Амерички рат за независност (; 1775—1783), који је такође познат и као Амерички револуционарни рат, је био рат између Краљевине Велике Британије и тринаест „Уједињених колонија“ (Њу Хемпшир, Масачусетс, Роуд Ајланд, Конектикат, Њујорк, Њу Џерзи, Пенсилванија, Делавер, Мериленд, Вирџинија, Северна Каролина, Јужна Каролина и Џорџија). Рат је представљао врхунац политике Америчке револуције током које су колонисти хтели да збаце британску власт. Битком код Лексингтона (18. априла 1775) отпочео је рат за стицање независности. Током рата, 4. јула 1776. донета је Декларација независности и проглашена самосталност од британске круне.

Британци су у међувремену сакупљали велику војску да угуше побуну. Нанели су значајне поразе америчкој побуњеничкој војсци, сада под командом Џорџа Вашингтона, заузели Њујорк 1776. и Филаделфију 1777. Међутим, нису били способни или вољни да им нанесу завршни ударац. Британска стратегија се ослањала на мобилизовање лојалистичких милиција, које су потпуно регрутовали тек крајем рата. Лоша координација је помогла неуспеху британског напредовања према Обланију 1777, што је за последицу имало заробљавање британске војске након битака код Саратоге.

Француска, Шпанија и Низоземска република су потајно пружали револуционарима залихе, муницију и оружје од 1776. Америчка победа код Саратоге је убедило Француску да уђе у рат отворено, приморавши Британију да преусмери војску на друга бојишта. Француска помоћ се показала пресудном, али и скупом, пошто је уништила француску привреду и увела земљу у велике дугове. Шпанија и Низоземска република су такође ратовали наредне четили године, претећи инвазијом Велике Британије и озбиљно угрозивши британску моћ војним операцијама у Европи, Азији и на Карибима.

После 1778, Британија је преусмерила своју пажњу на јужне колоније, што јој је донело почетне успехе када су поново освојили Џорџију и Каролину 1779. и 1780. Британске снаге су покушале да потчине Вирџинију 1781, али је француска поморска победа изван залива Чесапик довела до француско-америчке опсаде Јорктауна и заробљавања 7.000 британских војника. Овај пораз је сломио вољу Британије за даљим ратовањем. Ограничене борбе су се наставиле кроз 1782, када су почели мировни преговори. Париским миром из 1783. је окончан рат и признат је суверенитет САД на територији грубо ограничено данашњом Канадом на северу, Флоридом на југу и реком Мисисипи на западу. Склопљен је и шири међународни мир, ком је размењено још неколико територија.

Позадина Порези мини|усправно|Обавештење о Закону о таксеним маркама из 1765. у новинама.

Крај Седмогодишњег рата 1763. (Француског и индијанског рата у Северној Америци) је донео Великој Британији успех у протеривању Француза из Северне Америке, али такође и велики дуг. Порези у Великој Британији су већ били врло високи и мислило се да би америчко колоније требало да плаћају за војнике стациониране тамо. Парламент је марта 1765. усвојио Закон о таксеним маркама, који је од 1. новембра колонијама први пут увео директне порезе. Међу америчким говорницима ово је наишло на јаку осуду, који су тврдили да њихова права као Енглеза значе да се њима не могу наметати порези, јер нису имали своје представнике у Парламенту. У исто време колонисти су одбили решење да им се омогући заступање у парламенту, тврдећи да им њихови локални услови чине то немогућим.

Грађанска непослушност је спречила спровођење овог закона, а организовани су бојкоти британске робе. Отпор је био неочекиван међу Британцима. Промена владе у Британији је довела до повлачења Закона о таксеним маркама, али такође и до усвајања Деклараторног акта, који је тврдио да су „наведене колоније и плантаже у Америци биле, јесу и биће подређене и зависне од империјалне круне и парламента Велике Британије”.

