250px|мини|десно|Село Злакуса Злакуса је насеље у Србији у општини Ужице у Златиборском округу. Према попису из 2022. било је 610 становника.
У селу Злакуса се налази етно-парк „Терзића авлија“ који делимично представља музеј на отвореном и затвореном, а делимично туристичко-угоститељски објекат. на сајту Визит Србија
Мештани Злакусе су познати по грнчарству, па су основали Удружење лончара Злакуса.Село лончара под опсадом истраживача („Политика“, 16. септембар 2011) У селу се организује међународна колонија уметничке керамике.Стари занат окупио светске уметнике („Политика”, 27. август 2016) Такође, битни споменици у селу су : Споменик на Градини, Етно удружење „Завичај”, Спомен-парк „Вешала”. У Злакусу си одржавају разне манифестације, као што су : Сабор „Злакуса у песми и игри”, Јесен у Злакуси и Међународни ЕКО камп.
Географски положај
Злакуса је смештена у долини реке Ђетиње, на њеној десној обали, испод Градине (931 m н.в), на пола пута између Пожеге (11 km) и Ужица (13 km). Налази се у центру троугла, приближно подједнако удаљеног од три главна града – Београд 185 km (Србија), Сарајево 185 km (БиХ) и Подгорица 215 km (Црна Гора). Прво веће насељено место је Севојно (7 km). Са престоницом Србије, село је повезано и пругом Београд-Бар и може се стићи путничким возом који стаје у самом селу. Из престонице и других градова може се стићи и брзим возом или међуградским аутобуским линијама до Ужица или Пожеге а одатле локалним аутобуским превозом до села. Злакуса се налази у богатом туристичком окружењу као што су планине Златибор (35 km) и Тара (60 km), Сирогојно (33 km), Мокра Гора са Дрвенградом и Шарганском осмицом (55 km), Гуча (36 km), Овчарско-кабларска клисура са својим манастирима и Овчар Бања (28 km) а ту су и река Дрина (48 km), Дивчибаре (50 km), Кадињача (27 km).
Мапа села
Постојећи садржај:
основна школа "Алекса Дејовић" Севојно, одељење у Злакуси (1—4 разред) спортски терен за кошарку, мали фудбал, рукомет локално аутобуско стајалиште Ужице-Пожега аутобуска окретница за линију Ужице-Злакуса-Ужице железничко стајалиште – пруга Београд-Бар споменици – спомен-парк "Вешала",споменик ГРАДИНА, спомен-плоче и чесме маркиране пешачке стазе – 60 km- прехрамбено/трговинске радње – 3лакушанка, Фортуна, Вожд угоститељски објекат – Терзића авлија музеј – Терзића авлија летња позорница – Терзића авлија продавница сувенира – Терзића авлија камп за планинаре – Терзића авлија Интернет кафе – Терзића авлија смештајни капацитети у селу – 50 лежаја фризерски салон – 1 грнчарска домаћинства – 18 сеоска гробља – 3 сушара за сушење воћа и лековитог биља – 1 рибњак са пастрмкама – 1 печењара за услужно печење – 1 радионица за израду народне ношње – 1 ловачка кућа ( у изградњи) – 1 галерија са сталном поставком слика – 1 полетилиште за параглајдере – 2 маркиране пешачке стазе (кружне) – 60 km
Садржаји у фази пројеката и формирања: спа центар – 1 трим и бициклистичка стаза – 766 м библиотека – Терзића авлија
Демографија
У насељу Злакуса живи 569 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (40,1 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 205 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,39. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године). Становништво Злакусе је највећим делом српско и православне исповести ( на попису из 2002. Године 691 се изјаснило као Срби, 1 као Бошњаци а 2 није познато), делом досељено из Црне Горе (са Дурмитора), делом из Херцеговине (залеђа Дубровника), током 19. века. Најбројније фамилије су Тешићи, Никитовићи, Шуњеварићи, Терзићи, Глишићи, Савићи, Станкићи ... а слави се Ђурђевдан, Ваведење, Лучиндан, Ђурђиц, Никољдан, Аранђеловдан, Савиндан, Томиндан ... док је сеоска преслава Друга Света Тројица.
