Припјат

Припјат (, ) напуштени је град на северу Украјине, у Кијевској области, близу границе са Белорусијом. Изграђен је у кратком временском периоду паралелно са градњом нуклеарне електране и био је предвиђен као место у коме ће живети запослени у електрани и њихове породице. Град се временом проширивао, а број становника се 1986. попео на скоро 50.000.

Након Чернобиљске катастрофе 1986. град је напуштен, а становништво је евакуисано у друга насеља Кијевске области. Касније је изграђен град Славутич, који је постао нови дом за велики број становника Припјата. Насеља унутар зоне од 30 километара око нуклеарне електране су такође евакуисана, а ова зона је стављена под посебни надзор због тешке контаминације испуштеним радиоактивним материјалом.

Након евакуације, градом су патролирали припадници војске и милиције како би се спречили илегални уласци и пљачке. Поједине објекте у граду и даље су користили ликвидатори и радници електране, чији су преостали реактори наставили са радом. Учињен је и напор да се одређени делови града деконтаминирају.

Крајем 20. и почетком 21. века, са гашењем последњих реактора нуклеарне електране, град је потпуно напуштен. У овом периоду повећан је и број илегалних улазака у град и пљачки. Пљачкаши су проваљивали у станове и узимали све што су могли однети, не обазирући се на радијацију. Зграде су због неодржавања убрзано пропадале.

У другој деценији 21. века, град и околну зону је почео да посећује све већи број туриста. Украјинске власти су 2011. званично одобриле туристима да посећују Припјат и Зону искључења и њихов број је у наредним годинама растао. Радиоактивност је данас значајно опала, али широм града још увек постоје жаришта повећане радиоактивности.

Почетком Руске инвазије на Украјину у фебруару 2022, град се нашао у зони борбених дејстава, јер је дио руских војних снага из правца Бјелорусије, преко зоне искључења, напредовао према главном граду Кијеву. Након жестоких борби током марта 2022, Руска војска се крајем месеца повукла са севера Украјине и напустила Припјат и зону искључења.

Са репутацијом „савремене некрополе” и „града замрзнутог у времену”, Припјат је постао инспирација за дела популарне културе, нарочито дистопијске филмове и видео-игре. У наредним деценијама зграде ће се без људске интервенције срушити, а бетонске површине ће заменити вегетација.

Географске карактеристике Неколико локација је разматрано као потенцијално место изградње будућег града. Међу њима су била подручја града Чернобиља, локације северно и јужно од села Копачи, подручје западно од железничке станице Јанов и подручје села Лесној. За изградњу је изабрано место близу села Семиходи на северу Украјине на десној обали реке Припјат, притоке Дњепра, по којој је нови град и добио име. Ради се о ретко насељеном, равничарском, претежно шумовитом и мочварном подручју познатом као Полесје. Поред близине реке, локација је изабрана и због близине већ постојеће железничке станице и аутопута.

Надморска висина већег дела територије на којој је изграђен град је 112 до 113 метара, осим југоисточног дела где је надморска висина од 118 до 120 метара. Терен је раван са благим нагибом према реци и њеним притокама. Површина слива у делу где је изграђена нуклеарна електрана је 106.000 km². Источни део Полесја, којем припадају град и електрана, има релативно малу густину насељености од свега 70 ст./km². У време несреће 1986. унутар радијуса од 30 километара око електране већ је живело око 110.000 становника, од чега скоро половина у Припјату.

Историја Изградња Натпис на улазу у Припјат|мини|200п Изградња Припјата почела је 1970. на територији села Семиходи и у непосредној близини села Новопешеличи. У исто време почела је и изградња нуклеарне електране, али је изградња града брже напредовала јер су, према речима градоначелника Припјата Владимира Волошка непосредно пре катастрофе, „радници који су радили на њеној изградњи желели да живе у удобним становима”. Припјат је био део Совјетског пројекта брзе изградње, који је подразумевао заједнички подухват великог броја „суперпродуктивних” ударних бригада из целог Совјетског Савеза.

Град је изграђен на територији од 600 хектара, од којих су на око 42 хектара били паркови и травнате површине. Изграђено је укупно 5 микрорејона који су били распоређени око градског центра. Била је планирана и изградња шестог микрорејона на територији североисточно од града. На овом подручју данас се налази пешчани плато који је настао припремањем земљишта за изградњу стамбених зграда. Град је замишљен као велико саобраћајно чвориште. Имао је железничку станицу и речну луку. Нуклеарна електрана је имала транспортни комбинат (Автотранспортный комбинат Чернобыльской АЭС) са укупно 533 возила, од чега 167 аутобуса.

Основна карактеристика архитектуре је био принцип триангуларне градње () који је карактерисала комбинација зграда ниже спратности и високих зграда, велики простор између зграда као и распоред улица и авенија под једнаким углом. Овакав начин изградње примењиван је и у неким другим градовима, тако да постоји сличност између појединих делова Припјата и делова градова као што су Курчатов, Семеј, Волгодонск и Тољати. Град је растао у просеку за око 1.500 становника годишње, од чега је око 800 био резултат природног прираштаја, а остатак су били људи који су дошли у град из других делова земље. Првобитним планом предвиђено је да град достигне број од 75-78.000 становника.

Нуклеарни град

У октобру 1976. почело је пуњење вештачког језера за хлађење нуклеарних реактора. Први реактор завршен је 1977, а други годину дана касније. Резолуцијом Врховног совјета Украјинске ССР из 1979. Припјат је и званично добио статус града, као један од неколико нуклеарних или атомских градова (). Приступ Припјату није био ограничен, за разлику од неких других затворених градова од војног значаја у Совјетском Савезу. Сматрало се да су тадашњи нуклеарни реактори били понос инжењеринга и напретка Совјетског Савеза.

