Стони Београд (некад и Столни Београд, — Секешфехервар) је девети по величини град у Мађарској, смештен у средишњем делу државе. Стони Београд је регионални центар Централне прекодунавске регије и главни град жупаније Фејер.
Град Стони Београд је познат као древна престоница мађарских краљева.
Град има 99.060 становника према подацима из 2014. године. Овде се налази стадион МОЛ арена Шошто.
Порекло назива На мађарском језику Секешфехервар назив града значи „Бели замак са престолом”, што је често преведено и у називима града на другим језицима: латински , немачки , српски Стони Београд, словачки , пољски . Назив је везан за древну историју града, када је он био стара престоница Угарске.
Географија Град Секешфехервар се налази у средишњем делу Мађарске, на свега 50 km западно од престонице Будимпеште. Са Будимпештом је повезан добрим саобраћајним везама (магистрална пруга Будимпешта — Загреб — Јадран, савремени ауто-пут М7).
Град Секешфехервар се налази у средишњем делу Панонске низије и нема реку. Међутим, град се налази на свега 15 km од језера Балатон. Клима у граду је умерено континентална.
Историја На месту Секешфехервара постоје трагови првог насеља из 5. века п. н. е. У време старог рима овде је постојало насеље Gorsium, као важно трговиште на раскрсници путева.
По доласку Мађара у Панонију почиње много важнији део историје Секешфехервара. Угарски владар Геза оснива град на овом месту 972. године. Ускоро град постаје престоница Угарске и крунидбено место, са прекидима све до средине 16. века (најезда Турака). У граду је крунисано 43 мађарска владара, а сахрањено 15. Тако је 1385. године доведен Карло III из Напуља, и за угарског краља крунисан у Стоном Београду.
Године 1543, након дуготрајне опсаде, град пада под Османлије и дуго остаје погранични град ка угарској кнежевини Ердељу (1541—1693). Град је био разорен, па је обновљен у складу са оријенталним начелима. У 17. веку био је ово један типични источњачки град са пуно џамија. Стојни Београд је био турски санџак. Октобра 1601. године Турци губе Стони Београд, али га је 30. августа 1602. године повратио први везир Хасан-паша Пиљар.„Историјски часопис”, Београд 1987. године
Године 1688.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1872. године Хабзбурговци дефинитивно ослобађају Секешфехервар турске власти и град већ 1703. године добија градска права. Са хабзбуршком влашћу враћају се и католичка црква и мађарско племство. И поред тога у неколико наредних деценија град је вио вишенародни и у њему су живели Мађари, Срби, Немци, Чеси. Град се у 18. веку брзо развија и постаје важно културно, привредно и управно средиште.
Током Револуције 1848—49. Секешфехервар је имао значајну улогу, а није значајно страдао. Међутим, после Револуције град је изгубио значај старе престонице и своју управну улогу у држави. И поред тога Секешфехервар се брзо привредно подиже и убрзо добија железничку везу са Будимпештом. Такође, у ово време подигнуте су многе нове грађевине, а град се и бројчано повећавао.
Секешфехервар је релативно мирно прошао кроз Први и Други светски рат. Током друге половине века град је поново доживео развој и раст становништва (са 42 хиљада после рата на 100 хиљада почетком 90-их година). Током протеклих година транзиције, због повољног положаја на прометном правцу град је имао мању кризу него други градови у држави.
Становништво По процени из 2017. у граду је живело 97.617 становника.
Срби у Стоном Београду
У јесен 1526. године Павле Бакић се сав заложио за Јована Запољу. Са својих 200 хусара освојио је „Стојни” Београд. У њему је Запоља био ускоро, 11. новембра на сазваном земаљском сабору изабран и крунисан за угарског краља. Срби се помињу у другој половини 1543. године у Стоном Београду, у време када је он пао под турску власт. Касније се зна за трговце Србе, који су се груписали у тзв. Српској вароши у граду. Тај град, називан или „Биоград Стони” је привлачио дубровачке предузимљиве трговце. Српска варош траје под Турцима, помиње се 1601—1602. када посаду чине Срби и Турци. Срби су се разочарани на неизвестан живот у пустарама, одлучили на очајнички корак и 1607. године одвојили од хришћанских трупа, и вратили код Турака, у Стони Београд. Зна се за српско предграђе и касније 1644. године, када је ту прошао турски путописац Евлија Челебија.„Зборник Матице српске за историју”, Нови Сад 1993. године Српска народна школа у Стоном Београду је почела рад још под Турцима. Учитељ је плаћан из црквене касе. Било је то потребно за рад будућих трговаца и занатлија. Деветнаести по реду Пећки патријарх Гаврило, рођен у Стојном-Београду, пострадао је од Турака — био удављен 30. августа 1659. године.„Гласник друштва српске словесности”, Београд 1868. године Сачувана је изјава Србина, Јована Саве из Стоног Београда, дата марта 1683. године, против самовоље команданта барона Кристијана Јергера и његовог малтретирања тамошњих Срба. Ту су се бунили војници, хусари и хајдуци (пешаци) Срби и Мађари.
