Јован Дамјанић (; Стаза, 8. децембар 1804 — Арад, 6. октобар 1849) био је официр у војсци Аустријског царства који је постао генерал Мађарске револуционарне војске 1848. године.

Дамјанић је контроверзна историјска личност. У Мађарској се сматра националним херојем и једним од најистакнутијих војсковођа током револуције, познат по томе што током свог командовања никада није изгубио ниједну битку. С друге стране, међу Србима се најчешће памти као национални издајник и злотвор („Србождер”), с обзиром на то да се, иако српског порекла, борио на мађарској страни против српских устаника у Српској Војводини.

Младост и порекло Према већини извора, Дамјанић је рођен у војничкој породици у тадашњој Војној крајини, у месту Стаза на Банији (данашња Хрватска). Стаза је тада припадала Другој бановачкој крајишкој бригади, код Сиска.Мале новине, Београд, 7. 10. 1890. Поједини старији извори наводили су да је можда рођен у месту Стража близу Вршца у Банатској крајини, међутим, та тврдња се сматра мало вероватном јер у Стражи тада није постојала породица Дамјанић. Његов отац био је мајор у аустријској војсци, док му је мајка била ћерка генерала Таборовића.

Због чињенице да је Стаза била претежно католичко место са врло мало српског становништва, постоје тврдње у хрватским изворима да је рођен у породици која је припадала Гркокатоличкој цркви, иако већина извора наглашава да је био православни Србин по рођењу. У историографији се спекулисало и о његовом могућем цинцарском пореклу.

Био је ожењен племкињом Емилијом (Милком) Чарнојевић, сестром спахије и племића Петра Чарнојевића „от Маче и Малог Оросина”, са којом није имао потомства. Сматра се да је управо под утицајем њене породице, а посебно њеног брата који је био веран следбеник Лајоша Кошута, Дамјанић временом прихватио мађарске националне и револуционарне идеје.

Војна каријера до 1848. Дамјанић се определио за војни позив и школовао се у војној академији у Темишвару. Године 1820. ступио је у војску као кадет, а до априла 1848. године напредовао је до чина капетана у 61. пешадијској регименти.

Уочи избијања револуције, Дамјанић је дошао у оштар сукоб са својим претпостављеним, аустријским генералом Јулијусом Јакобом фон Хајнауом, који је јавно вређао Мађаре и Кошута. Према предању, Дамјанић му се оштро супротставио речима: „Генерале! Ја сам Мађар, и не могу да трпим да у мом присуству вређате моју нацију и њене најбоље синове!” Када га је Хајнау са подсмехом упитао од када је он постао Мађар, Дамјанић је одговорио: „Од тада, генерале, откад могу да схватим да је свако ко је рођен у Мађарској њен грађанин, и дужан је да је сматра својом домовином и да брани њене законе, без обзира на свој положај.”

Због овог инцидента, Дамјанић је прекомандован у Италију. Ипак, почетком револуције у лето 1848. године, на лични захтев враћен је у Угарску. Постављен је за мајора у Сегедину, где је учествовао у формирању и обуци 3. хонведског (домобранског) батаљона, чији су припадници били познати као „белоперци” због белих пера на капама. Овај батаљон је под његовим вођством постао једна од најелитнијих и најхрабријих јединица револуционарне војске.

Мађарска револуција

Борбе у Банату (јесен 1848 – почетак 1849) На почетку грађанског рата, Дамјанић је отворено стао на страну мађарске политике. Његово ватрено залагање за циљеве мађарских реформиста, упркос српском пореклу, брзо га је истакло међу официрима. Његово ватрено крштење било је током борби око Сентомаша (данашњег Србобрана) у јулу 1848. године.

Дамјанић се посебно истакао током гушења српског устанка. У биткама код Алибунара и Страже (немачки: Lagersdorf) у новембру 1848. године постигао је значајне успехе који су му донели чин пуковника. Током напада на Стражу 9. новембра, његове трупе су заузеле српски логор након снажног јуриша. Ипак, његов однос према противницима, махом својим сународницима Србима, био је изузетно суров. Као вид одмазде, у Стражи је готово целокупно становништво побијено, а насеље спаљено. На самом почетку сукоба, наредио је и погубљење око 200 младих Срба у Сегедину ради застрашивања српског националног покрета.

У децембру 1848. године, предводио је мађарске снаге у бици код Јарковца против српских трупа генерала Стевана Шупљикца. Након изненадног ноћног напада српских снага, уз помоћ локалног становништва, Дамјанић је уз велике напоре успео да одбије напад, након чега је уследила брутална одмазда над мештанима. Крајем децембра унапређен је у чин генерал-мајора.

На челу Трећег корпуса и Пролећна офанзива Почетком 1849. године, Дамјанић је постављен за команданта 3. мађарског армијског корпуса. Брзо је стекао репутацију најхрабријег официра у војсци. Савременик и писац Јаков Игњатовић за њега је рекао: „Дамјанић је био Клебер мађарске револуције.”