У то време Припјат је био један од престижнијих градова у регији, са развијеним културним и друштвеним животом. Људи из околних градова и села, укључујући и Чернобиљ, који је био центар рејона, долазили су у куповину у Припјат који је био одлично снабдевен намирницама. Становништво града било је веома младо, просечна старост становника је била 26 година, ипак и многи пензионисани људи из целе Украјине су настојали да се преселе у Припјат, сматрајући град и околину пожељним местом за живот.

Вештачко језеро за хлађење снабдевало је град свежом рибом током целе године, а на његовим обалама је свакодневно било много рибара. Радијација у језеру била је испод нивоа осетљивости мерних инструмената. Брз раст броја становника приписује се и чињеници да је град постао саобраћајно чвориште Полесја, са изграђеном друмском, жељезничком и речном инфраструктуром. Власти су доводиле госте из иностранства у Припјат како би им показале пример модерног совјетског града. До 1986. у граду су изграђени биоскоп, палата културе, 4 библиотеке, хотел, уметничка школа са концертном двораном, медицински комплекс, преко 10 вртића, средње школе, кафићи и продавнице. Сваки микрорејон је имао школу, библиотеку, продавнице, спортске објекте и игралишта за децу.

Према попису из 1985. у граду је живело око 47.500 становника, међу којима су били припадници 27 различитих националности. Званични совјетски часопис на енглеском језику -{Soviet Life}- објавио је у фебруарском броју 1986. кратак чланак у којем је описао град као идилично место за живот чији становници уопште нису забринути због нуклеарне електране у њиховој близини. У истом броју цитирана је и изјава украјинског министра енергије и електрификације Виталија Скљарова, који је рекао да се нуклеарне несреће дешавају једном у 10.000 година. Градоначелник Владимир Волошко је у истом броју као главне проблеме града навео „бејби бум”, односно велики број рођених беба који је довео до недовољног броја вртића и дневних центара због велике потражње. Као други проблем навео је незапосленост жена и недовољан број гаража и паркинг простора.

Катастрофа

Хаварија на реактору 4

мини|200п|Реактор 4 неколико месеци након катастрофе. Реактор 3 се види иза вентилационе коморе. Четири активна реактора нуклеарне електране Чернобиљ, као и два која су тада била у изградњи припадала су РБМК-1000 типу реактора. Сваки реактор производио је 1 -{GW}- електричне енергије (3,2 -{GW}- термалне енергије). Реактор 4 је био најмлађи од њих и завршен је 1983. Планирано је да се 25. априла овај реактор угаси због редовног одржавања. Оператери су хтели да искористе ову прилику да проведу тест којим је требало да се утврди да ли се у случају прекида спољашњег напајања електричном енергијом, ротациона енергија добијена од турбогенератора, који би се и даље обртао због заосталог притиска паре, могла искористити да се произведе потребна електрична енергија за систем хлађења реактора у периоду од 40 до 50 секунди, односно док се не укључе дизел-генератори.

Тест је требало да буде обављен за време дневне смене у нуклеарној електрани и припреме су почеле 12 сати раније, када је почело постепено смањивање снаге реактора. У послеподневним часовима снага реактора је смањена на 50% (1,6 -{GWt}-), па је један од два турбогенератора искључен. Тест је захтевао даље смањивање снаге реактора на 700-1.000 -{MWt}-, али за ово није добијена дозвола из Кијева због велике потребе за електричном енергијом у том тренутку. Снага реактора одржавана је на 50% номиналне снаге, а систем за хлађење језгра у случају нужде је намерно искључен. У 23:10 је добијена дозвола да се настави са тестом и смањењем снаге реактора. Дневна смена је до тада већ одавно отишла, а вечерња смена је одлазила тачно у поноћ. Ово је значило да ће тест бити обављен на преласку из вечерње у ноћну смену. У 00:05 26. априла снага реактора је пала на 700 -{MWt}-, и наставила је даље да пада због великих количина ксенона-135, који је производ нуклеарне фисије и апсорбер неутрона.

Када је снага реактора пала на 500 -{MWt}-, инжењер Леонид Топтунов направио је грешку и спустио контролне шипке предубоко у реактор, због чега је његова снага још више почела да опада, спустивши се на ниво од свега 30 -{MWt}-, односно на мање од 5% минималне снаге при којој је требало да буде обављен тест. На овом нивоу реактор је био изузетно нестабилан, а тровање продуктима фисије је настављено. Једини начин да се подигне снага реактора у том тренутку био је да се извади већина контролних шипки што је и учињено. Аутоматски систем за управљање контролним шипкама је искључен, а оне су затим подигнуте до горњих лимита. Вађењем контролних шипки снага реактора је подигнута на 200 -{MWt}-. У овом периоду игнорисано је неколико аутоматских аларма који су се огласили као последица нестабилног рада реактора при ниској снази и високом нивоу тровања ксеноном-135.

Као део теста, укључене су додатне пумпе које су повећале проток воде и смањиле притисак паре, што је опет имало за последицу смањивање снаге реактора. Оператери су одговорили искључивањем две пумпе, како би смањили проток воде, и вађењем додатних контролних шипки. У реактору је од 211 контролних шипки остало само 18, иако је према правилима 28 контролних шипки увек морало бити до краја спуштено.