У својим изјавама Американци су сматрали све унутрашње порезе као што је Закон о таксеним маркама за незаконите, али не и спољашње порезе као што су царинске дажбине. Парламент је 1767. усвојио Таунзендов акт, који је увео царине на разну британску робу извожену у колоније. Американци су и ово брзо осудили као незаконито, јер намера овог је била да се увећају дажбине, а не да се регулише трговина. У Бостону су 1768. избили немири због покушаја да се спречи кријумчарење и око 4000 британских војника је послато да заузму град. Парламент је претио становницима Масачусетса оптужбама за издају Енглеске. Незастрашени, колонисти су основали нова удружења како би бојкотовали британску робу, мада мање успешно него прошли пут пошто се роба која је подлегала Таузендовом закону широко користила. У марту 1770. пет колониста је убијено у "Бостонском масакру", изазвавши бес. Парламент је 1770. покушао да удовољи Американцима укидајући све порезе осим пореза на чај.

Да би спасила Источноиндијску компанију од финансијских потешкоћа, Британци су 1773. покушали да увећају њену трговину чајем смањујући цену чаја и именујући неке трговце у Америци да га примају и продају. Искрцавању овог чаја су се одупирало све колоније, и када је краљевски гувернер Масачусетса одбио да из Бостона пошаље назад бродове са чајем, Синови слободе су бацили кутије чаја у море.

Криза мини|Бакрорез Натанијела Куријера из 1846. назван "Уништење чаја у бостонској луци"; израз "Бостонска чајанка" још увек није био постао уобичајен. Насупрот Куријеровом приказу, само неколицина који су бацали чај су били прерушени у Индијанце.

Нико није био кажњен због Бостонске чајанке и Парламент је 1774. наредио да се бостонска лука затвори све док се не плати за уништени чај. Затим је усвојио Акт о управљању Масачусетсом да би казнио побуњену колонију. Горњи дом масачусетског парламента би именовала Круна, што је већ био случај са колонијама као што су Њујорк и Вирџинија. Краљевски гувернер би могао да именује и уклања по својој вољи све судије, шерифе и друге извршне званичнике и да ограничава месне скупове. Судије би се бирале међу шерифима, а британским војницима би било суђено ван колонија за наводне прекршаје. Све ово су амерички Патриоти назвали Неподношљивим законима.

Иако ове акције нису биле без преседана (Масачусетска повеља је већ једном била замењена 1691), становништво колоније је било разјарено. Месни скупови су као резултат донели Сафочке одлуке, декларацију да неће сарађивати са краљевским званичницима. У октобру 1774. основан је незаконити „покрајински конгрес” који је преузео управу над Масачусетсом изван окупираног Бостона и започео је са обуком милиција у случају сукоба.

У међувремену, у септембру 1774. представници осталих колонија су сазвали Први Контитентални конгрес да би одговорили на кризу. Конгрес је одбацио План о унији да се образује амерички парламент који би могао да одобрава или одбија актове британског парламента. Уместо тога, они су подржали Сафочке одлуке и захтевали су одбацивање свих параламентарних аката усвојених после 1763, а не само пореза на чај и Неподношљивих закона. Заступали су да британски парламент нема надлежност над унутрашњим питањима у Америци, али би се „весело сагласили” на регулацију трговине, укључујући и царине за добробит Британске империј. Такође су захтевали да Британија призна да је њено једнострано стационирање војске у колонијама у време мира било противзаконито. Иако Конгрес није имао никаквог правног ауторитета, наредио је оснивање патриотског комитета који ће спроводити бојкот британске робе од 1. децембра 774.

Међутим, овај пут Британци неће одступити. Едмунд Бурк је покренуо захтев да се одбију сви акти парламента на који су се Американци жалили и да се Британија одрекне свих права да опорезује добит, али је поражен са 210 против и 105 за. Парламент је изгласао да се ограничи сва колонијална трговина са Британијом, да им се онемогући риболов у водама Њуфаундленда и да се увећа величина војске и морнарице за 6000 људи. У фебруару 1775. премијер лорд Норт је предложи да се не намећу порезу ако би колоније саме давали фиксиране прилоге. Ово би заштитило пореска права колонија од било каквих будућих кршења, док би им могле да доприносе одржавању империје. Овај предлог је Конгрес свеједно одбио као „подмукао маневар” у јулу 1775. када су већ отпочели сукоби.

