мини|У посети Београду, 1967. године
Индира Пријадаршини Ганди (, ; Алахабад, 19. новембар 1917 — Њеу Делхи, 31. октобар 1984) била је индијска политичарка и државница.
Она је трећи по реду премијер Индије, у два мандата: од 1966. године до 1977. године, па поново од 1980. године до 1984. године те једна од водећих личности Покрета несврстаних, као и једна од најистакнутијих политичких фигура друге половине двадесетог века чија је контроверзна политичка каријера завршила атентатом у 66. години живота, који су извели сикијски завереници. Индира Ганди важи за једну од најутицајнијих и најмоћнијих жена које су имале власт у светској историји. Била је прва и до сада једина жена Премијер у Индији. Била је и лидер Индијског националног конгреса.
Као премијерка, Ганди је била познат по својој политичкој непопустљивости и централизацији власти без преседана. Године 1967. предводила је војни сукоб са Кином у којем је Индија успешно одбила кинеске упаде на Хималајима. Године 1971. ушла је у рат са Пакистаном у знак подршке покрету за независност и рату за независност у Источном Пакистану, што је резултирало победом Индије и стварањем Бангладеша, као и повећањем утицаја Индије до тачке у којој је постала једина регионална моћ у Јужној Азији. Гандијева владавина је довела до тога да се Индија приближи Совјетском Савезу потписивањем уговора о пријатељству 1971. године, при чему је Индија добила војну, финансијску и дипломатску подршку од Совјетског Савеза током сукоба са Пакистаном исте године. Упркос томе што је Индија била на челу покрета несврстаних, Ганди је усмерила политику земље да Индију постане један од најближих савезника Совјетског Савеза у Азији, при чему су Индија и Совјетски Савез често подржавали једни друге у проки ратовима и у Уједињеним нацијама. Позивајући се на сепаратистичке тенденције и као одговор на позив на револуцију, Ганди је увела ванредно стање од 1975. до 1977. током којег су основне грађанске слободе суспендоване, а штампа цензурисана. У том периоду почињена су широко распрострањена зверства. Ганди се током свог трећег премијерског мандата суочила са растућим сепаратизмом Сика; као одговор, наредила је операцију Плава звезда, која је укључивала војну акцију у Златном храму и резултирала крвопролићем и стотинама убијених Сика. Дана 31. октобра 1984. године, убили су је њени телохранитељи, од којих су обојица били етнички Сики који су тражили одмазду за догађаје у храму.
Индира Ганди је упамћена као најмоћнија жена на свету током свог мандата. Њени подржаваоци истичу њено вођство током победа над геополитичким ривалима Кином и Пакистаном, Зелену револуцију, растућу економију раних 1980-их, и њену кампању против сиромаштва због које је постала позната као „Мајка Индира“ међу сиромашним и слојевима становнштва са села. Међутим, критичари примећују њену ауторитарну владавину Индијом током ванредног стања. Током 2020. године, магазин Time је Ганди прогласио међу 100 жена које су дефинисале 20. век као пандан претходним изборима часописа за човека године.Индира Ганди је 1999. године у онлајн анкети коју је организовао Би-Би-Си проглашена за „жену миленијума“. Године 2020, Ганди је магазин Тајм прогласио међу 100 моћних жена света које су дефинисале 20. век.
Биографија Индира Пријадаршини Нехру рођена је у кашмирској пандитској породици 19. новембра 1917. године у месту Алахабаду, као једино дете Камале Нехру и Џавахарлала Нехруа, касније првог индијског премијера и водеће фигуре у покрету за независност од британске владавине, и постао је први премијер Доминиона (а касније и Републике) Индије. Била је једино дете (имала је млађег брата који је умро млад), и одрасла је са својом мајком Камалом Нехру у Ананд Бхавану, великом породичном имању у Алахабаду. Године 1930. породица Нехру поклонила је вилу Индијском националном конгресу и преименовала је у Сварај Бхаван (дословно пребивалиште слободе). У близини је изграђена нова вила која је служила као породична резиденција и добила име по старом Ананд Бхаван. Индира је имала усамљено и несрећно детињство. Њен отац је често био одсутан, управљао је политичким активностима или је био у затвору, док је њена мајка често била прикована за кревет због болести, а касније је рано умрла од туберкулозе. Имала је ограничен контакт са оцем, углавном путем писама.
Индиру су углавном подучавали приватни учитељи код куће, а школу је похађала повремено све до матуре 1934. године.
Дипломирала је на Универзитету Висва-Бхарати у Бенгалу, а такође је студирала и на универзитету у Оксфорду у Уједињеном Краљевству на департману за историју. Од ране младости активна је у омладинским, студентским и женским организацијама. Године 1938. придружила се Националној конгресној странци и постала активна у покрету за индијску независност.
Током боравка у Европи Идира је повремено била лошег здравственог стања и путовала је више пута у Швајцарску на опоравак, што је мало ометало њене студије. Када је избио Други светски рат успела је из Португала да пређе у Енглеску, одакле се вратила у Индију, због чега није завршила студије на Оксфорду, али јој је универзитет касније доделио почасну диплому.
