Ледник

мини|Ледник Алеч, Швајцарска мини|Стварање ледених брегова, Гренланд

Ледник (глечер) је покретна ледена маса, ледена река, која настаје на местима на којима снег не успева да се отопи, где се годинама таложи. На самом почетку таложења снег се претвара у фини зрнасти лед, а потом добија свој типичан изглед – постаје прави леднички лед. Када тежина нагомиланог леда изазове притисак у доњим деловима ледника долази до топљења леда на самом дну, и целокупна маса ледника почиње да се помера преко отопљеног дела, клизећи према подножју падине. На свом путу, маса леда дроби све пред собом и потискује комаде одломљених стена, остављајући за собом удубљење у тлу у облику олука или слова -{U}-. Овакво удубљење се назива цирк. По свом разорном утицају на тло, ледник се сматра за највећу ерозиону силу природе. Једна од најпознатијих ледничких долина је долина Јосемити у Калифорнији.

Гренланд и Антарктик се називају континенталним ледницима јер се лед на њима стално креће, и то од средишта ка ивицама – обалама континента, где се, долазећи у контакт са водом, ледници отапају или се са њих одламају већи или мањи комади леда – ледени брегови, који се крећу воденим пространствима. На Гренланду се налази и најбржи ледник на свету – ледник Кварајак, који за један дан пређе од 20 до 25 m.

Ледник се на свом путу понаша као велика разорна река, а када наиђе на стрме делове, ледник поприма облик водопада, јер се огромна маса размрвљених ледених блокова сурвава низ стрмину. Изнад саме ивице водопада могу се створити ледени мостови који прекрију ледник који пропада, тако да се он и не види – познат је ледени водопад Кумбу на јужном делу Евереста, на Хималајима.

Глациологија је наука о ледењацима или генералније наука о леду и природним појавама везаним за лед. Реч глечер долази из латинског -{glacies}- што означава лед или мраз. Ледењаци су важан део криосфере, а то је појам који описује сва подручја на Земљи, где је вода претворена у крути облик, укључујући осим ледењака и морски лед, језерски лед, снежни покривач, ледени покривач, смрзнуту земљу (пермафрост).

На Земљи, 99% леда из ледењака се налази у леденом покривачу у поларним регијама, али се ледењаци могу наћи и на сваком континенту, осим Аустралије. У тропима се ледењаци могу наћи само на највишим планинама.Post Austin, LaChapelle Edward R.: "Glacier ice" 2000. Ледењаци су највећи спремници слатке воде на Земљи. Многи ледењаци скупљају воду за време хладне сезоне, а у топлој сезони отпуштају воду, која је врло важна за људе у тим крајевима, као и за животиње и биљке. Ледењаци се сматрају међу најосетљивијим показатељима климатских промена и глобалног отопљења. Њихова величина се одређује равнотежом маса између улаза снега и излаза отопљеног леда. центар|мини|1000px|Перито Морено, Аргентина

Значај мини|десно|450px|Панорама ледењака Алеч у Швајцарској

Ледници имају велики утицај на своју околину. Они, пре свега, утичу на микроклиму, тако што снижавају температуру ваздуха и тла, док простране ледене површине на Антарктику и Гренланду представљају значајан фактор климе највећег дела Земљине површине. Крећући се, ледници врше ерозију и акумулацију моренског материјала и на тај начин стварају посебне облике рељефа. Вода од отопљеног леда – сочница, храни реке планинских области и она може да учествује у њиховом протицају у близини ледника са преко 50%. Сем тога, сочница утиче на температуру и мутноћу речне воде. Такве реке имају млечнобелу боју. Ледници потискују и уништавају биљни и животињски свет, услед чега је он сиромашнији у пределима који су у плеистоцену били захваћени глацијацијом.Географија за први разред природно-математичког смера, Љиљана Гавриловић, Душан Гавриловић. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд

Ледници су најбогатији и најдрагоценији извор слатке воде на Земљи. Пошто је вода данас светски проблем број један, јер 40% становништва наше планете трпи константну жеђ, све је присутнија идеја о коришћењу поларног леда за његово решавање. Суштина те идеје је у томе да се ледени брегови, који потичу с Антарктика или Арктика, довуку бродовима до сувих и жедних области, где би се њиховим отапањем добила вода за пиће и друге потребе. На пример, Аустралија има пројекте по којима би мање ледене брегове, дугачке до 3 км и дебеле до 250 м, упаковала у пластичне џакове и транспортовала до западне обале. Вода обезбеђена на овај начин била би коришћена за наводњавање.

