Бела Паланка је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Пиротском управном округу. Према попису из 2022. било је 7.140 становника. Налази се у Белопаланачкој котлини, на југоистоку Србије, 36 километара југоисточно од Ниша, у подножију брда Велико Курило.
Историја
Антички период У античком периоду на простору данашње Беле Паланке налазио се значајни град Ремезијана. Основана око 280. године пре нове ере, Ремезијана је добила име или по келтском племену по имену Реми (чије присуство у овој области није потврђено), или трачком личном имену Remesis или Romesis. У разним итинерарима се Ремезијана под неколико имена наводи као mansio (путна станица): Антонинов итинерар (друга половина 3. века) станица Remisiana налазила се на 25. римској миљи од Наиса; у Јерусалимском итинерару (333) помиње се станица Romansiana на 28. римској миљи од Наиса. На Појтингеровој табли (после 330) се место Romasiana налазило на 24 римске миље од Наиса.
О најранијој историји насеља готово ништа није познато. Могуће је да се Ремезијана помиње у Виминацијском латеркулуму (2 век), који садржи списак ветерана Легије VII Клаудија, регрутованих 169, а отпуштених 195. године. Код тридесет ветерана те легије као место завичаја стоји скраћеница R, која највероватније представља управо Ремезијану. Ремезијана се временом развила у аутономни град (municipium), добивши тај статус за време владавине цара Трајана (98—117). Поставши тако слободан град и Трајанска колонија, што се може потврдити почасним царским натписима који су нађени, а који углавном припадају царевима Септимију Северу (224—235) и Филипу Арабљанину (244—249).
Утврђени део Ремезијане био је велик оквирно скоро колико целокупна данашња Бела Паланка. Зидови су ишли од Железничког насипа до падина Великог и Малог Курила, те од гимназије Никета Ремезијански до стадиона ФК Рајко Митић. Римски град имао је облик стандардног каструма трапезоидног облика (северни зид 220m, источни зид 273m, јужни зид 214m, западни зид 200 m). Град је имао и мостове на отоци Врело (источна страна), реци Нишави (северна страна) и Коритничкој реци (јужна страна). Главне капије су се налазиле на пресеку сачуваних зидова и данашњих главних улица. Језгра зидова и капија прављена су од ломљеног камена и креча (opus incertum), а спољашњи сегменти покривани су редовима већих правилних блокова пешчара (opus quadrtum). Линијом данашњег главног друма и пијаце назиру се два главна пута у римско време (cardo maximus и decumanus maximus). На њиховом раскршћу пронађен је комплекс зграда, од којих главна има облик базилике. На западној страни базилике истражена је дубока апсида са контрафорима на спољашњој страни. Паралелно са базиликом, ка северу, пружају се три реда стубаца од опеке. Јужно од базилике запажено је неколико мањих просторија правилног облика, које чине целину са јужним бедемом. Овде су нађени и керамички тубули за загревање, као и фрагменти фреско-малтера. Пронађена су и два капитела, један од белог мермера и украшен једноструком спиралом и листоликим орнаментима, а други од пешчара и са равностраним грчким крстом у бочном медаљону.
Околина Ремезијане (civitas) простирала се на знатно већем простору. До сада су пронађене три римске некрополе. Дуж северног пута према Тимоку, пронађена је пространа некропола, чијих су неколико гробница и истражене. Једна од тих, полуобличасто засвођених гробница, садржала је више предмета: Ветранионов златник, новчиће Херкулија и Констанција II, камеје у златном оквиру, гривне, прстење и сл. У јужном делу насеља налазила се друга некропола, са слободно укопаним покојницима и ретким конструкцијама од изломљених опека и с кровом на две воде. Трећа некропола је налик на другу, с тим што се налази на југоисточном излазу из града. Све три некрополе настале су у периоду касне антике (4—6. век).
