Француска је држава која има богату историју.

Галија

мини|лево|200п|Статуа Верцингеторикса Братолди Келти око 800. п. н. е. емигрирају из централних делова Европе према западу и почиње формирање Галије. Око 125. п. н. е. Галију су почели освајати Римљани, а коначно ју је освојио Јулије Цезар 52. п. н. е. када галски краљ Верцингеторикс капитулира у Алезији. Галски језик почиње да уступа место латинском, а у I и другом II веку друидска религија карактеристична за келтске народе почиње да нестаје услед појаве хришћанства. 258. године Галију нападају германска племена Франци, Бургунди, Алемани, Визиготи и Вандали која долазе са Балтика, и настањују се на истоку Галије. Убрзо почињу и борбе међу самим племенима, а на територији Галије надјачавају Франци који око 430. године освајају простор Аустразије (територија око града Париза) под вођством Клодиона (428-447). Након његове смрти вођство над Францима преузима Меровех (447-457).

Франачка држава мини|150п|Хлодовех I 481. године Хлодовех I (481—511), наслеђује власт и уједињује Галију покоривши Неустрију (северозападни део данашње Француске) 486. године. Хлодовех прима хришћанство 496. године, формира Франачку државу и оснива прву династију Франачких краљева, Меровинге, по имену свог претка Меровеа. Током владавине Меровинга Франачка држава доживљава експанзију у VI веку, освојивши Швабију (502.), Аквитанију (507.), Гаскоњу и Тирингију (531.), Бургоњу (533.) и Провансу (536. ф.). Међутим након смрти Меровиншког краља Дагоберта I 639. године, наследници династије нису имали суштинску власт над територијом државе, већ је овај период обележила владавина грофова над грофовијама Франачке државе. 732. године гроф Аустразије Карло Мартел побеђује Арапе у великој бици код Поатјеа спречивши тако даљи продор ислама у западну Европу. 754. године умире последњи Маровиншки краљ Килдерик III. Пипин (Пепин) Мали (751—768), син Карла Мартела, се 751. окрунио за краља и основао династију Каролинга. 759. године осваја Септиманију. мини|лево|300п|Подела Франачке Верденским споразумом Његов син Карло Велики (768—814) додатно учвршћује јаку феудалну државу кроз освајачке ратове. 774. осваја Ломбардију, затим 777. Саксонију, 778. северне делове Шпаније, а 788. године Баварску и Корушку. Тиме се Франачка држава проширила на велики део земаља које су некада чиниле Западно римско царство па Карло Велики бива проглашен за цара 800. године од стране папе Лава III. Међутим моћ Франачке државе убрзо почиње да слаби да би се Верденским уговором 843. године поцепала на три дела. Један део припао краљевству на територији данашње Француске, други краљевству на територији данашње Немачке, а трећи краљевству на територији данашње северне Италије. Карло II (840-877 г), унук Карла Великог, је приликом деобе царства добио део од којег је настала Француска. Након распада Франачке државе, територију Француске нападају Нормани, па Карло III бива принуђен да преда 911. године вођи Викинга Ролону северни дао Француске, који ће постати познат по именом Нормандија.

Династија Капета мини|десно|130п|Хуго Капет Незадовољни влашћу династије Каролинга, скуп црквених феудалаца 987. године за краља проглашава Хуга Капета (987—996), који оснива династију Капета која влада Француском до 1328. године, мада фактички власт ове династије престаје тек 1848. године, јер потоње династије, династија Валоа и династија Бурбона, чине потомци династије Капета. 1066. нормандијски војвода Вилијам I креће у поход против Енглеске и тако постаје краљ Енглеске победом над последњим англо-саксонским краљем Харолдом II у бици код Хастингста. Енглеска тиме постаје присутна на Француском тлу, што ће бити увод у рат који ће букнути када гроф анжујски Хенри, будући краљ Хенри II енглески, женидбом преотме Аквитанију Француској. Након великих ратних победа које је остварила Француска под вођством Филипа II Августа (1180—1223), рат ће бити завршен 1259. године када је потписан мировни споразум у Паризу између Луја IX (1226—1270) и енглеског краља Хенрија III по коме Француска добија Нормандију, Бретању, Турен, Мен и Поату а Енглеска задржава власт у Аквитанији.

