Лазаревац је градско насеље и седиште градске општине Лазаревац а која административно чини једну од 17 општина града Београда. Према попису из 2022. било је 27.635 становника.
Aдминистративно општина је подељена на 11 месних заједница и 34 насеља.
Географски положај Лазаревац лежи у живописном делу Шумадијске Колубаре, у непосредној близини реке Колубаре, на надморској висини 157 m. Шумадијска Колубара нагнута је према реци Колубари, по којој је и добила своје име. Северозападна страна колубарске равни, на којој лежи Лазаревац, је равничарска, а југоисточна је брдовита и претежно воћарска.
У доба отицања плоиценског језера, у области данашње Шумадијске Колубаре, постале су на језерском дну три веће долине: долина Турије, Пештана и трећа највећа долина Оњега, која је саставни део долине Љига. Њихов попречни правац пружања је са истока ка западу. У једној од тих долина подигнут је Лазаревац. Нешто даље од њега уздижу се, југоисточно и источно планине Рудник, Космај, Венчац и Букуља, због којих Лазаревац има врло пријатну умерено континенталну климу. Нагле топлотне промене су ретке, а жарка лета ублажава биљни покривач. Највеће су хладноће у другој половини зиме. Најниже температуре до -28 c, јављају се у другој половини јануара и фебруара. Од ветрова у овој области преовлађују северно-источни ветрови. У почетку пролећа обично дува југо који често наноси штете воћу, јер се јавља у време цветања воћњака. Главне реке и речице ове области су: Колубара, Оњег, Љиг, Пештан, Турија, Бељаница и Лукавица.
Геолошке одлике општине Лазаревац Територија ове комуне обухвата овај део наше земље који је изграђен од различитих стена, како у погледу геолошке старости и начина појављивања тако и у погледу њиховог тепографског и хемијског састава. У геолошки најстарије стене ове комуне убрајају се палеозојски кристални шкриљци, затим тријаски и кредни кречњаци, пешчари и лапорци. О доста бурној геолошкој прошлости ове околине сведочи велика маса излучених вулканских стена дацита и андезита у Рудовцима и Барошевцу. Овако живој вулканској активности и кретању магме претходили су снажни тектонски покрети. Сагледавајући резултате најранијих истраживања, констатује се да су за терцијално геолошко доба везане економски најважније минералне сировине које представљају базу привредног развитка комуне. Те сировине су угаљ, лигнит, инфузоријска земља, кварцни пескови итд. Осим ових и кречњаци представљају важну сировину. Резерве инфузоријске земље нису још довољно истражене. Истражене резерве ватросталних глина износе око 5 милиона тона. Кварцни пескови заузимају велико пространство и истражене резерве се цене на више милиона тона. Резерве кречњака износе 10 милиона тона, а резерве гранита 100 милиона тона. Појаве минералних вода дају основу да се испитају могућности и услови експлоатације, јер минералне воде овога краја не заостају по квалитету од буковичке минералне воде “Књаз Милош”.
Историја Лазаревца Праисторија Територија ове области била је насељена Трачанима још у праисторијско доба. Природна плодност земљишта привлачила је праисторијске људе да се на њему настане. Ппалеолитски налази откривени су на више места. На многим њивама у Араповцу и Миросаљцима нађена је керамика винчаног типа. На остатке праисторијских гробља у овоме крају наводе нас и неки називи места: Боблија у Лукавици и Рудовцима, Бобија у Малим Црљенима и Миросаљцима, Подумка у Барошевцу итд. И имена река Турије, Оњега и Љига упућују нас на становнике који су ову област давно населили пре доласка словенских племена. Изгледа да је било насеља и у бакарно доба: у Великим Црљенима нађен је 1947. године бакарни нож који се сада налази у Народном музеју у Београду. У Араповцу и Великим Црљенима нађено је неколико бакарних секира. Постоје и археолошки налази из старијег каменог доба али су, на подручју лазаревачке општине, много богатији они из неолита који указују на присуство људи винчанске културе а она је, пре око седам хиљада година, била најраспрострањенија култура на пространствима тадашње Европе. Керамички предмети винчанског стила пронађени су на њивама Араповца и Миросаљаца, као и на Стубичком вису. На присуство праисторијских људи указују и поменути гробови на локалитетима у Рудовцима, Лукавици, Барошевцу.
