Астма

Астма (од грчког ἅσθμα, ásthma, „дахтање“) је често хронично упално обољење дисајних путева које карактеришу различити и понављајући симптоми, реверзибилна опструкција протока ваздуха и бронхоспазам. У уобичајене симптоме спадају тешко дисање, кашаљ, стезање у грудима и кратак дах.

Сматра се да астму изазива комбинација генетских и фактора средине. Дијагноза се обично заснива на обрасцу симптома, одговору на терапију и спирометрији. Клинички се класификује на основу учесталости симптома, форсираног експираторног волумена у једној секунди (ФЕВ1) и највишег нивоа експираторног протока. Астма се такође може класификовати као атопијска (урођена) или неатопијска (стечена), где се атопија односи на предиспозицију према развоју реакција хиперосетљивости типа 1.

Лечење актутних симптома се обично спроводи инхалирањем краткоделујућих бета-2 агониста (као што је салбутамол) и узимањем оралних кортикостероида. Код веома тешких случајева потребни су интравенски кортикостероиди, магнезијум сулфат и хоспитализација. Симтоми се могу спречити избегавањем покретача, као што су алергени и иританти, као и употребом инхалационих кортикостероида. Дугоделујући бета агонисти (ЛАБА) или леукотриненски антагонисти се могу користити заједно са инхалационим кортикостероидима ако се симптоми астме не могу контролисати. Преваленција астме се знатно повећала од 1970-их година. Од 2011. године, 235 – 300 милиона особа широм света болује, од чега је преминуло око 250.000 људи.

Знаци и симптоми

Астму карактеришу понављајуће епизоде отежаног дисања, кратког даха, стезања у грудима и кашља. Из плућа кашљањем може доћи до појаве испљувка али обично се тешко искашљава. Током опоравка од напада, испљувак може личити на гној због високог нивоа белих крвних зрнаца под званих еозинофили. Симптоми су често снажнији ноћу и рано ујутру или када представљају одговор на вежбање или хладан ваздух. Неке особе са астмом ретко доживљавају симптоме, обично као одговор на покретаче, док друге особе могу имати снажне и трајне симптоме.

Повезана стања Велики број других медицинских стања се јављају код особа оболелих од астме, укључујући: гастроезофагеалну рефлуксну болест (ГЕРБ), риносинуситис и опструктивну апнеју током спавања. Психолошки поремећаји су такође чести где се анксиозни поремећаји јављају код између 16%–52% случајева, а поремећаји понашања код 14%–41% случајева. Међутим, није познато да ли астма изазива психолошке проблеме или психолошки проблеми доводе до астме.

Узроци Асмту изазива комбинација сложених генетских интеракција и интеракција средине које се не разумеју у целини. Ови фактори утичу и на тежину и одговор на лечење. Сматра се да је недавни раст броја оболелих од астме изазван променом епигенетике (наследних фактора осим оних који се не односе на секвенцу ДНК) и животне средине.

Животна средина Многи фактори животне средине су повезивани са развојем астме и њеним погоршањем, укључујући: алергене, загађење ваздуха и друга хемијска једињења у животној средини. Конзумација цигарета током трудноће и након порођаја је повезана са повишеним ризиком од симптома налик астми. Низак квалитет ваздуха, због загађења од саобраћаја или високог нивоа озона, се повезује и са развојем астме и погоршањем стања. Изложеност испарљивим органским једињењима може изазвати астму; на пример, изложеност формалдехиду има позитивну везу. Такође, фталати у ПВЦ материјалима су повезани са астмом код деце и одраслих као и висока изложеност ендотоксину.

Астма је повезана са изложеношћу алергенима у затвореном простору. У честе алергене у затвореном простору спадају: гриње, бубашвабе, животињске длаке и буђ. Напори са циљем смањивања гриња су се показали као неефикасни. Одређене вирусне респираторне инфекције могу повећати ризик од развоја астме код младе деце као што су: респираторни синцициални вирус и риновирус. Неке дурге инфекције могу смањити ризик.

