Организација Сјеверноатлантског споразума (; ), позната по свом акрониму НАТО (од енгл. скраћенице), позната и као Сјеверноатлантски савез (), међувладин је војни савез 32 сјеверноамеричке и европске земаље, заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада било којег спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Харену у Бриселу, док се Врховно заповједништво Савезничких снага налази у Монсу у Белгији.
Од свог оснивања, пријемом нових чланица бројност се са првобитних 12 повећала на 32 чланице. Шведска се 7. марта 2024. придружила НАТО-у као последња чланица. НАТО тренутно признаје Босну и Херцеговину, Грузију и Украјину као потенцијалне чланице. Поред чланица организације у раду учествује 21 земља чланица Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова. Трошкови за одбрану чланица треба да износе 2% бруто домаћег производа до 2024. године.
Историја
Француска и Уједињено Краљевство су 4. марта 1947. године потписале Денкеркски споразум као Споразум о савезу и узајамном помоћи приликом могућег њемачког или совјетског напада у периоду након Другог свјетског рата. Овај савез је 1948. године проширен на земље Бенелукса, у облику Западне уније, а такође носи назив и Организације Бриселског споразума, основана Бриселским споразумом. Разговори о новом војном савезу који би могао укључивати и Сјеверну Америку, довели су до потписивања Сјеверноатлантског споразума 4. априла 1949. године и укључивао је државе чланице Западне уније уз додатак САД, Канаде, Португалије, Италије, Норвешке, Данске и Исланда.
Сјеверноатлантски споразум је у великој мјери био непримјенљив, до Корејског рата када је иницирано успостављање Организације Сјеверноатлантског споразума која би примјењивала споразум, кроз интегрисану војну структуру: то је укључивало успостављање Врховног заповједништва Савезничких снага 1951. године, које је усвојило војну структуру и планове Западне уније. Дужност Генералног секретара НАТО-а успостављена је 1952. као цивилни шеф организације, почеле су прве велике поморске војне вјежбе НАТО-а под називом вјежба Мејнбрејс, а савезу су приступиле Грчка и Турска. Западна Њемачка је приступила Савезу 1955. године, што је довело до стварање совјетског Варшавског пакта, а чиме су оивичене супарничке стране Хладног рата.
Сумње око односа снага између европских земаља и САД су расле и опадале, уз сумње у способност одбране НАТО-а од могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског система нуклеарног одбране и повлачењем Француске из војне структуре НАТО-а 1966. Нова демократска влада Шпаније се придружила Савезу 1982. године.
Распадом Варшавског пакта у раздобљу 1989—1991. нестао је и главни противник НАТО-а, због чега је дошло до преиспитивања сврхе, природе, задатака и главног фокуса НАТО-а на Европу. Ова промјена је почела потписивањем Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи између НАТО-а и Совјетског Савеза у Паризу 1990. године, којим је предвиђена посебна војна сарадња широм континента а која је настављена до распада Совјетског Савеза у децембру 1991. године. У то вријеме, европске земље су чиниле 34% војних трошкова НАТО-а, до 2012. године, ови трошкови су опали до 21%. НАТО је отпочео и постепено проширење на нове аутономне земље средње и источне Европе и проширио своју дјелатност на политичке и хуманитарне ситуације које раније нису биле брига НАТО-а.
Након пада Берлинског зида 1989. године у Њемачкој, Савез је извршио своје прве војне интервенције у Босни и Херцеговини од 1992. до 1995. и касније у Југославији 1999. године током распада Југославије. Политички, Савез је тражио боље односе са бившим чланица Варшавског пакта, које су се придружиле Савезу 1999. и 2004. године. Чланом 5. Сјеверноатлантског споразума, од држава чланица се захтјева да пруже помоћ било којој другој држави чланици која је предмет оружаног напада, а који је први и једини пут искориштен након напада 11. септембра 2001. године, након чега су снаге распоређене у Авганистану у склопу Међународних снага за безбједносну помоћ под руководством НАТО-а. Од тада је организација искористила низ додатних улога, укључујући и слање тренера у Ирак, помагање у противпиратским операцијама, а 2011. године Савез је успоставио зону забране лета изнад Либије у складу са Резолуцијом Савјета безбједности ОУН 1973. Мање моћан члан 4, који позива само на консултације између чланица НАТО-а, позван је пет пута након инцидената у Ирачком рату, Сиријском рату и руском припајању Крима.
