Борба за Македонију била је борба за ослобођење, превласт или претежни утицај над православним становништвом у Солунском, Битољском и јужном делу Косовског вилајета Османског царства.
За дешавања у Османској Македонији су првенствено биле заинтересоване Бугарска, Грчка и Србија, али су такође биле заинтересоване и Румунија и велике силе.
Према одређеним ауторима, своју кулминацију и оружани облик ова борба достиже почетком 20. века јер је управо у том периоду дошло до кулминације процеса обликовања националног идентитета становништва Балкана и слабљења Османског царства и његовог потискивања са Балкана. Борба за Македонију се прво одвијала на црквеном пољу, а затим на политичком и на крају војном.
Борба око територија Османског царства у ширем обиму је обухватала и Једренски вилајет, северни део Косовског вилајета, Скадарски вилајет и Јањински вилајет за које су се такође интересовале различите од сукобљених страна.
Хеленизација, бугаризација и србизација православаца у Македонији Од укидања Охридске архиепископије 1763. и Пећке патријаршије 1766. године сви православци који су остали у саставу Османског царства били су подређени Цариградској патријаршији службено у Турској третирани као Рум милет. Цариградска патријаршија је заступала државне интересе Грчке и грчког народа, негирајући постојање других нација под њеном управом, што у великој мери изазива револт свих православаца који нису Грци. Грчка црквена хијерархија је у Старој Србији, Македонији и Тракији из тих разлога користила само грчко богослужење у црквама и школе на грчком језику. Српске и бугарске школе су могле да постоје само као приватне школе појединаца и нису признаване за државне од стране турских власти. Тако је у другој половини 19. века у областима Европске Турске код Словена борба за богослужење на црквенословенском језику представљала етапу у националном буђењу и ослобођењу. Тежња за националном државом и национализам, која је у то време главни фактор окупљања у Европи, у области која је у Европи називана Македонијом имала је потпуно други вид. Жеља за језиком који је само личио на народни у богослужењу и школама тако је постао осовина лаганог буђења националног идентитета словенског становништва.
У Кнежевини Србији је 1868. основан одбор за српске школе у Старој Србији и Македонији, који је имао задатак да одржава српске школе у Македонији и снабдева их учитељима, као и уџбеницима и другим материјалима.
мини|десно|250п|Територија са јурисдикцијом Бугарске егзархије од 1870. (паралелно са јурисдикцијом Цариградске патријаршије). Бугарска егзархија је основана на европским територијама Османског царства 21. марта 1870. године (по новом календару).Фељтон „Српски четници на почетку двадесетог века“; први део „Македонско питање“; новине „Глас Јавности“ од 27. фебруара 2003. (чланак на интернету; приступљено 4. септембра 2012. ) Новооснована Бугарска егзархија почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека и у Македонији. Егзархија омогућава Бугарима да крену са широком акцијом на бугаризације српског становништва. У почетку је бугаризација била прикривена и приказивана као словенство, међутим временом је све јасније долазио до изражаја великобугарски шовинизам. Почетни успеси Егзархије су уследили због тога што је словенско становништво имало одбојност према грчком свештенству и Цариградској патријаршији.
У почетку је Егзархија била усмерена на преузимање цркава од Цариградске патријаршије и протеривање њених свештеника, да би потом била усмерена против оних Срба који су се опирали бугаризацији. Убрзо су се на удару нашли српски свештеници, учитељи и остали истакнути Срби.
Догађаји после велике источне кризе мини|десно|250п|Границе предвиђена према одредбама Санстефанског споразума и границе након Берлинског конгреса.
Након завршетка Другог српско-турског рата потписан је Санстефански споразум који је рађен по диктату Русије и којим је предвиђао стварање Велике Бугарске. Великој Бугарској је требало да припадне највећи део Македоније и делови Србије, међутим овај споразум је измењен на Берлинском конгресу и првобитне границе Бугарске су знатно смањене. Спорни делови Македоније су остали под влашћу Османског царства.
Још 1878. године дошла је до устанка Срба у кумановској кази (срезу). Овај устанак, као и нешто касније Брсјачка буна (1880), настали из ослободилачких тежњи српског народа и жеље за уједињењем са матицом Србијом, претходили су Српској четничкој акцији.
Због оваквог стања у Бугарској, Грчкој и Србији је дошло до појаве тзв. македонског питања. Све три државе су желеле да реше ово питање у своју корист и наводиле су бројне разлоге.
Бугарска је своје претензије заснивала на Санстефанском миру, Грчка на наводној историјској припадности Античке Македоније хеленистичкој култури, а Србија на српској средњовековној традицији, српским задужбинама, тапијама, језичкој сродности и раширености крсне славе — типично српског обележја.
Србија почиње пропаганду акцијама у просвети и култури 1885. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци фанариоти жестоко противили. За то време, Бугари пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успевају.
