Манојло I Комнин (; 28. новембар 1118 — 24. септембар 1180) био је византијски цар (1143—1180) из династије Комнин. Током своје владавине је покушао да попут Јустинијана освоји подручје некадашњег Западног римског царства и да обнови римску империју. Са тим циљем је извршио инвазију на јужни део данашње Италије, сарађивао са Папском државом и крсташима са којима је заједнички напао фатимидски Египат. На Балканском полуострву успео је да потисне Мађаре и помери северне границе Царства на Дунав и Драву. Такође је потчинио све српске области са њиховим локалним владарима. Са циљем јачања одбране северних граница обновио је и проширио Београдску тврђаву и додао јој кастел у облику делтоида. Активно је учествовао у династичким превирањима великих жупана у Рашкој, у којој је на крају поставио на власт Тихомира да би после нових преврата признао Стефана Немању (1166. или 1168–1196) за великог жупана Рашке, када му се он обавезао на вазалство. Пред крај своје владавине доживео је тежак пораз од снага Иконијског султаната Турака Селџука у бици код Мириокефалона 1176, која се по свом значају и исходу често пореди са битком код Манцикерта (1071) у којој је поражен византијски цар Роман IV Диоген (1068–1071). После Манојлове смрти наследио га је син Алексије (1180—1183), али су убрзо Византију захватиле унутрашње борбе које су на крају довеле до уплитања крсташа и првог пада Цариграда и слома Византије 1204. године.
Порекло и титула севастократора мини|десно|Манојлови родитељи: цар Јован II Комнин и његова супруга угарска принцеза Пирошка-Ирина, са Богородицом и малим Христом на мозаику насталом око 1118. у саборној цариградској цркви Пресвете Мудрости. Манојло је рођен 28. новембра 1118. године, као четврто дете византијског цара Јована II Комнина и његове супруге угарске принцезе Ирине Арпад. Рођен је за време владавине свог оца, пошто је Јованов отац, а Манојлов деда, исто цар Византије, умро 15. августа исте те године. Због рођења за време очеве владавине, он је, као и његов отац (рођен је за 1087. године, а његов отац је почео владати 1081. године) био Порфирогенит.
Манојло је као и остала његова браћа добио титулу севастократора. Потом се прославио у војевању по Анадолији (1139—1141), потукавши неке турске војске и ратујући против јерменског краљевства Киликије. Његов отац је био импресиониран Манојловим способностима.
Долазак на престо Године 1143. византијски цар Јован Комнин био је смртоносно рањен у Киликији. Стога он је скупио неку врсту ратног савета, како би усменим тестаментом одредио наследника. Јован је за наследника на престолу, 5. априла, изабрао Манојла, иако је био жив Манојлов старији брат, а Јованов син Исак. Јован умире 8. априла, а Манојло остаје у Киликији месец дана да би се извршио погреб његовог оца. Манојло је за то време послао очеву десну руку Јована Акуча у Цариград да пошаље Исака у манастир Пантократор и да да 2 сребрна цента Аја Софији.
У међувремену моћни Јован Руђер, цезар и супруг Манојлове старије сестре Марије, сковао је заверу да преузме престо; али није успео то да уради, пошто се већ у јулу Манојло налазио под Цариградом, обећавајући да ће дати сваком по 2 златника, ако буде на његовој страни. Манојлов брат, Исак, као и Манојлов стриц, Исак су пуштени из заробљеништва и Манојло се помирио са њима. Потом од за цариградског патријарха поставља Михајла II Куркуаса, који га је крунисао у августу или у новембру исте године.
Манојло потом почиње да поставља нове службенике у Царству. Јована Акуча је оставио на месту команданта војске, али Јована Поуцеа, као свог човека од поверења, именовао за прокуратора јавних пореза, а Јован Хагиотеодоритес је именован за канцелара. Од свих ових функционера најуспешнији је био Поуце, који је био неподмитљив, међутим он није дозвољавао да се новац троши на морнарицу, него га је штедео у царској ризници. Држава је тако постала зависна од млетачке, ђеновљанске и пизанске флоте.
