мини|335x335пиксел|Биста за коју се верује да представља Плотина
Новоплатонизам или неоплатонизам каснија је религијска и мистична форма платоновске филозофије, обликована у 2. веку у Плотиновим делима, а знатно је утицала на ранохришћанску теологију. Такође је утицала и на гностицизам, посебно преко учења о Демијургу.
Византијски цар Јустинијан I је затворио Платонову Академију 529. године, па је након тога неоплатонизам наставио да се развија у хришћанском руху. Почетак ове филозофске мисли обележавају Плотин и његов учитељ Ammonius Saccas. Сам термин не означава толико скуп идеја, колико групу мислилаца. Упркос томе, могуће је издвојити заједничке идеје мислилаца који се класификују као неоплатонисти. Једна од њих је, на пример, монистичка идеја да се цео свет може објаснити позивањем на један принцип; у случају неоплатонизма то је — Једно.
Након Плотина, разликујемо три периода у историји неоплатонизма: мисао његовог студента Порфирија (3. и почетак 4. века), мисао Јамвлиха (3. и 4. век), и период 5. и 6. века, када су процветале Академије у Александрији и Атини.oxfordbibliographies.com
Неоплатонизам имао је изразит утицај на историју филозофије која ће уследити. У средњем веку, неоплатонистичке идеје изучавали су муслимански, хришћански и јеврејски мислиоци. У исламској културној сфери, неоплатонистички текстови били су доступни у виду арапских и персијских превода. Значајни мислиоци попут Ел Фарабија, Авицеброна, Авицене и Мајмонида, инкорпорирали су неоплатонистичке елементе у своја учења. Тома Аквински имао је директан увид у текстове Прокла, Симпликија и Псеудо-Дионисија Ареопагита, а знао је и за друге неоплатонисте попут Плотина и Порфирија.Wayne Hankey, "Aquinas, Plato, and Neo-Platonism" Мистик Мајстор Екхарт (1260—1328) такође је био под утицајем неоплатонизма.
Неоплатонизам извршио је велики утицај на перенијалистичку филозофију италијанских Ренесансних мислилаца Марсела Фићина и Пико дела Мирандоле. Утицај је настављен кроз универзализам 19. века и савремени спиритуализам и недуализам. Неоплатонизам представља темељ мистичких традиција три највеће Аврамске религије.Armstrong, Karen. A History of God.
Етимологија Неоплатонизам је модерни термин. Термин неоплатонизам има дуплу функцију као историјски термин. Најпре, он прави дистинкцију између учења Плотина и његових ученика и учења Платона. С друге стране, термин претпоставља учење Плотина које има својеврсне новине у интерпретацији Платона. Скоро шест векова од Платоновог времена до Плотина, постојала је непрекидна традиција интерпретације Платона, која је започела Аристотелом као директним наследником Платонове Академије и наставила да постоји кроз период који се данас назива средњи Платонизам. Термин неоплатонизам имплицира да је Плотинова интерпретација Платона радикално другачија од интерпретатора пре њега, да би требало да се посматра као нови период у историји Платонизма. Неки савремени мислиоци, међутим, имају сумње у погледу овог става. Они тврде да само маргиналне разлике деле Плотиново учење од тада већ постојећих интерпретација Платона.
То да ли је неоплатонизам смислена или корисна историјска категорија је централно питање које се тиче историје интерпретације Платона. Ренесансни платоничар Марсело Фићино је, на пример, сматрао да је неоплатонистичка интерпретација Платона аутентичан и веран опис Платонове филозофије.} Иако се не зна тачно када су мислиоци почели да одвајају ова два учења, очигледно је да су најкасније у првој декади 19. века. Савремени мислиоци сматрају немачког теолога Фридриха Шлејермахера за пионира посматрања неоплатонизма као засебног учења.
Порекло и историја класичног неоплатонизма Неоплатонизам започео је са Плотином у 3. веку. Након Плотина, разликујемо три периода у историји неоплатонизма: мисао његовог студента Порфирија (3. и почетак 4. века); мисао Јамвлиха (3. и 4. век); и период 5. и 6. века, када су процветале Академије у Александрији и Атини.