Крајем 19. века Србија отвара конзулате у Битољу, Скопљу и Солуну. Отварањем српских конзулата у Скопљу, Битољу и Солуну, повећан је број српских школа, као и број повратника Цариградској патријаршији.
Комите из Бугарске и њихове активности у Македонији (1897—1903) мини|250п|Етничка карта Македоније 1900, Васил Кънчов - служб. Бугарске егзархије. Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Стару Србију и Македонију и дижу буну у области реке Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива Унутрашњу македонску револуционарну организацију (ВМРО) са циљем да се оружаном борбом избори за бугаризацију Македоније. Читаву територију деле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку, у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турака. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био припајање Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте Цариградску патријаршију и прикључе се Бугарској егзархији често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито српски свештеници, учитељи и школски настојници, а Бугари при томе нису презали ни од најгорих зверстава. Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех (револуционарни конгрес у Скопљу (1903))
Крушевска република 1903.
мини|220п|Избеглице из Македоније ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење бугарских циљева. Зато на Илиндан 1903. године дижу устанак у Крушеву где су већину становништва чинили македонски Власи (Аромуни, Цинцари). Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво које је углавном било прогрчки, мањим делом прорумунски настројено, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор бугарских комита према Србима у северним крајевима, односно Грцима и Власима у јужним, што је ове народе натерало да се самоорганизују у српске четнике, односно грчке андарте.
Након пропасти устанка турска војска и нерегуларне јединице су кренуле са одмаздом против хришћана.Фељтон „Српски четници на почетку двадесетог века“; други део „Неуспели Илинденски устанак“; новине „Глас Јавности“ од 28. фебруара 2003. (чланак на интернету; приступљено 4. септембра 2012. ) Спаљено је око 150 села при чему је око 40.000 људи остало без домова, велики број хришћана је убијен, а око 10.000 људи је емигрирало.
Након устанка руски цар Николај II Александрович и цар Аустроугарске Франц Јозеф I су 2. октобра 1903. године донели план реформи за Македонију. Овим планом је предвиђена реорганизација турске жандармерије под командом страног генерала и надзором њему потчињених официра, као и учешће хришћана у управној и судској власти, амнестија устаника итд.
Активности бугарских комита после пропасти Крушевске републике мини|Бугарски комити заробљени од отоманске полиције Македонски живаљ, руковођен тежњом за ослобођењем од турског господства и грчких владика, почео је Бугаре примати као своју једнокрвну и једноверну браћу, која долази с геслом: »Слобода Македонији!« С тим геслом Бугари су отпочели своју комитску акцију, читаву деценију пре Срба, и успели су, да не бирајући средстава, развију своју организацију на северу чак до Врања и до Косова, а на југозападу чак до албанске границе. Када су се осетили довољно јаки, онда су огласили рат до истребљења не само Турцима, него, и то много јаче, и Србима у тим областима, проглашујући за издајника македонске слободе свакога, који није у бугарској комитетској организацији. Србија се задовољавала, да српску народну свест и српски дух у тим крајевима подржава само преко школа, којих је из дана у дан било све мање. После несрећног Илинданског устанка, 1903, маса бугарских комита и војвода, не могавши да се пребаци у Бугарску, потражила је уточиште у Србији, мада је већ било добро познато, да је тај устанак био спремљен по плану из Софије и за рачун Софије, и да су баш од руке тих људи, пале главе многих српских учитеља, свештеника и других угледних Срба у Македонији.
У Београду, Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу, Шапцу и свуда, где је било Старосрбијанаца и Македонаца у Србији, продужили су ови бугарски четници и војводе прикупљати порез за циљеве бугарске комитетске организације, а један велики број њих презимио је зиму 1904/1905. у самом Београду. Овде им је била уступљена стара богословија (на месту између саборне цркве и Калемегдана према хотелу Натионал). Ту су живели као у касарни, а судиле су им саме њихове војводе за све, што би учинили, тако да су били изван надлежности српских власти. И војводе и организатори чета развили су били своју акцију. Међу њима најактивнији је био Матеј Геров (родом Велешанац, који је десетак година касније погинуо у Софији, као и толики други »македонски дејци«, тобож случајно прегажен од једног аутомобила). Геров, с индексом студента права с подоста семестара уписаних у Бечу, Бриселу и на више француских универзитета, уписао се тада одмах и на српски правни факултет тадашње велике школе. Није правио питање, колико ће му семестара бити признато, и почео је најревније посећивати чак и сате из црквенога права, које се предаје у првом семестру прве године права. Тражећи што јачег и што чешћег додира са српским студентима, и у школи и изван ње, Геров је почео међу њима најживљу акцију за аутономну Македонију, коју је бугарска комитетска организација већ била запосела, и која је, у границама од Врања и врха Новопазарског санџака па до Солуна, имала да падне у крило Бугарској. Геров није успео да придобије српску омладину за те своје идеје, али ју је необично заинтересовао за прилике и борбу у Старој Србији и Македонији.
Четници из Србије и њихове активности у Македонији
Позадина оснивања четничке организације у Србији