У марту 1849. године, Дамјанић је извео један од својих највећих подвига уништивши аустријску бригаду у бици код Солнока. Након овог успеха, изабран је за представника Солнока у мађарском парламенту, али је ту част одбио како би остао на бојишту.

Током „Пролећне офанзиве”, његове трупе одиграле су кључну улогу у напредовању према Будиму под врховном командом Артура Гергеја. Дамјанићева храброст у биткама код места Хорт и Хатван, као и његов кључни маневар у крвавој бици код Ишасега (6. април 1849), где је преокренуо ток борбе против снага генерала Виндишгреца и Шлика, донели су му статус националног хероја. Након Ишасега, приликом смотре трупа у Геделеу, Лајош Кошут је у знак дубоког поштовања пред читавим батаљоном скинуо шешир пред Дамјанићем.

У априлу је предводио снаге које су у бици код Ваца (10. април) пробиле аустријске линије. Врхунац његове војне каријере догодио се 19. априла када је однео сјајну победу у бици код Нађшалоа, која је омогућила деблокаду велике тврђаве Коморан у Првој бици код Коморана.

Министар рата и командант Арада Након бриљантних победа, Дамјанић је 28. априла 1849. године именован за министра рата Мађарске. Међутим, истог дана доживео је тешку несрећу приликом инспекције трупа – сломио је ногу. Ова повреда спречила га је да учествује у преломним биткама током летње кампање, што се испоставило као ненадокнадив губитак за мађарску војску.

Након делимичног опоравка, у јулу 1849. прихватио је дужност главног инспектора, а затим и команданта тврђаве Арад.

мини|десно|Спомен-плоча на Дамјанићевој кући у Араду

Слом, заробљавање и погубљење Након катастрофалног пораза главнине мађарске војске и предаје код Вилагоша (Ширије) пред руским трупама, Дамјанић се нашао у безизлазној ситуацији у Араду. Када је позван да се преда, остала је забележена његова чувена изјава да ће тврђаву предати једној јединој чети руских Козака, али да ће је против целе аустријске армије бранити до последње капи крви. Сходно томе, оружје је 17. августа положио пред руским генералом Дмитријем Бутурлином.

Руси су га, упркос надањима мађарских официра, убрзо предали аустријским властима. На инсистирање аустријског премијера Феликса Шварценберга и уз одобрење цара Фрање Јосифа I, организован је преки суд под вођством генерала Хајнауа. Дамјанић је осуђен на смрт вешањем. Током боравка у затвору, прешао је у католичанство.

мини|лево|Слика „Погубљење арадских мученика” (аутор Јанош Торма) Казна је извршена 6. октобра 1849. године у Араду, над групом официра који су у историји постали познати као „13 арадских мученика”. Иако је због свог угледа и чина требао бити погубљен међу првима, из освете је остављен да буде обешен тек дванаести, како би био приморан да гледа смрт својих сабораца. Непосредно пред смрт, генерал Карољ Вечеј, који је био последњи у реду и није имао више од кога да се опрости, пришао је мртвом Дамјанићу и пољубио му руку.

Дамјанићеве последње речи пред вешање биле су: „Мислио сам да ћу бити последњи, јер сам у биткама увек био први. Моја сирота Емилија! Живела домовина!”

Његово тело је првобитно тајно откупио спахија Петар Чарнојевић и сахранио на свом имању у Мачи (данашња Румунија). Године 1974, његови посмртни остаци су пренети у заједничку крипту арадских мученика у Араду. Године 1861. његова удовица Милка основала је хуманитарно друштво у Пешти.Даница, Нови Сад, 1861.

Контроверзе и наслеђе Јован Дамјанић представља једну од најконтрадикторнијих личности свог доба.

За Мађаре, он је неспорни национални херој, човек који се свим срцем борио за идеје револуције и који током рата није претрпео ниједан пораз. Широм Мађарске улице носе његово име.

Са друге стране, за војвођанске Србе он је синоним за националну издају и суровост. Због бруталних одмазди над српским цивилима и војницима у Банату и Бачкој, добио је надимке „Србождер” и „љута гуја, српски издајица”.Милан Туторов, Банатска Рапсодија, Нови Сад, 2001, Приписује му се чувена геноцидна изјава која је дубоко урезана у српско историјско памћење: „Срби не би требало да постоје; нећу се смирити док и последњи Србин на земљи не буде мртав, а када се то деси, убићу и себе јер ниједан Србин не треба да живи на кугли земаљској.”

Насупрот томе, поједини аутори наводе да је Дамјанић заправо до самог краја живота био изузетно поносан на своје српско порекло и да су његови сукоби са Србима били искључиво политичке и идеолошке, а не националне природе.

Види још Мађарска револуција 1848. Арадски мученици Српска Војводина Емилија Чарнојевић

Напомене

Референце

Литература

Милан Туторов, Банатска Рапсодија, Нови Сад, 2001.

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1804. Категорија:Умрли 1849. Категорија:Сишчани Категорија:Банијци Категорија:Вршчани Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Срби у Мађарској Категорија:Погубљени Категорија:Учесници револуције 1848. Категорија:Генерали Категорија:Мађарски војници