Династија Валоа мини|лево|120п|Јованка Орлеанка Мир између ова два краљевства потрајаће до 1328. године када француски краљ Карло IV (1322-1328 г) умире без деце. Енглески краљ Едвард III који је био унук Карлу IV, почиње да оспорава титулу Филипу VI (1328—1350), оснивачу династије Валоа, пошто је он само његов братанац. 1337. године почиње Стогодишњи рат Француске против Енглеске окупацијом Аквитаније од стране Филипа VI. Стогодишњи рат није био непрекидан рат већ серија ратова током које је краљ Енглеске Хенри VI чак и постао 1422. године краљ Француске, али чији се исход нагло променио 1429. године захваљујући општем народном устанку под вођством Јованке Орлеанке. Због великог утицаја који је имала на народне масе, Јованка Орлеанка бива издата од стране краља Шарла VII Победника (1422—1461) а потом и спаљена као јеретик 1431. године. Стогодишњи рат је завршен 1453. године, када је Енглеска прогнана са територије Француске задржавши само град Кале. 1559. град Кале осваја Анри II (1547—1559), који под утицајем своје жене Катарине Медичи, нећаке папе Клемента VII, започиње борбу против протестаната. Врхунац те борбе десио се 24. августа 1572. године када је извршен покољ 3000 хугенота (протестаната) познатији као Вартоломејска ноћ.

Династија Бурбона мини|260п|Луј XIV Верски рат завршен је током владавине Анрија IV (1589—1610), оснивача династије Бурбона, када је 1598. Нантским едиктом призната слобода вероисповести. Анри IV почиње да ствара колоније освајањем Квебека у Канади, обнавља привреду, али бива убијен од стране католичног фанатика Равајака 1610. године. На његово место долази Луј XIII (1610—1643), који улази у Тридесетогодишњи рат 1635. године против католичке Хабзбуршке монархије и учврстивши апсолутну монархију. Апсолутна монархија доживљава врхунац током владавине Луја XIV (1643—1715), за време чије владавине слабљењем шпанске и аустријске моћи у Тридесетогодишњем рату Француска је постала светска велесила. Вестфалским миром 1648. године Француска добија Алзас и постиже хегемонију Француске у западној Европи. У рату који је трајао 1667—1668. године између Шпаније и Француске, Француска осваја 12 градова у Фландрији која је тада припадала Шпанији. 1685. Луј XIV укида Нантски едикт, а око 200.000 хиљада протестаната бежи из земље. Најтежи рат познатији као рат за шпанско наслеђе Луј XIV започиње 1701. године против коалиције европских земаља коју предводе Енглеска и Хабзбуршка монархија. Рат је завршен 1714. тиме што је Филип V, иначе унук Луја XIV постављен за шпанског краља, али је морао да се одрекне права на француски престо јер би тиме било омогућено спајање Француске и Шпаније што није одговарало другим европским силама. Тај рат је био почетак пада француске хегемоније на европском тлу. У Седмогодишњем рату (1756—1763) против Енглеске Француска изгубила је све колоније на територији данашњих САД и превласт у светској трговини, а Канада је подељена на француско и енглеско говорно подручје. Рат је уназадио привреду а расипнички живот на двору, губитак колонија, као и огромна издавања Француске у рату за независност САД од Енглеске, довели су до расула државних финансија отворило врата француској револуцији. лево|мини|230п|Слобода предводи народ, слика Ежена Делакрое која слави Јулску револуцију 1830, али која је генерално прихваћена као симбол Француске револуције.

