Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) био је српски сликар, вајар и писац. Сликао је готово све жанрове. Први је академски сликар из ужичког краја. Одржавао је блиске пријатељске односе са својим ратним другом и пријатељем доктором Арчибалдом Рајсом.
Биографија Један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије, ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, аутор чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.
Рођен је 24. фебруара 1879. године у Ужичком селу Гостиница у сиромашној породици, а отац му умире док је још био дете.
Са непуних 15 година одлази у Ваљево да учи каменорезачки занат. После каменорезачког заната од кога је одустао одлази у Београд где је касније одслужио и војни рок. Са жељом да студира сликарство прикупља новац и одлази у Минхен, где наредних годину дана проведи на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, код ког су се усавршавали многи еминентни сликари тог времена, укључујући и Надежду Петровић, Бету Вукановић, Ђорђа Михајловића и многе друге. 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.
Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену где добија звање академског сликара, а био је и први представник минхенске школе у српском сликарству, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац и са српском војском преживео њену голготу. Кад је његова дивизија ослободила Метохију, крећу преко Албаније ка Јадранској обали и кући се вратио тек после 11 месеци ратовања.
Почетак Првог светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији, на мостобрану, на реци Дрини. У улози вајара је по доласку на Крф подигао споменик палим борцима Дринске дивизије на војничком гробљу Сан Матијас. После пробоја Солунског фронта Михаило се враћа у Београд.
Пре почетка рата, у Прагу је упознао Валу Салашкову, своју будућу супругу, коју је по избијању рата морао да напусти кад је побегао из затвора и вратио се како би се придружио борбама. Следеће године, 1919. чехиња Вала стиже у Србију након чега се венчавају у цркви Светог Саве на Врачару. До 1930. године је у свом селу сазидао велику кућу са атељеом за своју четворочлану породицу.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници (који су порушиле усташе у Другом светском рату), српским ратницима у Младеновцу (оскрнављен 1947. уклањањем грба Србије и двоглавог орла с крстом и круном изнад грба), споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу (1926 — 1929).
Изложбе његових слика у периоду између два светска рата биле су прворазредан културни догађај, а хроничари су забележили да је изложба 1938. под називом Србија у рату и миру у павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду била најпосећенија поставка у дотадашњој историји те куће. То је била круца целокупног његовог рада где је изложио 118 слика. Међу њима су биле: Краљ Петар у рову, Војвода Мишић, Војвода Путник и ђен. Павловић, Војвода Бојовић, Пешадијско наступање, Одбрана Београда, Млади краљ, Коњичка патрола итд.
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
Био је и одличан гуслар и певач и учествовао је у многобројним националним манифестацијама.
Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.
Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.„Политика“, 18. април 1938
После смене 1939. године, Милан Стојадиновић је био прогнан у Рибашевину где је боравио у Миловановићевој вили. После априлског слома Миловановић се вратио у Ужице. Пошто је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао у Минхену, Миловановић је успео да ослободи неколико талаца. Због ове ће везе у време „Ужичке републике“ Миловановић је ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.Љубомир Симовић, Ужице са вранама, Београд: Стубови културе, 2002. 2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да „није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.“
Његов опус сачињава око 150 сачуваних дела, док су многа страдала у ратовима. Највећи део његових дела се налазе код његовог сина, инжињера Момчила Милановића у Београду, који је за неким делима годинама трагао и откупљивао. Данас у Народном музеју Ужице постоји Миловановићев легат са његовим радовима.
Дела
Види још Списак српских сликара Српски ратни сликари с почетка 20. века
Референце
Литература
Лазар Трифуновић, Српско сликарство 1900-1950, Београд: Нолит (1973). стр. 45, 382, 455, 456, 493 (биобиблиографија). Нада Шуица, Дела 1912-1918. Каталог уметничке збирке из Војног музеја у Београду, Београд 1982. Гордана Лазић, Михајло Миловановић (1879—1941), Ужички зборник: прилози за политичку, културну и економску историју Титовог Ужица и околине, бр. 22, Ужице 1993, 209-228. Ђорђе Пилчевић, Академски сликар Михаило Миловановић, монографија, Ужице, 1998 Миодраг Јовановић, Михаило Миловановић, монографија, Народни музеј, Београд, АРТ д.п. Ужице, 2001
Спољашње везе Део монографије "Академски сликар Михаило Миловановић, књиге пок. Ђорђа Пилчевића Био је сликар српске војске у Великом рату, стрељан је јер није хтео у партизане, а његов дом је сада сбласни призор („Блиц“, 3. јул 2017) ЛАЖНО ОПТУЖЕН И СТРЕЉАН: Дело Михаила Миловановића, носиоца Албанске споменице, надживело је идеолошке џелате („Вечерње новости”, 8. март 2023) Зашто су убијени Михаило и Бранко? Мистерија смрти два сликара - један страдао због браде, други због шамара? (Србија Данас, 22. март 2024)
Категорија:Рођени 1879. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Уметници из Ужица Категорија:Носиоци Албанске споменице Категорија:Српски сликари Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве Категорија:Жртве револуционарног терора у Југославији