Манојлове особине мини|десно|Манојло Комнин Већина историчара, који су писали о Манојлу, његовом добу или историји Византије, су описали Манојла. Овде су дати неки описи.
Француски византолог Шарл Дил је Манојла описао овако: Манојло је био паметан, љубазан, племенит, он је био у исти мах и византијски василеус, учен, образован, чак и богослов, и витез са Запада. Необично храбар, он је више него икоји други византијски владалац имао наклоности према западним обичајима, и Латини, којима је био умногоме сличан, дивили су му се више него ма ком другом цару. Веома одан раскоши и уживањима, он је испунио XII век блеском својих пустоловина. Велики политичар такође и врло славољубив, он је на целу Европу свога доба проширио своје често претеране и неостварљиве освајачке намере. Али иако је монархију, услед одвећ великог напора који је од ње захтевао, исцрпео и довео до пропасти, он ипак остаје, захваљујући величанственом замаху својих тежњи и своме истрајном напору да их оствари, последњи можда од великих владалаца који су седели на царском престолу.
Српски историчар Владимир Ћоровић га је описао овако: То је последњи велики, прави цар Византије; леп, даровит, физички ванредно развијен, подузетан у великим плановима и смео у подвизима. "Манојло је био идеал једног витеза по франачком схватању" каже лепо Хајнрих Гелцер. Његова је снага, истина, била више физичка него интелектуална, али је импоновала, и дала Византији углед какав више никад није имала, наслањајући се на тековине два његова велика романска претходника.
Руски историчар Георгије Острогорски га је описао овако: Манојло се показао као сјајан и вишеструко надарен владар. Био је рођени војсковођа и храбар ратник који није избегавао опасност, а пре свега је био сјајан дипломата и државник са великим и одважним идејама. Био је прави Византинац, прожет идејом универзалне царске власти и опседнут страшћу према теолошким дискусијама. Истовремено је, међутим читавим својим бићем био витез западнога стила и утолико је у византијској историји представљао нови тип владара. На њему се може јасно разабрати како се дубоко на византијски свет одразио додир са крсташима. Манојло је обожавао западне обичаје и неговао их је на свом двору. И његова су два брака са западним принцезама допринела томе да је византијска царска резиденција добила ново лице. У комнинској палати завладала је атмосфера ведрине и животне радости. То више није била она величанствена раскош оријенталног стила која је окруживала византијске цареве у великој палати на Златном рогу, већ лака, витешка елеганција западног стила. Одржавали су се витешки турнири у којима је суделовао сам цар - за Византинце не обичан и стран спектакл. Странци са запада све су јаче овладавали сценом и заузимали високе положаје у Царству на трајно незадовољство Грка.
Владавина мини|десно|Новац са ликом Манојла Комнина. Манојло, као и његова два претходника беше, међутим, озбиљно настојао да царској власти поврати моћ, а монархији благостање. Он је учинио велики напор да преустроји војску, нарочито уводећи у њу знатан број најамника од којих су многи дошли са Запада; с друге стране су, не без извесне несмотрености, занемарио морнарицу, ослањајући се више него што је било разумно, да би осигурао своју превласт на морима, на савез са Млецима и потпору његових лађа; укупно узевши, међутим, он је умео да створи опасну војничку снагу, способну у исти мах и да брани обновљено царство и да подржава учвршћену царску моћ.
Византијски историчари оцртавају жалосну слику сиромашења царства за време Манојлове владавине. Ипак је Византија за посматраче са Запада још представљала необично богату земљу. Западни путописци говоре о огромним приходима царске благајне, како оно добија 20 хиљада златника само од Цариграда, о величанственим зградама, раскошним оделима и обиљу животних намирница. Све то вероватно много више говори о сиромаштву Запада него о богатству Византије.
