Moj deka je bio trešnja () roman je za decu italijanske književnice Anđele Naneti, prvi put objavljen 1998. godine u izdanju Einaudi Ragazzi.
Roman je pripovedan u prvom licu iz perspektive dečaka Tonina, koji se priseća nekoliko godina svog detinjstva i odnosa sa dve bake i dvojicom deka, a naročito sa bakom Teodolindom i dekom Otavijanom sa majčine strane. Važno mesto u delu zauzima trešnja Feliče, koju je Otavijano zasadio kada se rodila njegova ćerka Feličita, Toninova majka.
Na srpski jezik roman je prevela Vesna Mostarica, a Kreativni centar ga je prvi put objavio 2005. godine. Knjiga se nalazi u izboru lektire za šesti razred osnovne škole.
Nemačko izdanje romana bilo je 2002. godine nominovano za Deutscher Jugendliteraturpreis u kategoriji knjiga za decu.
Radnja
Tonino na početku pripovedanja govori o vremenu kada je imao četiri godine i četiri bake i deke. Sa očeve strane to su Luiđi i Antonijeta, koji žive u gradu u istoj kući sa Toninovom porodicom, dok njegovi baka Teodolinda i deka Otavijano sa majčine strane žive na selu, oko četrdeset kilometara daleko.
Tonino je naročito privržen baki i deki sa sela. Njihov život razlikuje se od života njegove porodice u gradu: imaju veliku baštu, živinu i gusku Alfonsinu. U bašti raste velika trešnja po imenu Feliče.
Otavijano je trešnju zasadio kada mu se rodila ćerka Feličita, Toninova majka. Drvo je raslo zajedno sa njom, a kao dete se Feličita na njemu ljuljala i igrala. Kasnije Otavijano i Tonina uči da se penje na trešnju.
Baka Teodolinda boluje od srca, ali još neko vreme nastavlja da se brine o živini i domaćinstvu. Njeno zdravstveno stanje se postepeno pogoršava i ona umire. Tonino, koji je još mali, teško razume objašnjenja odraslih o smrti. Otavijano ga teši pričom da ljudi ne nestaju dok postoji neko ko ih voli i pamti.
Posle Teodolindine smrti Otavijano ostaje sam na imanju. Zadržava gusku Alfonsinu i njene mlade i mnogo vremena provodi u bašti, naročito ispod Feličea.
Jednom prilikom pokazuje Toninu kako da zatvori oči i pažljivo sluša zvuke prirode. Tonino čuje ptice, pčele i šum lišća, a deka ga uči da „sluša kako trešnja diše”. Taj događaj ostaje jedno od Toninovih najvažnijih sećanja na njega.
Kada Tonino puni šest godina, Otavijano predlaže da dečak provede deo leta kod njega na selu. Tonino tamo ostaje nekoliko nedelja i još se više vezuje za deku i njegov način života.
Posle polaska u školu Tonino često piše i govori o deki, Alfonsini i Feličeu, ali njegovi školski drugovi ne razumeju uvek njegove priče i ponekad mu se smeju. To kod njega izaziva nelagodnost i otpor prema školi.
U međuvremenu nastaje spor oko dela Otavijanovog zemljišta zbog planirane izgradnje puta. Otavijano odbija da se pomiri s mogućnošću da mu oduzmu zemlju ili poseku trešnju.
Tokom hladnog vremena on provodi noć napolju ložeći vatru ispod Feličea kako bi zaštitio pupoljke od mraza. Razboljeva se od upale pluća, a njegovo zdravstveno stanje i ponašanje postaju razlog sve češćih sukoba sa porodicom i vlastima.
Otavijano na kraju dospeva u ustanovu u kojoj Toninu deluje nesrećno i sputano. Ubrzo potom umire. Kao i posle bakine smrti, Tonino pokušava da shvati smrt koristeći ono što ga je deka naučio o sećanju, prirodi i ljudima koje volimo.
Posle Otavijanove smrti ostaje nerešen spor oko imanja. Zbog izgradnje puta radnici dolaze sa namerom da uklone trešnju. Tonino se penje visoko na Feličea i odbija da siđe dok mu ne obećaju da drvo neće biti posečeno.
Na imanje dolaze njegova majka, otac, policija, vatrogasci, gradonačelnik, školski drugovi i drugi meštani. Tonino pristaje da siđe tek kada gradonačelnik napismeno potvrdi da trešnja neće biti posečena i da će trasa puta biti prilagođena.
Po povratku u kuću porodica loži vatru ispod Feličea zbog mraza, kao što je to nekada činio Otavijano. Toninov otac odlučuje da ostane sa porodicom na imanju.
Na kraju romana Tonino pripoveda iz perspektive tri godine kasnije. Porodica sada živi u kući Otavijana i Teodolinde. Tonino ima mlađu sestru Korinu i namerava da je, kada poraste, odvede na trešnju i nauči onome što je njega naučio deka.
Likovi
Tonino
Tonino je pripovedač i glavni junak romana. Na početku svojih sećanja ima četiri godine, a radnja obuhvata nekoliko godina njegovog detinjstva.
Posebno je vezan za baku Teodolindu i deku Otavijana. Njihovu smrt pokušava da razume na dečji način, oslanjajući se na objašnjenja i iskustva koja je dobio od deke.