Почетак рата и учесници

Рат је почео 18. априла 1775. битком код Лексингтона. Почетком рата Американци нису поседовали праву војску. Сваку колонију је бранила локална милиција. Јединствена војска се формира у мају 1775. под командом Џорџа Вашингтона. Побуњеници су располагали снагама од око 250.000 војника, што у регуларној војсци, што у милицији.

Афроамериканци, било слободни или робови, ратовали су на обе стране. Новембра 1775. Британци су дали слободу свим робовим који су борили на њиховој страни, што је охрабрило и многе друге да им се прикључе. Током 1779. 10.000 црнаца је дезертирало из побуњеничких редова и прикључило се Британцима.

Већина америчких Индијанаца источно од реке Мисисипи нашло се на територији захваћеној ратним сукобом. Већина њих је била неодлучна у избору стране, па је њих око 13 000 пришло Британцима.

Север

Пре рата Бостон је представљао јако упориште присталица револуције. Ту се и одиграла чувена Бостонска чајанка, када је у море бачен већи део товара са бродова који су превозили чај из Енглеске, за потребе колонија. Британска команда у Бостону располагала је са 4000 војника, али је територија била под контролом побуњеника. Након битке код Лексингтона Британцима је стигло појачање снаге од око 4500 војника. Налазили су се под командом генерала Вилијама Хауа. Одмах по приспећу укључили су се у окршај. Енглези су добили битку, али уз тешке губитке па нису били у стању да наставе потеру за побуњеницима.

мини|десно|Погибија генерала Ворена у бици код Бункер Хила.

У мају 1775. Џорџ Вашингтон је заузео Форт Тајкондерогу. Тиме је заузео важан стратешки положај и Хау је морао да заповеди евакуацију Бостона 17. марта 1776. Након тога Вашингтон је са главнином својих снага кренуо ка Њујорку.

Канада

За време борби око Бостона, Конгрес је упутио позив Французима у Канади да им се придруже као четрнаеста колонија. Када су Французи одбили позив, Конгрес је наредио напад на Канаду. Намера је била да се Британци протерају из две колоније - Квебека и Онтарија.

мини|лево|150п|Бенедикт Арнолд.

Дана 16. септембра 1775. Ричард Монтгомери повео је војску из тврђаве Тајкондерога према Монтреалу и заузео га 13. новембра исте године. Гувернер Канаде побегао је у град Квебек.

Друга војска која је кренула према Квебеку, са генералом Бенедиктом Арнолдом опколила је Квебек. Монтгомери са својим војницима им се придружио након заузимања Монтреала. Отпочели су напад на Квебек 31. децембра али су претрпели пораз. Остали су тамо све до пролећа 1776. када су се повукли.

Следећи покушај освајања Квебека је пропао у бици код Троис-Ривериса 8. маја 1776. Британци су кренули у контранапад и поразили Арнолда у бици код острва Валкур. Арнолд је био принуђен на повлачење ка тврђави Форт Тајкондерога одакле је и започео кампању.

Напад на Канаду се катастрофално завршио по Американце, али је тиме био одложен Британски против удар, све до битке код Саратоге.

Њујорк и Њу Џерзи мини|лево|Амерички војници у бици за Лонг Ајленд, 1776 Након повлачења својих трупа из Бостона генерал Хау се усредсредио на освајање Њујорка, који је тада заузимао само јужни појас острва Менхетн. Хауова војска је стигла на Статен Ајланд 30. јуна 1776. и заузела га је без отпора. Да би одбранио град генерал Вашингтон је својих 20.000 војника распоредио од Менхетна па све до Лонг Ајленда. Док су се Британци и недавно унајмљени хесени искрцавали код Стејтен Ајланда, Вашингтон је прочитао Декларацију независности својим људима и грађанима Њујорка.

мини|десно|250п|Вашингтон прелази Делавер.