра 2021. режирао је неколико епизода ауторске емисије Мој живот за Спутњик. У интервјуу датом у новембру 2021. најавио је да ради на филму Џингис кан и да планира снимање још 2-3 филма.
Према писању појединих медија из фебруара 2022. Кустурица је постављен на чело Централног позоришта руске армије. Због прихватање позиције у току Руско-украјинског рата, чешки Међународни филмски фестивал Фебиофест одлучио је да одузме Кустурици награду Кристијан. Неколико дана касније Кустурица се огласио демантујући вест да је постављен на функцију. Новембра 2022. изабран је за председника жирија Међународног фестивала филмских дебитаната Дух ватре у руском граду Канти-Манасијску.
Октобра 2023. најавио је снимање новог руског филма Лавр. У мају 2026. године најавио је снимање новог филма Чуружанка по мотивима дела руског писца Валентина Распутина Последњи тренуци. Снимање филма је почело 10. јуна 2026. године у месту Чуруг.
Карактеристике Кустуричиних филмова Као редитељ Кустурица је успео да изгради веома личан редитељски и филмски рукопис. Његови филмови се по правилу одликују уметањем надреалистичких момената којима се прекида наративни ток или се означава нарочит тренутак радње. У познијој филмографији, Кустурица је променио до тада врло препознатљиву сиву гаму (као еквивалент тематици филмова) окрећући се отвореним и живим бојама, и динамичнијим кадровима.
С обзиром да се школовао у Прагу (тадашња Чехословачка), под утицајем тамошњег филма шездесетих година, заинтересован за тематику историјских ретроспекција у којима се ревалоризација појединих датума или временских периода јавља као позадина неореалистичног тумачења интимистичких породичних прича.-{Larousse enciklopedija}-, G—M, 957 str.
У већини његових филмова постоје сцене вешања, играња фудбала, венчања, филма у филму, као и честе улоге Рома.
Градитељски пројекти Дрвенград мини|десно|Дрвенград мини|десно|Кустурица и Новак Ђоковић у посети Каменграда
За потребе филма Живот је чудо изграђен је Дрвенград, који је по идеји Кустурице, треба да представља начин живота борбе против глобализма и капитализма. Под именом Кустерндорф () на предлог књижевника Петера Ханкеа, град постаје познат у свету, као средиште уметности, планираним филмским фестивалом, производњом воћних сокова и других био производа.
Кустурица је добитник европске награде за архитектуру Филип Ротије 2005. године због Дрвенграда. Награда, коју традиционално сваке треће године додељује „Фондација за архитектуру” из Брисела, једно је од најцењенијих белгијских и европских одликовања у области архитектонске културе. У образложењу жирија истиче се да Кустуричин пројекат:
... користи изворну архитектуру свог поднебља као фактор пацификације, извор задовољства и подстрек за развој економско-туристичких потенцијала читавог региона...
У једном интервју за НИН на питање о својој припадности и Дрвенграду редитељ каже:
... Пошто ја не вјерујем у демократију, онда у шали волим да кажем у себи - ако већ имам свој град, онда могу да бирам грађане... Нигдје се ја више не осјећам код куће. Не знам на колико мјеста ја већ и живим...
Дана 14. јануара 2008. редитељ је у Дрвенграду основао је Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф. Осим редовних учесника као специјални гости су се појавили редитељи Никита Михалков (2008), Џим Џармуш (2009) и глумац Џони Деп (2010).
Каменград Кеменград или Андрићград је дио града, културни центар и етно село, које се налази на локацији ушћа ријека Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица.
За посјетиоце је отворен 5. јула 2012.
Политика мини|десно|200п|Дмитриј Медведев и Емир Кустурица у Москви 21. јануара 2010.