Француска револуција

Краљ Луј XVI је увидио да је држава пред финансијским сломом па је био принуђен да сазове Скупштину државних сталежа која није сазивана последњих 175 година. Скупштина се састала 5. маја 1789. Како је Скупштина захтевала доношење новог државног и друштвеног уређења краљ се спремао да је распусти. Због тога је народ Париза устао 14. јула 1789. и освојио Париску тврђаву Бастиљу. Тај догађај се сматра почетком Француске револуције. Након пада Бастиље, краљ је испунио захтјеве народа. Најприје је усвојена Декларација права грађанина, а на основу Декларације донијет је и Устав из 1791. Проглашена је једнакост грађана пред законом и загарантоване су личне грађанске слободе и приватна својина. У револуцији настала је борбена песма „Марсељеза“ која је касније постала химна Француске. Француском грађанском револуцијом уништен је феудализам и успостављен капиталистички друштвени систем. Друштвени идеали Француске су много утицали на развој грађанске демократије у целом свету.

Прва република мини|desno|230п|Наполеон Бонапарта Уставом из 1791. била је задовољна само најбогатија класа. Сиромашнијем делу становништва и даље је било лоше. Плате су биле ниске, а цене животних намирница скупе. Августа 1792. дошло је до новог устанка. Краљ је затворен, а касније и убијен 21. јануара 1793. године. Република је проглашена 22. септембра 1792. године уз крилатицу Слобода, једнакост, братство. Дошло је до оштрих борби између жирондинаца и јакобинаца. Јакобинци су дошли на власт са Максимилијаном Робеспјером на челу, и поделили су земљу сељацима. Међутим, 1794. јакобинци су збачени и на власт долази Директоријум сачињен од пет директора: Пол Бара, Лазар Карно, Ла Ревије-Лепо, Луј Летурне и Жан-Франсоа Рубел. Управо Француска револуција је утрла пут Наполеону који је уз помоћ војске 1799. извршио државни удар, власт су преузела три конзула - Бонапарта, Сијес и Роже-Дико, донет је и четврти устав који је дао велика овлашћења првом конзулу - Наполеону.

Прво царство

Војник револуције, како је за себе говорио, Наполеон је проглашен доживотним конзулом 1802. године, а коначно се 1804. године прогласио за цара свих Француза. Наполеон је приморао папу Пија VII да дође у Париз и да га у катедрали Нотр Дам крунише, заједно са супругом Жозефином. Након победе у бици код Аустерлица 1805. године, познатој као Троцарска битка јер се водила између Француског царства и алијансе Руског и Аустријског царства, Наполеон наставља са великим ратним освајањима у којима успева да покори добар део данашње континенталне Европе. Миром у Пожуну Аустрија је предала Наполеоновој Краљевини Италији Венецију, Истру и Далмацију, док су Баварска и Виртемберг проглашени за краљевине. Свето римско царство нестало је 6. августа 1806. године. Иако је био непобедив на копну, Француска је доживела велики пораз у поморској бици код Трафалгара 1805. године чиме је Енглеска стекла вековну предност на мору. Немоћан да је војно покори, Наполеон је Енглеској завео континенталну блокаду, верујући да ће је тако изоловати и довести до економског слома. Бонапарта је оптужио Русију да не поштује прописе континенталне блокаде и објавио јој рат у коме је преко 430.000 искусних француских војника прешло реку Њемен. Била је то највећа армија коју је свет до тада видео. Наполеон је поразио трупе генерала Кутузова код Бородина 1812. године и девет дана касније ушао у Москву коју су пред њим спалили руски војници. Велика армија и Наполеон су морали да се врате услед недостатка хране и сурове зиме, овај пут је Њемен прешло само 50.000 војника. То је довело до уједињења Аустријанаца, Руса, Пруса у коалицију која побеђује Наполеона у Бици народа, код Лајпцига 1813. године, Енглески командант Велингтон је на другом крају, из Шпаније упао у Француску и Париз пада 31. марта 1814. године. Наполеон напушта власт и бежи на острво Елбу. На власт долази Луј XVIII брат Луја XVI и поново је успостављена власт династије Бурбона. Луј XVIII убрзо постаје непопуларан у народу па се на власт враћа Наполеон 1815. године, међутим одмах по повратку на трон Европа му објављује рат и након пораза код Ватерлоа Наполеон абдицира по други пут на острво Света Јелена где умире 5. маја 1821. године.

Рестаурација Бурбона