Хеленизам Неоплатонизам синтетисао је идеје из различитих филозофских и културних сфера. Најзначајнији грчки претходници били су средњи Платоничари попут Плутарха, и неопитагорејци, посебно Numenius of Apamea. Филон Александријски, хеленизовани Јевреј, прилагодио је јудаизам у терминима стоичких, платоничарских и неопитагорејских елемената и тврдио је да се до Бога може стићи једино "екстазом". Тврдио је такође да божја пророчанства пружају материјал за морално и религијско сазнање. Најранији хришћански филозофи, попут Јустина Филозофа и Атинагоре, који је покушао да повеже хришћанство са платонизмом, и хришћански гностици Александрије, нарочито Валентин и пратиоци Василида, такође су исказивали неке елементе неоплатонизма, иако без пуно конзистентности.
Сакас Амоније Сакас (преминуо око 265. године) био је Плотинов учитељ. Кроз његово учење, могуће је да је Плотин био под утицајем индијске мисли. Сличности између неоплатонизма и Веданта филозофије Хиндуизма навело је неколицину аутора да верују да се ово учење налази у самом темељу неоплатонизма.
И хришћани (Јевсевије Кесаријски, Јероним Стридонски и Ориген Адамантије) и пагани (Порфирије и Плотин) сматрали су Сакаса учитељем и оснивачем неоплатонистичког система. Порфирије је тврдио да се он одрекао хришћанства и прихватио паганску филозофију, док су Јевсевије и Јероним сматрали да је остао хришћанин.
Плотин Плотин (205—270) нашироко је познат као отац неоплатонизма. Већина биографских информација о њему потиче из Профиријевог предговора Плотинових Енеада. Иако је сам Плотин био под утицајем учења класичне грчке, персијске и индијске филозофије и египатске теологијеPorphyry, On the Life of Plotinus and the Order of His Books, Ch. 3 (Armstrong's Loeb translation)., његови метафизички списи су касније инспирисани разним хришћанским, јеврејским, исламским и гностичарским метафизичарима и мистицима.
Плотин је сматрао да постоји врховно, потпуно трансцендентно "Једно", које је недељиво, униформно, без подела. "Једно" је изван свих категорија бића и не-бића. Концепт бића формиран је на основу објеката људског искуства и представља атрибут тих објеката, приписује им се постојање, али вечно, трансцендентно Једно надилази све те објекте, па и категорије кроз које их посматрамо. Једно "не може бити ништа што постоји" и не може бити само скуп свих ствари (упоредити са стоичком доктрином неверовања у нематеријално постојање), већ претходи сваком постојању.
Порфирије Порфирије (233—309) писао је о астрологији, религији, филозофији и музичкој теорији. Аутор је биографије свог учитеља Плотина. Важна је фигура у историји математике због писања Питагорине биографије и коментара Еуклидових Елемената. Порфирије је такође познат као борац против хришћанства и заговорник паганизма. У 15 књига писао је Против хришћана, од чега су остали само фрагменти.
Јамвлих Јамвлих (245—325) утицао је на даљи курс одвијања неоплатонистичке филозофије. Он је можда и најпознатији по свом сажетом прегледу питагорејске филозофије. У његовом систему, царство божанских ствари простирало се од Једног па све до саме материјалне природе, где је душа, у ствари, прешла на материјално и отелотворила се у облику људских бића. Свет је, стога, скуп надљудских бића који утичу на природне догађаје и који поседују и говоре о знању о будућности и који су сви имају приступ молитвама. Iamblichus је сматрао да је крајњи и врховни циљ спасење. Отелотворена душа има могућност да се врати у своје свето пређашње стање практиковањем одређених ритуала и теургије.
