Ракита је насеље у Србији у општини Бабушница у Пиротском округу. Према попису из 2022. било је 160 становника. Ово насеље је имало свој рудник каменог угља који се затворио крајем шездесетих година.
У Ракити је 1929. године снимљен и југословенски филм „Рударева срећа”, један од најзначајнијих и ретких сачуваних филмова из тог периода.
Постанак села Село је назив добило највероватније по шибљу раките односно од врсте врбе. Насеље је настало у близини ракита, где расту раките.Јован Ћирић, Насеља горњег Понишавља и Лужнице, 1979 Мештани село називају Раћита или Рећита.
Најстарији запис о селу датира из 1444. године, тачније у пописном дефтеру нахије Знепоље. Тада се село помиње као део феудалног поседа тимара Војнака, сина Станислава. Пренет му је на коришћење после оца а поседује берат султана. Ракита је тада имала 10 домаћинстава у којима је живело 50 људи.
Село је спаљено од стране Турака након чега је премештена на селиште а одакле је због клизишта премештена на данашњу локацију, поред Црновршке и Вучиделске реке.
Рудник Јерма
Испитивање налазишта каменог угља у околини села Раките започета су 1922. године. Рудник "Јерма" отворило је 1924. године предузеће за истраживање и експлоатацију каменог угља „Нова Јерма“ - Ракита. Од 1926. године ово предузеће, чији је оснивач била Есконтна банка Београд, већинског власника Драгише Матејића, зове Акционарско друштво „Јерма“ са седиштем у селу Ракита. Саграђена је 1926. године и пруга уског колосека ради искоришћавања каменог угља и зграда дирекције. Рудник је био прекинуо рад 1938. због „финансијских и других тешкоћа”."Политика", 5. март 1940
Демографија 1530. године се у попису Пиротског кадилука помиње насеље Ракита са 11 кућа у којима живе само два неожењена мушкарца а годишње задужење порезом је 997 акчи. Први српски попис после ослобођења од Турака из 1879. године је забележио да Ракита има 28 кућа и 319 становника.
У насељу Ракита живи 300 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 46,9 година (44,9 код мушкараца и 49,0 код жена). У насељу има 131 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,60.
Становништво у овом насељу веома је нехомогено (попис 2002.), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
График промене броја становника током 20. века
Галерија
Референце
Литература
Тодоровић Н, Лужница, 2016 Јован Ћирић, Насеља Горњег Понишавља и Лужнице, Пиротски зборник бр. 8-9, 1979
Спољашње везе Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Сателитска мапа (-{Wikimapia}-) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) План насеља на мапи (-{Mapquest}-)
Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Насељена места у Пиротском управном округу Категорија:Насељена места у Бабушници