Ремезијана је највероватније била и седиште царског култа. Упркос оскудном епиграфском материјалу, о њему говоре четири епиграфска споменика из 202. године, које је подигао тадашњи намесник провинције Q. Ancius Faustus Септимију Северу, Каракали и Јулији Домни. Ови споменици највероватније су направљени поводом дочека царева, који су пролазили путем Via Egnatia. С обзиром на чињеницу да су споменици постављани и у градовима кроз које цареви нису ни прошли, није сигурно да су дотични прошли кроз Ремезијану. У науци постоји и мишљење да су споменици прављени поводом сабора горњомезијских градова, а који се одржао управо у Ремезијани.
Подручје Ремезијане је било од изузетног значаја за централну власт, пре свега због обилних рудних богатстава. Ремезијана је била центар једног од шест области рударског комплекса Metalli Dardanici. Ова област, будући фискални царски домен, морао је имати војну посаду која је обезбеђивала поштовање поретка међу локалним, углавном трачким, становништвом. Ради обезбеђивања сигурне експлоатације, царска власт је следила политику планске колонизације и романизације, о чему сведочи ономастички материјал (позноантички кастели Dalmates и Ferrares).
Од четвртог века Ремезијана је и хришћански центар читаве области. Била је седиште угледног епископа Никете (366—414). Према поеми Никетиног пријатеља, Паулинуса из Ноле, који је славио његов повратак, Никета је био хришћански мисионар међу трачким Бесима. И у петом веку област Ремезијане је била центар мисионарских активности, пошто је становништво тешко и споро примало хришћанство. Познато је име још једног ремезијанског епископа. У питању је Диогенијанус, који је учествовао на монофизитском сабору у Ефесу 449. године. Римски град су пустошили Хуни 441. и 447. године, да би га коначно уништили Бугари 540. године.
У периоду владавине византијског цара Јустинијана I, између 530. и 552. године, у горњем и средњем Понишављу подигнуто је 30 кастела ради заштите од варварских напада. Централно утврђење, које се налазило на простору данашњег Малог Курила, штитило је византијску варош по имену Румизијана, на месту некадашње Ремизијане. Овај град је доживео успон захваљујући околним рудницима гвожђа. Остаци рударства пронађени су у руднику Kastel Ferraria из Јустинијановог времена, у атару села Космовца. Румизијана је запустела до 7. века, највероватније при најезди Словена.
Средњи век По пропасти Ремизијане улога средишта Белопаланачке и Коритничке котлине припала је селу Мокро (данашња Мокра).
По паду Бугарског царства 1018. године, белопаланачка котлина је постала делом византијске области (теме) Бугарске, назване по палом царству. Иако је овај дукат расформиран најкасније до краја 11. века, назив Бугарска је опстао. У црквеном смислу, белопаланачка котлина је припадала Нишкој епархији Охридске архиепископије. Како су се охридски архиепископи титулисали као архиепископи све Бугарске, вероватно је назив Бугарска за пределе који укључују белопаланачку котлину опстао и током 12. века. Тако и извори настали током 11. и 12. века помињу крајеве који укључују белопаланачку котлину као Бугарску. Дакле, овај појам не треба схватити у етничком значењу.
На развалинама Ремезијане и Румизијане направљен је град Извор, које се први пут помиње тек у 11. веку, иако је сигурно да је постојао пре. Дотични помен учинио је путописац Петра Амијенског, једног од вођа Првог крсташког рата, 1096. године. Пошто се становништво по свој прилици разбежало пред крсташком војском, крсташи нису нашли никаквих животних намирница у месецу јулу, па су били приморани да једу сирово класје. Као и већина српских средњовековних градова, Извор је имао свој град (утврђење на узвишењу) и подграђе (низинску насеобину). Изворски град налазио се на врху Великог Курила, а подграђе код Врела.