Манојлова владавина скупо стајала услед расхода које су изазвали ратови, дипломатија и владарева наклоност према раскошном животу, ипак је, у XII веку, грчко царство било богато, а његово трговачко благостање стварно, упркос грешкама економске политике која је допустила да на источним тржиштима странци неосетно истину Грке, упркос све већој похлепности италијанских трговачких градова који су, све више и више, исисавали царство у своју корист и смештали се у њему као у освојеној земљи.
Довољно је, да би се видело колики је високи ступањ духовне културе достигла Византија за време Манојлове владавине, навести имена писаца као што су Ана Комнина или Никифор Вријеније, Никита Акоминат или Еветатије Солунски. Тада је извршен прави препорођај класичног духа и традиције, а цареви су приписивали себи у заслугу штићење књижевника и научника, као и богослова и беседника чије су речите проповеди биле украс свих свечаних обреда, и дворских песника као Теодора Продрома чије се одушевљење расипало у пригодним саставима често занимљивим и духовитим. Уметност се исто тако величанствено развијала по угледу на уметност из претходног века, и њен утицај, простирући се из дубина Истока до крајњих граница Запада, чинио је од Византије васпитачицу света и краљицу просвећених народа.
У латинским државама у Сирији, као и у Млецима и норманској Сицилији, цркве и палате биле су грађене и украшаване по византијском обичају. Грчки уметници израђивали су мозаике у Витлејему и Торчелу, као и мозаике кубета у Цефалуу и Марторани или у Палатинској капели у Палерму; и данас још споменик који даје најтачнију слику о сјају Византије у то доба јесте црква Св. Марка у Млецима са својих пет кубета, богатством израђевина у мрамору и злату, блистањем мозаика и пурпурним и златним одблесцима којима је сва обасјана. Сама романска уметност узајмљивала је од Византије извесне црте њеног грађевинарства и много мотива њеног начина украшавања. Својим богатством, лепотом својих споменика, раскошју својих палата, светињама по својим црквама, Цариград је изазивао дивљење целог света, и сви они који су га похађали враћали су се засењени. "То је понос Грчке, каже Ед де Деј; његово богатство је на гласу, а он је богатији од свога гласа." "Нема, пише Венијамин из Туделе, осим Багдада, на целом свету града који би се могао сравнити са њим." Говорило се, према писању Роберта де Клари, да су "два дела целокупног светског иметка у Цариграду, а трећи део је расејан широм целог света". Византијска престоница, према једном згодном изразу, била је "Париз средњега века". Она је била, према речима Вилардуена, "најбогатији град на свету", варош "која је владарка над свима осталима". Погубно благостање, које је истовремено са дивљењем изазивало и похлепу и скупо стало монархију када је слабост царства била постала очигледна.
Наравно, Манојлове склоности утицале су и на његову политику. Његов га је ватрени темперамент терао на ризике које је његов отац у својој мудрој разборитости избегавао. Али неоправдано конструисати неку темељну супротност између западно оријентисане Манојлове политике и умерености његова оца према Истоку. У то се доба проблеми Истока и Запада мање него икада могу одвојити једни од других, и то сасвим јасно показује развој ситуације под самим Манојловим оцем, Јованом. Манојло је надовезао своју политику на на политику свога оца, као што је овај надовезао своју политику на политику Алексија I. Као и за време Јована, и за време Манојла је у првом плану стојало непријатељство са Норманима, а то што је Јован норманском проблему прилазио са антиохијске, а Манојло са италијанске стране, било је условљено измењеном политичком ситуацијом и у потпуности је одговарало најновијем распореду снага.
Манојлова западна ситуација није била његов хир, већ његова судбина, коју му је наметнуо развој ситуације на Западу. Почела је епоха опште европске политике чији су се конци сусретали на Средоземљу. Као средоземна сила, Византија није остала по страни. Њено активно мешање у ту политику заснивало на њеном положају велесиле на Средоземљу, а то што је своје захтеве изводила из идеје царске власти, било је условљено у читавој византијској историји.