Од 1948. године је приметан стални пораст становника до 1991. а од тада благи пад ( 1948 – 586 становника, 1953 – 615 становника, 1961 – 629 становника, 1971 – 642 становника, 1981 – 705 становника, 1991 – 731 становник, 2002 – 694 становника) што је иначе последица све мањег прираштаја у Србији. Највећи број становника је између 45 и 49 година, а најмање оних изнад 80 година старости. Индекс демографског старења креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,6 (1991) – највише становника је чије је брачно стање ожењен/удата.
За Злакусу се каже да није од оних села која одумиру већ село које живи и село где млади настављају да живе и након завршеног школовања. Након Другог светског рата услед велике неписмености становништва која је посебно владала у селима (нарочито женске популације) предузети су аналфабетски течаји са циљем што бржег описмењавања одраслих што је био и случај са женама у Злакуси. Данас у селу живи приличан број факултетски образованог становништва као и оних са вишом стручном спремом што свакако доприноси убрзаном развоју села са почетка 21. века а тим пре што су исти и активни у јавном, друштвеном, културном, спортском и привредном животу Града Ужица.
График промене броја становника током 20. века
Село током историје
Период римског царства
Најстарији трагови живота у данашњем селу потичу из доба Римљана, мада су нађени и неки докази у Потпећкој пећини о боравку човека још у доба неолита. Илирска племена са ових простора потискују келтска племена а у првом веку н.е. ова подручја освајају Римљани и припајају провинцији Далмацији. Постоје докази да је на данашњој највишој тачки села, Градини, са које се пружа поглед на 360 степени, постојала нека врста римског утврђења са кога се осматрао и штитио римски пут. У прилог томе иде чињеница и само постојање старог турског (римског) моста на речици Дервенти, надомак Злакусе што указује да су уистину том трасом пролазили поменути друмови. Римске некрополе постоје и у селу Узићи које се граничи са Злакусом а у близини, данашњем селу Висибаба, крај Пожеге постојала је највећа римска муниципија у овом крају.
Период Византије и прве српске државе
За време византијске владавине помиње се између осталих и град Дресник, у близини Ужица што највероватније упућује на Дрежник, односну Дрежничку Градину, у Злакуси.
Овај крај насељен је Словенима када и остали делови Србије а улази у састав прве српске државе коју је основао кнез Часлав у првој половини 10. века а потом половином 12. века, успостављањем српске државе Стефана Немање, улази у њен састав. Када је Свети Сава 1220. године, поред осталих, основао и Моравичку епархију са седиштем у Ариљу, она је обухватила и овај крај. После предаје престола краља Драгутина брату Милутину, Драгутин задржава ужички крај за себе и у том периоду подиже своје задужбине цркву у Ариљу и манастир Рачу, а између њих је село Злакуса. Највећи процват овај крај је доживео за време цара Душана а након његове смрти у овом делу Србије се осамостаљује српски властелин Никола Алтомановић са седиштем у Ужицу. Он је знатно проширио своју територију угрозивши Дубровник, босанског бана Твртка и кнеза Лазара, тако да њих двојица удруженим снагама свргавају Николу Алтомановића и од тада, па све до пада под турско ропство, овај крај је у саставу државе кнеза Лазара и његових наследника.