Na kraju romana upravo Tonino sprečava seču Feličea tako što se penje na drvo i odbija da siđe dok opština ne odustane od njegovog rušenja.
Deka Otavijano
Otavijano je Toninov deka sa majčine strane. Živi na selu sa suprugom Teodolindom i bavi se baštovanstvom.
Kada mu se rodila ćerka Feličita, zasadio je trešnju kojoj je dao ime Feliče. Sa Toninom provodi mnogo vremena u prirodi i uči ga da posmatra i sluša svet oko sebe.
Posle smrti supruge ostaje na imanju i postaje još više vezan za baštu, životinje i trešnju.
Baka Teodolinda
Teodolinda je Toninova baka sa majčine strane i Otavijanova supruga. Brine se o živini i posebno je vezana za gusku Alfonsinu.
Boluje od srca i njeno zdravstveno stanje se tokom prvog dela romana postepeno pogoršava. Njena smrt predstavlja Toninov prvi neposredni susret sa smrću bliske osobe.
Feličita
Feličita je Toninova majka i jedina ćerka Otavijana i Teodolinde. Trešnja Feliče posađena je povodom njenog rođenja.
Kao dete i sama se igrala i ljuljala na drvetu, a kasnije pokušava da uskladi život svoje porodice u gradu sa brigom za roditelje na selu.
Toninov otac
Toninov otac najveći deo romana zbog posla provodi manje vremena sa porodicom. Pred kraj dela staje na Toninovu stranu u sukobu oko Feličea.
Nakon događaja sa trešnjom ostaje sa porodicom na imanju i uređuje radnu sobu kako bi mogao više vremena da provodi kod kuće.
Luiđi i Antonijeta
Luiđi i Antonijeta su Toninovi baka i deka sa očeve strane. Žive u gradu i vlasnici su psa Flopija.
Tonino ih na početku poredi sa Otavijanom i Teodolindom, preko čega se u romanu prikazuju razlike između njegovog života u gradu i boravaka na selu.
Alfonsina
Alfonsina je guska kojoj je Teodolinda naročito privržena. Posle bakine smrti ostaje uz Otavijana, a kasnije se pojavljuje i u završnim događajima oko odbrane trešnje.
Kompozicija i pripovedanje
Roman je pripovedan u prvom licu. Tonino pripoveda sa vremenske distance o događajima koji počinju kada je imao četiri godine i obuhvataju više godina njegovog detinjstva.
Delo je podeljeno na osam poglavlja:
Deka Otavijano Baka Teodolinda Bašta Trn u srcu Karneval Kuća bez boja Fotografije Trešnja
Dečja perspektiva važna je za način pripovedanja: Tonino često doslovno shvata izraze odraslih ili stvara sopstvena objašnjenja za pojave koje još ne razume, naročito smrt.
Feliče
Feliče je trešnja koju je Otavijano zasadio povodom rođenja ćerke Feličite. Otavijano je prvobitno želeo da i drvo nosi ime Feličita, ali ga je zatim nazvao Feliče.
Drvo prati više generacija porodice. Feličita se kao dete na njemu igrala, Otavijano kasnije uči Tonina da se na njega penje i da sluša šum njegovog lišća, a na kraju romana Tonino sprečava njegovo rušenje.
U obrazloženju nemačkog žirija za nominaciju romana za Deutscher Jugendliteraturpreis trešnja je opisana kao simbol trajanja i sećanja, dok su među temama dela izdvojeni život i smrt, odnos među generacijama i odnos čoveka prema prirodi.
Teme
Jedna od centralnih tema romana jeste odnos deteta prema starenju, gubitku i smrti. Tonino se tokom priče suočava najpre sa smrću bake Teodolinde, a zatim i deke Otavijana.
U obrazloženju žirija nemačke nagrade Deutscher Jugendliteraturpreis posebno su istaknute teme života i smrti, međugeneracijskih odnosa, povezanosti čoveka sa prirodom, životne radosti i tuge.
Odnos Tonina i Otavijana povezan je i sa motivom pamćenja. Nakon smrti bake i deke, Tonino nastavlja da ih povezuje sa životinjama, baštom, trešnjom i iskustvima koja su mu preneli.
Objavljivanje na srpskom jeziku
Roman je na srpski jezik prevela Vesna Mostarica. Kreativni centar ga je prvi put objavio 2005. godine.
Dvanaesto izdanje, štampano 2017. godine, objavljeno je u biblioteci Svet je jedan. Ilustracije u tom izdanju uradila je Milica Nenadić, a ISBN izdanja je 978-86-7781-402-1.
Roman je uvršten u izbor lektire za šesti razred osnovne škole.
Priznanja
Nemačko izdanje romana, Mein Großvater war ein Kirschbaum, bilo je 2002. godine nominovano za Deutscher Jugendliteraturpreis u kategoriji knjiga za decu.
Roman je preveden na veliki broj jezika.
Adaptacije
Prema romanu je snimljen kratkometražni animirani film u režiji Olge i Tatjane Poliektove.
Vidi još
Anđela Naneti Dečja književnost Lektira
Reference
Literatura
Spoljašnje veze
Moj deka je bio trešnja na sajtu Kreativnog centra
Категорија:Романи 1998. Категорија:Италијански романи Категорија:Дечја књижевност