Манастир Стони Београд налазио се североисточно од Блатног језера и града Весприма, на језеру Веленци.
На основу дипломе са привилегијама које је аустријски цар Леополд I дао патријарху Чарнојевићу, населили су се 1690. године избегли Срби у Стони Београд, и друга мађарска места на северу. Цар Леополд I је Србима у Стоном Београду дао 1696. године привилегије.„Гласник Друштва српске словесности”, Београд 1875. Ракоцијеве војсковође Боћан и Секереш су током трајања устанка много ратовали око града. Више пута су нападали и у њему Српску варош, када је било много погинулих Срба. Биров варошки Станко Стипић писао је 1712. године писмо будимском бирову о трговачким пословима.
Првобитна српска црква подигнута је у 17. веку. Друга по реду православна црква у Стоном Београду, подигнута је 1723. године, и била посвећена празнику Рођење Св. Јована Крститеља. По новијем податку грађен је храм 1733—1734. године. У варош је дошао 1725. године поп Никола Миловановић за пароха. Десет година касније, 1735. године ту долази на парохију поп Андреј Суботић. За издржавање српске школе 1745. године та општина је издвајала годишње по 15 ф.„Просветни гласник”, Београд 1886. године Матичне књиге рођених и венчаних се воде од 1751. године, а она умрлих од 1752. године. Храм је поново грађен до 1771. године (црквени брод), претходно је торањ призидан 1760. године. Добио је храм нови иконостас 1776. године, који су осликали Јован Четиревић Грабован и Григорије Поповић. Темпло је дрворезачки рад Ференца Хорвата билдхауера из Веспрема и Јосифа Фијарчека из места. Унутрашњост храма зидне површине је живописао 1772—1774. године молер Теодор Симеоновић Грунтовић са помоћником Григоријем Поповићем.Српски институт… У храму је било слика — ликова из српске историје, попут Св. Саве, краља Милутина, Стевана Дечанског, Св. Јована деспота.Мата Косовац, наведено дело
Мештанин Ђорђе Шагић је 1814. године стигао у Америку, и он се сматра за првог насељеника Србина у Новом свету. Његово Американизовано име било је Георг Фишер, а 1829—1837. године живео је у граду Хјустону, у Тексасу, бавећи се највише трговином.„Србски народни лист”, Будим 1844. године Око 1820. године, по једном сведочењу „У Стојну-Београду беше још јака српска општина”.„Млада Србадија”, Беч 1876. године У београдској парохији 1826. године су два свештеника: поп Мануил (Манојло) Малешевић парох и поп Петар Антоновић капелан.„Сербски летописи”, Будим 1826. године До 1848. године доминирају у граду, на пољу трговине Срби и Немци; Јевреји ће се тек појавити.
По државном шематизму православног клира у Угарској, у (Стоном Београду) је 1846. године православна парохија са 225 православних душа. Православно парохијско звање је основано 1723. године а црквене матрикуле се воде од 1728. године. При Светојованском храму парох је био 1846. године поп Петар Хајџан. Ту припадају као парохијске филијале: Серегељ, Чаквар и Веспрем. При месној црквеној општини постоји од иметка једна кућа која се издаје и од које годишње има приход од 300 ф. Та кућа се нуди занатлијама и трговцима страним који се ту желе настанити „на дар”. Такође ту постоји и црквени за сирочад, капитал од 4000 ф.Reesch de Lewald, Aloysius: „Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant … pro anno ..”, Buda 1846.
У српској народној школи 1809. године учитељ је Симеон Николић. Постоји 1846. године народна школа са 15 ђака, школски месни директор је Алекса Кировић а учитељ Јован Недић.Reesch de Lewald, Aloysius, наведено дело