Академије Након Плотина и Порфирија, Аристотелова дела упливала су у програм платонистичке мисли. Порфиријеве Исагоге, односно Увод у Аристотелове Категорије, биле су важне као увод у логику, а изучавање Аристотела постало је увод у учење Платона у касном Платонизму Атине и Александрије. Коментари ове групе претендовали су на хармонизацију Платоновог, Аристотеловог и каткад стоичког учења.Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Frans de Haas Нека неоплатонистичка дела приписивана су Платону или Аристотелу.De Mundo, Loeb Classical Library, Introductory Note, D. J. Furley
Хипатија (360—415) била је грчки филозоф и математичар и служила је као врховница платонистичке школе у Александрији, где је и подучавала филозофију, математику и астрономију.
Прокл (412—485) био је грчки неоплатонистички филозоф, један од последњих великих грчких филозофа. Он је оформио један од елабориранијих, комплекснијих и потпуно развијених неоплатонистичких система, пружајући такође алегоричан манир интерпретације Платонових дијалога. Специфичне карактеристике његовог система је његово уметање нивоа индивидуализација, између самог Једног и божанског интелекта, који је секундарни принцип. Хенаде, односно нивои, су изнад сваког бића, као и Једно, али оне стоје на почетку каузалних ланаца и на својеврстан начин их одређују. Они се такође поистовећују са традиционалним грчким боговима, тако да једна хенада може бити Аполон и бити узрок свих аполонских ствари, док други може бити Хелије и бити узрок свих сунчаних ствари. Хенаде служе да штите Једно од и самих назнака мноштва и да вуку преостали универзум ка Једном, тако што представљају повезујући, посредни ниво између апсолутног јединства и детерминисане мноштвености.
Идеје Плотинове Енеаде представљају примарни и класични документ неоплатонизма. Као форма мистицизма, Енеаде садрже теоретске и практичне делове. Практични делови баве се пореклом људске душе, показујући како је напустила своје првобитно стање. Практични делови приказују начин којим се душа може вратити до Вечног и Врховног. Систем се може поделити на невидљиви свет и свет феномена. Невидљиви свет састоји се из трансцендентног, апсолутног Једног, из кога еманирад вечна и савршена суштина (нус или интелект), која производи душу света.
Једно За Плотина, први принцип реалности јесте Једно, једноставно, неизрециво, несазнатљиво, које је и креативни, генеришући извор целог универзумаBrenk, Frederick (January 2016). "Pagan Monotheism and Pagan Cult". "Theism" and Related Categories in the Study of Ancient Religions. SCS/AIA Annual Meeting. 75.4. Philadelphia: Society for Classical Studies (University of Pennsylvania). Archived from the original on 6 May 2017. Retrieved 14 October 2020. "Historical authors generally refer to "the divine" (to theion) or "the supernatural" (to daimonion) rather than simply "God." [...] The Stoics, believed in a God identifiable with the logos or hegemonikon (reason or leading principle) of the universe and downgraded the traditional gods, who even disappear during the conflagration (ekpyrosis). Yet, the Stoics apparently did not practice a cult to this God. Middle and Later Platonists, who spoke of a supreme God, in philosophical discourse, generally speak of this God, not the gods, as responsible for the creation and providence of the universe. They, too, however, do not seem to have directly practiced a religious cult to their God.", и такође телеолошки циљ свих постојећих ствари. У правом смислу нема имена и адекватног говора о Једном и Добром. Једно је тако једноставно да се за њега не може рећи ни да егзистира нити да је биће. Креативни, стваралачки принцип свих ствари је изнад бића. Тај концепт изведен је из шесте књиге Платонове ДржавеDodds, E.R. "The Parmenides of Plato and the Origin of the Neoplatonic 'One'". The Classical Quarterly, Jul–Oct 1928, , , где се из познате аналогије са Сунцем, износи концепт Доброг надилази сва бића (ἐπέκεινα τῆς οὐσίας).Plato, Republic 509b У Плотиновом моделу реалности, Једно је извор целе реалности, која узима форму две хипостазе или супстанције: Нуса и Душе. Иако су се неоплатонисти након Плотина придржавали његове космолошке схеме, каснији развој у овој традицији је напустио Плотиново учење с обзиром на значајне филозофске проблеме које је учење наметало, попут природе зла.
Еманације Из Једног еманира остатак универзума као низ нижих бића
Демиург или Нус