Током боравка у Британији често је сретала свог будућег супруга којег је познавала из родног Алахабада и који је завршавао студије на Лондонској школи економије. Године 1942. са 25 година удала се за Фероза Гандија, париског новинара, који је такође био активни члан странке у венчали су се у Алахабаду и са њим је касније добила два сина Раџива и Санџаја. У браку су били 18 година, до 1960. године када је Фероза умро од срчаног удара. Убрзо након њиховог венчања Британци су ухапсили обоје по оптужби за противдржавну делатност, те су провели 13 месеци у затвору. Када је Индија стекла независност 1947. године и Нехру заузео премијерско место, Индира је постала његова службена домаћица. Нехру јој се често обраћао за савете по питању националних проблема, а она га је пратила и на путовањима у иностранство.
Године 1955. изабрана је у извршно тело Конгресне странке (Радни комитет), постајући тако самостална национална политичка фигура. Године 1959. постала је председник странке на период од годину дана, а те године је имала и значајну улогу у распуштању владе државног тела, владе Керале предвођене комунистима. Године 1962. за време Кинеско-индијског пограничног рата координирала је активности цивилне одбране. Након смрти њеног оца у мају 1964. Ганди је постала министар информација и портпарол у влади Лала Бахадура Шастрија, исте године је изабрана као члан горњег дома индијског парламента. Боравећи на тој дужности повећала је време емитовања радијског и телевизијског програма, омекшала цензуру и одобрила пројекат планирања породице преко телевизијских образовних емисија. Када је у јануару 1966. године Шастри изненада преминуо Индира га је, након кратког прелазног периода и избора, наследила на премијерском месту, а наредне године је изабрана на рок од пет година за премијерку у парламенту у којем је Конгресна странка имала већину. Прва већа Индирина акција након доласка на власт је било гушење побуне сепаратистичког националног фронта Мизо у индијској савезној држави Мизорам 1966. године. На изборима 1971. године била је челна особа странке и освојила на националним изборима убедљиву већину гласова фокусирајући се на смањење сиромаштва као главног циља кампање. Те године се Индија приближила Совјетском Савезу потписивањем уговора о пријатељству, услед чега је Индија добила војну, финансијску и дипломатску подршку током сукоба са Пакистаном. У наредним годинама, иако је Индија била на челу покрета несврстаних постала је један од најближих савезника Совјетског Савеза, при чему су се међусобно подржавали у ратовима и у Уједињеним нацијама. Године 1975. оптужена је за мањи изборни прекршај за време изборне кампање одржане 1971. године. Остајући неокаљана у тој афери, оптужила је део своје странке да је покушава уклонити са положаја, и уместо подношења оставке у држави прогласила 26. јуна 1975. године ванредно стање, све док индијски Врховни суд није одбацио оптужбе упућене против ње. Ванредно стање је било и одговор на сепаратистичке тенденције и као одговор на позив на револуцију коју је покренула опозиција. Након увођења ванредног стања већина опозиције која је учествовала у стварању немира. Полиција је добила овлашћење да уводи полицијски час и задржава грађане на неодређено време, а све публикације су биле подвргнуте значајној цензури од стране Министарства информисања и радиодифузије. За разлику од свог оца Нехруа, који је више волео да има посла са јаким главним министрима који контролишу своје законодавне странке и партијске организације држава, Индира је одлучила да смени сваког главног министра Конгреса који је имао независну базу и да сваког од њих замени министрима који су јој одани.
Неколико месеци након разбијања демонстрација још две савезне државе, Гуџарат и Тамил Наду су потпале под директну централну индијску власт предвођену владајућом Конгресном партијом.
Што је дуже боравила на власти, Индира је све више стварала полицијску, диктаторску државу, а многе аспекте јавног живота у Индији стављала под свој строги надзор, грађанске слободе су суспендоване, а штампа цензурисана. Многи су у тим њеним потезима видели утицај њеног политички неискусног млађег сина Санџаја, коме се Индира све више обраћала за помоћ. Надајући се како ће тако показати јавну подршку свом режиму, организовала је у марту 1977. године опште изборе. Међутим не само да након проглашавања изборних резултата Индира Ганди више није била премијерка, већ није изабрана ни за заступницу у индијски парламент, а Конгресна странка је доживела страшан пораз јер је становништво било против дугог ванредног стања и мањих права која је она наметнула.
Индира је погрешно проценила своју популарност читајући шта је о њој писала штампа која је била под великом цензуром, а и није мислила да затворене вође опозиције имају икакву популарност међу становништвом.
После понижавајућег пораза на изборима, краљ Непала је преко посредника понудио њој и њеној породици да се преселе на Непал. Она је одбила то, али је била отворена да пресели своја два сина Санџаја и Раџива Гандија. Међутим, након консултација, одбила је понуду у потпуности имајући у виду своју будућу политичку каријеру, коју би тим чином скроз угасила.
Након њене смене нови министар унутрашњих послова је наредио хапшење Индире и њеног сина Санџаја по више оптужница, а једна од тих је била и да су њих двоје планирали убиства опозиционих лидера у затвору током ванредног стања, али је стратегија министра имала катастрофалан резултат, поготово што су сви ти наводи и оптужбе, иако су једним делом били и реални, са друге стране били тешко доказиви на суду. Њено хапшење и дуготрајно суђење су изазвали симпатије код људи.
Нова Јаната коалиција је укључивала више странака које је мржња према диктаторском режиму Индире ујединила и то им је била једина заједничка ствар. Владајућа већина је укључивала десничарске хинду националисте, социјалисте, бивше чланове Конгресне партије, као и друге мањинске странке. Са тако мало заједничких циљева владајућа коалиција се била несложна и чести сукоби су доводили до стагнације и отежаног функционисања како коалиције, тако и саме државе, па је председник био принуђен да у августу 1979. године распусти парламент.