Средњи век Године 1284. уступио је мађарски краљ Владислав своме зету краљу Драгутину Београд и Мачвански Банат који је после Драгутинове смрти заузео његов брат Милутин. Једно време је Мачванским Банатом владао цар Душан, после чије смрти је наизменично припадао Србима и Мађарима. Ту је покушао 1386-1388. године да се учврсти и кнез Лазар јер је Банатом владао мађарски великан Никола Горјански чија је прва жена кћи кнеза Лазара. Све до пред крај 16. века Шумадија се налазила углавном изван значајних догађаја.
Турски период Када су Турци од 1438. године повели офанзиву против Србије и Угарске, ова област се нашла у веома тешком положају. Продирући од Крушевца према северу турска војска је пустошила ове области. Нарочито су била велика пустошења пре и после пада Србије 1459. године. Становништво је у страху од Турака напуштало своја огњишта. Када су Турци освојили Србију и ова област је као и цела Србија ушла у састав Смедеревског санџака, а касније Београдског санџака. Био је то велики губитак у људству због турских клања, хапшења и заробљавања. Зато је свуда било пуно хајдука. Међутим у 17. и 18. веку насеља су се током времена повећавала природним прираштајем и досељавањем. Уочи Берлинског конгреса, када је Србија стицала независност, Лазаревца још није било, а данашње оближње село Шопић имало је статус варошице. Још од 1846. ту је било седиште Колубарског среза, а према попису из те године, Шопић је имао 95 кућа и 578 становника. Крај се, иначе, брзо развијао због близине Београда и све веће трговине са не много далеком Аустријом.
Лазаревац у 17. и 18. веку Ратовање између Аустрије и Турске 1683-1699. године, а нарочито ратне операције по Србији 1689-1690. донеле су велика страдања становништву ове области. 1690. год. дошло је до познатог пресељавања Срба преко Саве и Дунава. Убрзо после овог долази до новог Аустро-Турског рата 1716-1717. године. Пожаревачким миром 1718. године Аустрија је добила под своју власт северну Србију и ове крајеве којим је владала до 1738. године Када су Аустријанци 1718. године окупирали Србију, затекли су у овој области праву пустош. По једном списку црквених прихода за 1723. године Барошевачка нурија је имала тада 40 домаћинстава, Сопићанска 30, Барзиловачка 15 домаћинстава. Када је Аустрија 1781. године склопила са Русијом савез против Турске и почела да се спрема за рат, организовала је у Србији своју обавештајну службу. Кроз Србију и кроз ове области крстарили су 1783. и 1784. године аустријски агенти. Поред испитивања земљишта они су се припремали српски народ за устанак против Турака. Када је Аустрија објавила 1788. године рат Турској, становништво овог краја и овом приликом је још једном узело учешће на страни Аустрије надајући се да ће њеном помоћи најзад бити ослобођени од Турака. Од Срба аустријској војсци се прикључио Коча Анђелковић. И овај рат је завршен препуштањем Срба Турцима што је у Србији изазвало велико незадовољство према аустријској владавини.