Могуће је да је 1183. белопаланачка котлина је припала српском великом жупану Стефану Немањи. Уколико је тада заиста припала српској држави, котлина је свакако враћена под византијску власт после битке на Морави 1190. године. Под византијском влашћу је нишавска област морала остати бар до 1198. године, када је, под нејасним околностима прешла у руке Вукана Немањића најкасније 1202. године. У том тренутку Вукан је био српски велики жупан, пошто је уз угарску помоћ протерао брата Стефана. Његова власт је, ипак, окончана већ 1203. године, када је ову област освојио бугарски цар Калојан. Могуће је да је у нередима после смрти цара Калојана (1207) српски велики жупан поново заузео белопаланачку котлину. Вероватно је после битке код Клокотнице (1230) године Бугарско царство повратило власт над нишавским пределима, с обзиром на то да се 1279. године у Јеванђељу насталом у Сврљигу помиње нишевски епископ Никодим. Вероватно је да се ова област поново нашла под влашћу српских владара после победе краља Стефана Уроша III над бугарском војском код Велбужда (1330).
Између 1379. и 1381. године царица Евдокија Драгаш, са сином, господином Константином, даровала је Хиландару своју баштинску Богородичину цркву у месту Архиљевица, као и деветнаест села, међу којима и Извор.
У походу османског султана Мурата I, који је кулминирао сусретом османске и српске војске код Плочника (1386), готово сигурно је белопаланачка котлина прешла под власт Османског царства. Ова област је, по свој прилици, прешла под власт српског господара, деспота Стефана, пре 1403. године. Брат деспота Стефана, господин Вук, успео је да уз османску помоћ натера брата да прихвати поделу државе 1409. године. Према реченој подели, господин Вук је држао јужне крајеве српске државе, укључујући вероватно и нишавску област. Ту је владао као вазал османског султана. Но, господин Вук је убијен у расплету који је наступио после битке код Космидиона (1410), те се нишавска област поново нашла под влашћу деспота Стефана.
По смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, османска војска је напала и освојила јужне крајеве српске државе. У тим догађајима је настрадао и Извор, који као разрушену варош помиње у свом путопису Бертрандон де ла Брокијер.О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије (1459—1683), Београд 1976, стр. 182-183
Период османске власти
Административна припадност Простор на ком се налази данашња Бела Паланка се током целокупног османског периода налазио у Софијском санџаку. Како је после рата између Хабзбуршке монархије и Османског царства 1737-1739. дошло до значајних измена у административном погледу, Паланка се нашла у простору којим је административно управљао софијски санџакбег, а војно београдски мухафиз (погрешно познат као београдски паша). Београдски мухафиз је временом почео преузимати и неке друге управне надлежности, попут извесних судских случајева. По паду Београда (1833), дужности београдског мухафиза преузео је њему пређе потчињени нишки мухафиз.
Од османског освајања, простор Беле Паланке је у црквеном смислу потчињен Софијској митрополији Васељенске патријаршије. Почетком 18. века је из Софијске митрополије издвојена Нишавска епархија Горње Мезије, са центром у Пироту. Ова епархија је такође била потчињена Васељенској патријаршији. Године 1870, под руским притиском, створена је Бугарска егзархија. Ова аутономна црква, која је окупљала све преостале словенске области Османског царства, ступила је у стање раскола 1872. године, због нерешених канонских питања.
Историја насеља од почетка 15. до краја 18. века
Османски Извор На месту разореног Извора османске власти основале су друмско село и путну станицу са конаком. Ново насеље се под исквареним именом помиње у османским изворима (Бунарбаши, Сухазор, Изор) све до 1565. године. Према дефтеру из прве или друге деценије 16. века, варош Извор је имала 23 домаћинства, 6 неожењених и 2 удовице. Приход од села је износио 3351 акчу. Током 16. века приметан је пораст становништва: следећи дефтер наводи 29 домаћинстава, 40-их година има 35, a 70-их 38. Пред крај века, међутим, број домаћинстава опао је на 25. Приходи од сеоских пореза били су у сталном опадању: на крају века износили су 1500 акчи. Вероватно је да је посреди било исељавање у Ново Село, које је у међувремену постало нови центар Белопаланачке котлине.
Мехмед-пашина и Муса-пашина паланка