Хигијенска хипотеза Хигијенска хипотеза је теорија која покушава да објасни глобално повећање броја оболелих од астме као директан и случајан резултат смањеног излагања особа незаразним бактеријама и вирусима током детињства. Сматра се да је разлог смањене изложености бактеријама и вирусима делом повећана чистоћа и смањени број чланова породица у модерном друштву. Доказ који говори у прилог хипотези у вези хигијене обухвата смањени број астме на фармама и у домаћинствима са кућним љубимцима.

Употреба антибиотика у раном животном добу је повезана са развојем астме. Такође, порођај царским резом је повезан са повећаним ризиком (процењеним на 20%-80%) од појаве астме – овај повећани ризик се приписује недостатку здравих колонија батерије које новорођенче добија проласком кроз порођајни канал.. Постоји веза између астме и степена материјалног богатства.

Генетско наслеђе + -{CD14}--ендотоксинска интеракција базирана на -{CD14 SNP C-159T}- Нивои ендотоксина CC генотип TT генотип Висока експозиција Смањен ризик Повишен ризик Ниска експозицијаПовишен ризик Смањен ризик Породична историја представља фактор ризика за појаву астме при чему узимају учешћа различити гени. Ако један идентичан близанац има астму, вероватноћа да ће други оболети је око 25%. До краја 2005. године, 25 гена је повезано са астмом код шест или више засебних популација, између осталих укључујући:GSTM1, IL10,CTLA-4, SPINK5,LTC4S, IL4R и ADAM33. Многи од ових гена су повезани са имуним системом или модулирајућим запаљењем. Чак и на овој листи гена која је подржана поновљеним студијама, резултати нису били доследни код свих тестираних популација. 2006. године преко 100 гена је повезано са астмом само у једној студији генетског повезивања; и још многи треба да буду пронађени.

Неке генетске варијанте могу изазвати астму само када се комбинују са одређеним изложеностима у средини. Пример је специфични једнонуклеотидни полиморфизми у региону CD14 и изложеност ендотоксину (бактеријском продукту). Изложеност ендотоксину може потећи из неколико извора из окружења укључујући и дувански дим, псе и фарме. У том случају ризик за појаву астме се одређује уз помоћ генетике и нивоа изложености ендотоксину.

Медицинска стања Присуство атопијског екцема, алергијског ринитиса и астме се назива атопија. Најснажнији фактор ризика за развој астме је историја атопијског обољења; где се астма јавља у знатно већем броју код оних који имају или екцем или поленску кијавицу. Астма је повезивана са Чарг-Штраусовим синдромом, аутоимунском болешћу и васкулитисом. Појединци са одређеним типом уртикације такође могу доживети симптоме астме.

Постоји корелација између гојазности и ризика од појаве астме од чега оба бележе повећање последњих година. Неколико фактора могу играти улогу укључујући смањену респираторну функцију услед нагомилавања масноће и чињенице да масно ткиво доводи до про-инфламаторног стања.

Бета блокатори као што је пропранолол могу покренути астму код особа које су подложне. Кардиоселективни бета блокатори, међутим, се сматрају безбедним код особа са благим или умереним обољењем. Други лекови који могу изазвати проблеме су ASA, NSAID, и инхибитори ангионтензин-конвертујућег ензима.

Погоршање болести Неки болесници ће недељама па и месецима имати стабилно стање, а онда, изненада, западну у период акутне астме. Различите особе различито реагују на различите факторе. Код већине болесника може доћи до озбиљног погоршања стања услед изложености великом броју агенаса.

Агенси у кућном окружењу могу довести до погоршања стања астматичара. У њих спадају прашина, животињска перут (нарочито код мачака и паса), алергани од бубашваба и буђ. Парфеми спадају у најчешће узрочнике акутног астматичног напада код жена и деце. Како вирусне, тако и бактеријске инфекције горњег респираторног тракта могу да погоршају болест. Психолошки стрес може да погорша симптоме — сматра се да стрес мења имуни систем на тај начин што појачава инфламаторни одговор дисајних органа на различите алергене и иританте.