Предели са сталним ледом нису настањени. У њима се налазе једино научне и војне базе. Највеће су Тула и Камп столећа на Гренланду и Мек Мардо на Антарктику. У њима испод леда постоје читава насеља са зградама за становање, лабораторијама, па чак и атомским електранама.

Карактеристике мини|200п|Ледник Балторо у Каракорумске планинеКаракоруму, Пакистан. Дуг је 62 km и један је од најдужих алпских ледника.

Камење и остали наплавни материјал који ледник покупи при кретаљу претварају се у велику стругалицу која дуби стене у долинама и односи све пред собом остављајући карактеристични облик слова „U”. Ледници који путују према мору на тај начин стварају фјордове, дубоке, дуге и уске рукавце. Током последњег леденог доба, које се завршило прије десетак хиљада година, подручја северне Европе, сјверне Евроазије и велики део Сјеверне Америке била су дубоко закопана под великим леденим плочама, од којих су неке биле дебеле чак до 1 km. Управо на тим подручјима данас су најуочљивији трагови деловања ледника кроз историју.

Морфолошки типови ледника

Морфолошка класификација ледника заснована је на њиховим спољашњим цртама: облику, величини, топографском положају. Ови типови ледника у зависности су од услова и интензитета храњења, климе, карактера иницијалног рељефа и карактера глацијације. 2 основна типа глацијације на Земљи, регионална и планинска, стварају властите морфолошке типове ледника.

Морфолошки тип ледника регионалне глацијације назива се инландајс. То је ледени покривач великог пространства и дебљине. Типски инландајси налазе се данас само на Антарктику и Гренланду. У њима се налази 98,5% целокупног леда на Земљиној површини. Дебљина ледене масе достиже до 4000 m а пружање хиљадама километара. Инландајс је испупчен у средишњем делу у виду штита и ту се налази његов највиши део. Ово је последица дебљине ледничке масе која у том делу достиже свој максималан износ. Ту се налази и његова главна област храњења и стварања ледене масе. Из испупченог дела ледничке масе споро се крећу према ободу. Овакав смер кретања последица је већег притиска и потиска леда који владају у том делу. У ободним деловима инландајса одвајају се леднички језици који се крећу између голих стеновитих гребена и спуштају до морске обале. Од њих се откидају делови који плове у виду ледених брегова.

Основни морфолошки тип ледника планинске глацијације је долински ледник. Ова глацијација јавља се на високим планинама изнад снежне границе. Долински ледник састоји се од снежаника смештеног у цирку, ледничког језика у валову и чела ледника у терминалном басену. На њега се односи појам класичног ледника.

Долински ледници могу се поделити на просте и сложене. Прости ледници имају један једноставан леднички језик. Сложени се састоје од више ледничких језика чији се однос у основи своди на три варијетета. Први варијетет представљен је главним ледником за који се везују бочни. Пример овог ледника је ледник Барнард. Други варијетет представљен је главним ледником који постаје спајањем више ледника у узводном, изворишном делу. Трећи варијетет представљен је заједничким снежаником од којег се рачва неколико посебних ледничких језика.

Морфолошки типови ледника ове глацијације представљају морфолошке варијетете долинских ледника или њихове еволутивне типове. Издвајају се снежанички (циркни), висећи, покајнички, калдерски, регенерирани, суподински (пиједмонтски, аљаски), платоски (скандинавски или норвешки) тип.

„Снежанички ледници” отапају се на излазу из цирка јер је снежна граница на тој висини. Они су практично сведени на снежаничку масу. Неки од њих представљају реликте долинских ледника који су постојали за време плеистоцене глацијације, а који су се због поступног отопљавања у постглацијалу свели на цирк. Примери овог типа ледника су Триглавски ледник у Јулијским Алпима и Скутски ледник у Камнишким Алпима.