Прво проширење Савеза након Хладног рата било је са поновним уједињењем Њемачке 3. октобра 1990, када је бивша Источна Њемачка постала дио Савезне Републике Њемачке и Савеза. Као дио реструктурирања послије Хладног рата, војна структура НАТО-а је смањена и реорганизована, са новим снагама као што је успостављање Главног штаба Савезничког заповједништва у Европи за брзу реакцију. Распадом Совјетског Савеза дошло је до промјене војне равнотеже у Европи Споразумом о адаптацији Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи, који је потписан 1999. године. Политике француског предсједника Николе Саркозија довеле су до великих реформи француског војног положаја, које су довеле до повратка пуноправног чланства Француске у Савезу 4. априла 2009. године, што је значило и повратак Француске у Војну заповједничку структуру НАТО-а, уз задржавање независног нуклеарног система.
Између 1994. и 1997. године, постављени су шири форуми за регионалну сарадњу између НАТО-а и његових сусједа, као што је Партнерство за мир, иницијатива Средоземног дијалога и Евроатлантски партнерски савјет. Стални заједнички савјет Русија—НАТО је успостављен 1998. године. Између 1999. и 2007. године НАТО је инкорпорирао земље источне и средње Европе, укључујући и неколико бивших комунистичких земаља, међу којима су: Чешка, Мађарска, Пољска, Бугарска, Естонија, Литваније, Летонија, Румунија, Словачка, Словенија, Албанија, Хрватска и Црна Гора.
Руска анексија Крима 2014. године изазвала је јаку осуду чланица НАТО-а и стварање нових „ударних” снага од 5.000 припадника са базама у Естонији, Литванији, Летонији, Пољској, Румунији и Бугарској. На Велшком самиту 2014. године, руководиоци држава чланица НАТО-а формално су отпочели да спроводе политику издвајања најмање 2% свог БДП на одбрану до 2024. године, што је раније била само неформална смјерница.
Војне операције
Ране операције НАТО није водиo војне операције током Хладног рата. Након завршетка Хладног рата, прве операције, -{Anchor Guard}- 1990. и -{Ace Guard}- 1991. године, биле су подстакнуте ирачком инвазијом на Кувајт. Ваздушнодесантни авиони за рано упозорење послати су како би спровели покривеност југоисточне Турске, а касније су распоређене и снаге за брзу реакцију на том подручју.
Босна и Херцеговина
мини|десно|Амерички F-16 фајтинг фалкон слијеће након бомбардовања положаја ВРС
Рат у Босни и Херцеговини је почео 1992. године, као резултат распада Југославије. Погоршање стања довело је до усвајања Резолуције Савјета безбједности ОУН 816 9. октобра 1992, а којом је уведена зона забране лета изнад средишње Босне и Херцеговине, а коју је НАТО почео спроводити 12. априла 1993. кроз операцију Спријечити лет. Од јуна 1993. до октобра 1996. године, операција Шарп гард додала је поморско спровођење ембарга на оружје и економске санкције против СР Југославије. Дана 28. фебруара 1994. године, НАТО је извршио своју прву ратну акцију пуцајући на четири авиона Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске због кршења зоне забране лета.