Патофизиологија мини| alt = Попречни пресек дисајног пута који показује замрљани ружичасти зид и унутрашњост која је испуњена белом слузи| Опструкција лумена бронхиоле слузавим секретом, метаплазија пехарастих ћелија, и епителијално задебљана базалне мембране код пацијента оболелог од астме. Астма настаје као резултат хроничне упале дисајних путева што, са своје стране, доводи до појачаног грчења глатких мишића којима је дисајни пут обавијен. Ово, уз остале чиниоце, доводи до сужавања дисајног протока и класичних симптома који се огледају у шиштавом дисању. Сужавање је обично реверзибилни процес, било да постоји лечење или не.Повремено долази и до промена на самим дисајним путевима. У типичне промене на дисајним путевима спадају увећање броја еозинофила и задебљање ретикуларног слоја ћелијске мембране. У хроничним случајевима глатки мишић који обавија дисајни пут може да се увећа заједно са увећањем броја слузних жлезда.Остали типови ћелија који се појављују обухватају: T лимфоците, макрофаге, инеутрофиле. Ту могу бити укључене и друге компоненте имунског система као што су: цитокини, хемокини, хистамин, леукотриени и други.

Дијагноза Иако астма представља јасно препознатљиво стање организма, ипак, у вези са њом, не постоји нека универзално прихваћена дефиниција. Глобална иницијатива за астму је дефинише као "хронични упални поремећај дисајних путева у којем своју улогу имају многе ћелије и ћелијски елементи. Хронична упала је повезана са хиперреакцијом дисајних путева која доводи до рекурентних напада шиштавог дисања, губитка даха, стезања у грудима и кашља, нарочито ноћу или рано ујутру. Ови напади су обично повезани са широко распрострањеним али променљивим опструкцијама дисајних путева у плућима, које су често реверзибилне, било спонтано, било услед лечења ".

Тренутно не постоји ниједан прецизан тест, са дијагнозом типично базираном на једном устаљеном обрасцу симптома и на одговору на терапију током времена. На дијагнозу астме треба посумњати, уколико постоји историја: повратног шиштавог дисања, кашља или тешкоће у дисању и ако се ови симптоми појављују или се погоршавају услед физичког вежбања, вирусних инфекција, алергена или загађеног ваздуха. Тада се, у циљу потврђивања дијагнозе, примењује спирометрија. Код деце млађе од 6 година постављање дијагнозе је теже пошто су она превише млада да би била подвргнута спирометрији.

Спирометрија Спирометрија се препоручује у циљу добијања што поузданије дијагнозе и успостављања адекватног лечења. Ово је најбољи тест за астму. Ако се FEV1, измерен овом техником, после примене бронходилататора као што је салбутамол, побољша више од 12%, то значи да је дијагноза поуздана. Међутим, овај резултат би могао бити нормалан код оних са историјом благе астме, која се тренутно не погоршава.Капацитет дифузије даха може да помогне у диференцирању астма од ХOПБ. Разумно је спроводити спирометрију сваке или сваке друге године како би се пратила успешност контролисања астме.

Остало Тест под називом метахолински изазов подразумева инхалацију повећане концентрације супстанце која узрокује сужавање дисајних путева код предиспонираних особа. Ако се овај тест покаже као негативан, то значи да дата особа нема астму; ако је пак позитиван, он није специфичан за ту болест.

Остали додатни докази укључују: ≥20% разлике у максималној стопи издисајног протока ваздуха током барем три дана у недељи најмање две недеље, ≥20% побољшања максималног протока после примене било салбутамола, удисања кортикостероида или преднизона или ≥20% смањења максималног протока после изложености тригеру. На жалост, тестирање максималног издисајног протока је варијабилније од спирометрије, и зато се не препоручује за рутинску дијагнозу. Оно може бити корисно за дневно самостално праћење стања код оних са умереним или озбиљним обољењем, као и за проверу ефикасности нових лекова. Оно такође може бити од користи код вођења лечења код оних са акутним погоршањем болести.

Класификација