„Висећи ледници” за разлику од снежаничких имају леднички језик који је мале дужине. Њихов леднички језик завршава се на одсецима планинских страна. Узрок постанка ових ледника такође је близина снежне границе. Снежанички и висећи ледници представљају еволутивни стадијум у повлачењу плеистоценог долинског ледника. Они се јављају и на високим планинама тропске и полутарске зоне. На овим планинама снежна граница је на висини од преко 6 000 m где је присутна јака инсолација. „Покајнички ледници” представљају јако деградирани морфолошки варијетет снежаничких ледника умерених ширина. Они су карактеристични за Анде у Јужној Америци. Одликују се леденим стубовима (сличним земљаним пирамидама) који су одвојени дубоким пукотинама.

„Калдерски тип ледника” издвојио је Шчукин. Пример оваквог типа постоји на Килиманџару где снежаник покрива кратер некадашњег вулкана у виду капе. „Регенерирани ледници” јављају се испод планинских одсека на којима се ломе и стропоштавају висећи ледници. Нагомилавањем ледничких маса у подножју одсека ствара се нови леднички језик који наставља своје кретање кроз постојећи валов.

„Суподински ледници” постају у подножју планинских венаца спајањем већег броја долинских ледника. Ледничке масе срастају у јединствени ледник велике ширине који се пружа и шири дуж планинске суподине. Типски суподински ледници јављају се на Аљасци, због чега се овај тип назива и „аљаским типом”. Највећи суподински ледник на Аљасци је Маласпина. Суподински ледници у литератури могу се наћи под именом „пиједмонтски ледници”.

„Платоски ледници” јављају се на високим платоима и висијама Скандинавије. Ледене масе на њима нагомилане су у облику веома пространог јединственог снежаника који се назива „ајсфелд” (ледено поље). Од ајсфелда се одвајају поједини леднички језици (долински ледници) који се називају „ајстреми” (леднички потоци или реке). Овај тип ледника у светској литератури познат је као „скандинавски или норвешки тип”. Платоски ледници јављају се и на Исланду, Јан Мајену, Шпицбергу, Земљи Фрање Јосифа, Северној и Новој земљи. Највећи ајсфелд је Ватна Јокул (8 500 km²), а најдужи ајстрем је Скендар Јокул (20 km).

Обликовање

200п|мини|right|Потрага за цијанобактеријама на крову света. Еколошки услови у подножју глечера веома су тешки за живе организме. Ипак се могу срести организми прилагођени таквим условима. Али да ли су цијанобактерије међу њима?

Ледењаци се стварају када је прикупљање снега веће од његовог одношења и топљења. Како је количина леда све већа, долази до тачке где се почиње кретати, због комбинације нагиба подлоге, тежине и притиска снега и леда на подлогу. На стрмим подлогама то се може догодити и са 15 m дебљином. Снег који ствара умерени ледењак, подложан је понављању топљења и залеђивања, што доводи до стварања великих гранула. У дубљем делу ледењака, те грануле се под притиском претварају у лед. Ледењак има нешто мању густоћу од самог леда, јер и слојеви ваздуха бивају ухваћени унутар ледењака, тако да се у леду могу видети мехурићи ваздуха.

Плава боја ледењака долази од сличне појаве као и код плаве боје мора. Код молекула воде долази до лаганог упијања црвеног дела спектра светлости, због -{OH}- дела молекула који стрши. "What causes the blue color that sometimes appears in snow and ice?"

Анатомија ледника

Део од којег ледник потиче назива се глава ледника. Она се завршава подножјем или завршетком ледника. Ледници су подељени у подручја, зависно од тога гдје се снег таложи и дела где се топи. Равнотежна линија дели ледник на подручје гомилања и подручје одношења. Подручје сувог снега је део где се не јавља топљење, чак и за време најтоплијег времена. Подручје цеђења је део гдее се ледник топи. Подручје мокрог снега је део који достиже 0 °C.