Љиљана Алексић-Пејковић (Куманово, 8. јул 1926 — Београд, 18. март 2020) била је српска историчарка. Дипломирала је на Правном факултету у Београду 1950. године. Примљена је на место асистента у Историјском институту као стипендиста САНУ. Докторирала је 1956. у Centre des Hautes Etudes Européennes у Стразбуру са дисертацијом Став Француске према Србији за време друге владе кнеза Милоша и Михаила (1858 — 1868). У институту је стекла сва научна звања. Пензионисана је 1992. године. Проучавала је односе Србије и Црне Горе у 19. и 20. веку са западним силама- Француском, Уједињеним Краљевством и Италијом. Такође је проучавала и утицаје ових односа на привредна, политичка и финансијска кретања у Србији. Истраживала је у многим архивама, претежно дипломатским, у Риму, Лондону, Паризу и Бечу. Учествовала је на бројним научним скуповима. Своје радове објављивала је у многим страним и домаћим часописима. Одликована је италијанским орденом Per le merità III степена за научну сарадњу са овом земљом.
Важнији радови Political and diplomatic importance of the Balcan Wars, War and the Society in the Eastern and Central Europe, XVII, Brooklyn 1986. Северна Албанија у спољнополитичким плановима Србије и Црне Горе, Становништво словенског порекла у Албанији, Титоград 1991. Нови курс у спољној политици Србије почетком 20. века, Србија у модернизацијским процесима 20. века, Београд 1994. Босна и Херцеговина од Средњег века до новијег времена, Београд 1995.
Референце
Спољашње везе [https://www.iib.ac.rs/istorijskicasopis/assets/files/702021-PrikaziNaucniZivotInMemoriam.pdf Љиљана Алексић-Пејковић (1926–2020) - страница 631]
Категорија:Рођени 1926. Категорија:Кумановци Категорија:Срби у Северној Македонији Категорија:Српски историчари Категорија:Доктори историје Категорија:Умрли 2020. Категорија:Студенти Правног факултета Универзитета у Београду