Период турске владавине
Развој овог краја зауставило је турско освајање, почев од 1459. године, од када се српско становништво сели или исламизира, а муслиманско досељава. У 17. веку овај крај поново доживљава процват, док ратови између Аустрије и Турске изазивају велика разарања и пустош а потом тежак положај српског народа почетком 19. века проузроковао је Први српски устанак 1804. године тако да овај крај све до Другог српског устанка (1815. године) прелази из руку у руке између српских устаника и турске власти. Након тога сам град Ужице се опоравља од ратних разарања и тридесетих година 19. века је седиште нахије и после Београда највећи град у Србији. Од 1862. године, после нових заоштрених сукоба Турци се селе из ужичког краја. Први писани трагови и помени становника села потичу из пописа из друге половине 19. века. Сам назив села потиче из времена турске владавине. Наиме, некадашњим римским путевима касније пролазили су турски каравани. На једној коси у атару села, караване су сачекивали Хајдуци и пресретали Турке па од те косе Турци зазираше те је и назваше ЗЛА КОСА. Временом је „о“ прешло у „у“ и остало је име села ЗЛАКУСА.
Након ослободилачких ратова од Турака (1875-1878) и балканских ратова (1912—1913) крај је коначно ослобођен турске владавине. Велики број мештана Злакусе био је мобилисан за завршне битке за ослобођење а у саставу Дринске дивизије првог позива, Дринске дивизије другог позива и Јаворске војске.
Први светски рат
Само годину дана после завршетка балканских ратова, још неопорављена и исцрпљена Србија је била приморана да уђе у нови рат – Први светски рат, са моћном Аустроугарском монархијом. Поново, велики број мештана Злакусе улази у састав Ужичке војске, која је учествовала у највећим и најпознатијим биткама у том рату. Велики број мештана је страдао у тим биткама или при повлачењу преко Албаније, у саставу Прве армије. Преживели су учествовали као борци Дринске дивизије, у одлучујућим биткама на Солунском фронту и Кајмакчалану, а потом су до 1920. године остали у Караванкама штитећи новонасталу државу, Краљевину СХС. Неки мештани села, преживевши овај сурови рат, били су носиоци Албанске споменице. У периоду Краљевине Југославије посебно познати и учени људи у селу били су из фамилије Терзић (Милутин Терзић – после школовања у Москви постао професор на краљевској Академији, Видоје Терзић – страдао у логору на Бањици...) и Павловић (Бранислав, страдао за време Другог светског рата).
Други светски рат
Други светски рат је такође био трагичан по мештане села. 18. августа (Дан МЗ Злакуса) 1941. године, на врху Градина, одиграо се први оружани сукоб између Немаца и Албанаца, са једне стране и партизана са друге стране, а који је претходио нешто каснијем формирању прве слободне територије у Европи-Ужичке Републике. После те битке Немци су сишли низ село и у знак одмазде купили мушке становнике. Између осталог, упали су и у данашњу Терзића авлију, где је у то време радила прва сеоска школа (од 1939. до 1946. године). Као учитељ у школи је радио Народни херој Петар Радовановић, по коме Дом ученика у Ужицу носи име и тада је већ био у партизанима. Како су после претреса његове собе Немци нашли забрањену комунистичку литературу одвели су из Терзића авлије, Гвоздена Терзића, носиоца Албанске споменице као учесника 1. светског рата и оба балканска рата и његовог синовца, младића од 18 година, потом стрељали и обесили са осталих 16 мештана на самом уласку у село. Данас на том месту стоји споменик у облику вешала који подсећа на тај трагични дан. На истом месту, две године касније, приликом преласка Друге пролетерске бригаде (у чијим редовима је било и бораца из овог села) из Босне, партизани су минирали и пресекли пругу и сачекали немачку композиција, при чему је дошло до окршаја у коме је смртно рањен Народни херој Миодраг Миловановић Луне, чија спомен-плоча се налази изнад самог магистралног пута у шуми.
Послератни период комунизма и социјализма
Послератни период обнове оживео је ужички крај, нарочито изградњом привредних објеката као што су Ваљаоница бакра и алуминијума у Севојну и Први партизан у Ужицу јер највећи број мештана села Злакусе се запошљава у њима. Некад сиромашно село грнчара почиње убрзано да напредује изградњом моста преко реке Ђетиње и његовим бољим повезивањем са данашњим магистралним путем Београд-Ужице а убрзо кроз село пролази и пруга Београд-Бар.
Након распада Југославије