Заштитне снаге Организације уједињених нација (Унпрофор) су 10. и 11. априла 1994. године затражиле ваздушне ударе како би се заштитило сигурно подручје Горажде, а што је довело до бомбардовања команде ВРС у близини Горажда од стране два F-16 фајтинг фалкона Америчког ратног ваздухопловства. Бомбардовање је резултовало узимањем 150 припадника ОУН за отаце 14. априла. Српске снаге су обориле британски Си Харијер изнад Горажда 16. априла. Двонедјељна кампања бомбардовања положаја ВРС, операција Намјерна сила, почела је у августу 1995. године, након масакра у Сребреници.
Ваздушни напади НАТО-а 1995. године допринијели су завршетку рата, а што је резултовало потписивањем Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. године. У склопу мировног споразума, НАТО је распоредио мировне снаге под мандатом ОУН под називом ИФОР, у склопу операције Заједнички подухват. Скоро 60.000 припадника НАТО-а придружило се у овој мировној миси снагама из земаља које нису чланице Сјеверноатлантског савеза. Овај мандат је прешао у мањи формат под именом СФОР, који је на почетку има 32.000 припадника и трајао је од децембра 1996. до децембра 2004. године, када је операција прешла на Снаге Европске уније (ЕУФОР) „Алтеја”. Пратећи водеће државе чланице, НАТО је почео да додјељује медаљу за службу, медаља НАТО, због учешћа у овим операцијама.
СР Југославија
мини|Њемачки војници у саставу КФОР-а патролирају на југу Космета 1999. године
Савјет безбједности ОУН је 23. септембра 1998. године усвојио резолуцију 1199 којом је захтјевано окончање непријатељстава и надгледање примирја између албанске и југословенске стране на Косову и Метохији. Преговори које је водио посебни изасланик САД за Балкан Ричард Холбрук пропали су 23. марта 1999. и он је то питање предао НАТО-у, који је започео бомбардовање 24. марта 1999. у трајању од 78 дана. Операција Савезничка сила била је усмјерена на војне капацитете тадашње Савезне Републике Југославије. Током кризе, НАТО је распоредио једну од својих међународних снага за реакцију, Мобилне снаге Савезничке команде Европе, у Албанију као Албанске снаге ( — Ејфор), како би испоручиле хуманитарну помоћ избјеглицама са Космета.
Иако је кампања критикована због бројних цивилних жртава бомбардовања, укључујући и бомбардовање амбасаде НР Кине у Београду, Милошевић је коначно прихватио услове међународног мировног плана 3. јуна 1999. године, чиме је рат на Космету завршен. Милошевић је 11. јуна прихватио резолуцију 1244 Савјета безбједности ОУН, под чијим мандатом је НАТО помогао успостављање Косовских снага ( — Кејфор). Приближно око милион избјеглица је напустило Космет, а дио мандата КФОР-а био је да заштита хуманитарне мисије, поред спречавања даљег насиља. У периоду од августа до септембра 2001. године, НАТО је спровео операцију Богата жетва, мисију са циљем разоружавања албанских паравојних јединица у Сјеверној Македонији. Према подацима из децембар 2018. године, КФОР је у свом саставу имао око 3.642 војника из 28 земаља.
САД, УК и већина осталих чланица НАТО успротивиле су се напорима да се од Савјета безбједности ОУН тражи одобрење за војне ударе НАТО-а, попут акције против Југославије 1999, док су Француска и мањи број чланица тврдиле да је Савезу потребно одобрење Савјета безбједности. Страна коју предводе САД и УК тврди да би се тиме поткопао ауторитет Савеза и изнијели су запажање по коме би Русија и Кина уложиле право вета у СБ ОУН чиме би блокирале нападе на Југославију, а исто би могле учинити и у будућим сукобима у којима би била потребне акције НАТО-а, а чиме се урушава цјелокупна потенцијалност и сврха организације. Признавајући постхладноратовско војно окружење, НАТО је усвојио Стратешки концепт Савеза током Вашингтонског самиту у априлу 1999. године, којим је наглашена превенција сукоба и руковођење кризама.
Авганистан
мини|лево|Напади 11. септембра 2001. године у САД узроковали су да се НАТО по први пут у историји позове на члан о колективној одбрани