Развој Лазаревца до 1914. године После проглашења независности Србије 1878. године ова област због близине Београда и интензивне трговине са Аустроугарском, је економски јача. Село Шопић је 18. септембра 1882. године проглашено за варошицу. Тада су били присутни сви виђенији људи из среза. Ново име Лазаревац је озваничено и у српским новинама 28. јуна 1889. године и постао је центар ове области. По једном мишљењу Лазаревац је добио име по најстаријој кафани у овом крају, која се звала “Кнез Лазар”, а по другом, проглашен је за варошицу на Лазареву суботу, па је по томе добио име Лазаревац. Проглашавањем за сеоско место Лазаревац се развија као управно и привредно средиште ове области и нагло напредује. Од 1885. године у Лазаревцу се налази срески суд, основна школа и друга надлештва државне администрације. Почетком XX века добија пошту, а 1906. године апотеку и првог лекара др. Симу Говедарицу.
Услед брзог развоја заната у Лазаревцу са почетком XX века формира и еснаф који се тада назива “Удружење за међусобно помагање занатлија”. Политички живот варошице и околине од оснивања 1903. године одвија се у оквиру грађанских, политичких странака, тадашње Србије. Најјаче упориште имала је на селу Радикална странка. После преврата 1903. године за новог посланика среза изабран је Светозар Станишић. Пред Први светски рат у Лазаревцу је служио као судски практикант и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић. Постоје многе претпоставке да је за своју комедију “Сумњиво лице” узео типове из предратног друштва ових крајева, јер се у самом комаду помиње и село Трбушница. За време Првог светског рата 1914-1918. године Лазаревац је знатно порушен. После ослобођења, односно 1919. године Лазаревац је поново оживео као трговачко, занатлијско и административно место читаве области.
Овде се налази Чаршијска кућа породице Васић из 19. века.
Први светски рат Као у ранијим ратовима становништво овог краја учествовало је и поднело велике жртве у Балканском рату 1912-1913. године и у Првом светском рату. У новембру 1914. године фелдмаршал Поћорек је одлучио да новом офанзивом поправи неуспех Церске операције. Пошто је непријатељ располагао великом надмоћношћу у људству и материјалу, српска врховна команда наредила је да се наше армије постепено у жижи борбе повуку на десну обалу Колубаре, на линији Обреновац-Лазаревац-Љиг. Офанзива наше војске почела је 3. децембра на целом фронту. Око 2 часа 9. децембра у Лазаревцу је заробљено 170 непријатељских војника, при повлачењу. После освајања Лазаревца непријатељ се огорчено бранио на утврђеној линији Конатица-Степојевац-Борак, али су наше јединице успеле да сломе и овај отпор. У Колубарској бици погинуло је око 20.000 српских војника од којих многи почивају у новоподигнутој цркви са костурницом у Лазаревцу.
Камени споменик изгинулим ратницима у Првом светском рату подигнут је и у Дудовици. На положајима Враче Брда погинуо је 20. новембра 1914. године и Димитрије Туцовић, један од најистакнутијих вођа социјалистичког покрета у Србији. Непријатељски губици у овој бици, и погинулим и заробљеним војницима износе око 100.000.
Током Првог светског рата у борбама на просторима данашње лазаревачке општине највероватније је учествовао и сам Јосип Броз Тито (у Првом светском рату на страни аустроугарске војске), па из тог разлога, касније, за време свог председничког мандата никада није посетио ове просторе, упркос и томе што је Лазаревац и онда био рударски гигант на простору СФРЈ.
Колубарска битка Колубарска битка је највећа и најзначајнија битка између српске и аустроугарске војске у току Првог светског рата. Она је јако подигла морал српској војсци и народу и прославила их широм Европе. За изванредну вештину у командовању за време ове битке генерал Живојин Мишић добио је чин војводе.
Спомен црква палима у Колубарској бици
мини|десно|250п|Спомен црква у Лазаревцу Идеја о подизању спомен цркве палима у Колубарској бици родила се првих година после завршетка Првог светског рата. Тек се 1938. године отпочело са зидањем. После Другог светског рата народне власти су увидевши значај овога споменика дале субвенцију за његово довршење, па је 1962. храм коначно завршен. У његове темеље смештено је око 17 хиљада посмртних остатака бораца српске и аустроугарске војске.
Уочи Другог светског рата