Исхемијска кардиомиопатија (МКБ10: I25.5) је клиничка форма исхемијске болести срца у којој, због значајног губитка срчаног ткива и смањене функције срца доминирају знаци срчане инсуфицијенције.

Етиологија Исхемијска кардиомиопатија је обољење у чијој основи је функционална слабост срчаног мишића која настаје као последицом губитка или оштећења срчаног ткива (више од 20%), услед акутне или хроничне исхемије. У развијеним земљама света исхемијска кардиомиопатија је узрок две трећине до три четвртине случајева дилатативне кардиомиопатије.

У основи поремећаја је коронарна болест су: хроничне срчане инсуфицијенција која је у 70% случајева главни узрок развоја котронарне болести, валвуларна болест срца, хипертензија друге врсте кардиомиопатија. Патофизиологија Услед сужавања коронарних артерија, исхемијска кардиомиопатија доводи до недовољним протоком крви, а самим тим и смањено допремање кисеоникa до мишићног слоја срца — што заузврат узрокује хипоксију, и смрт ћелије. То може проузроковати различите нивое повреда ткива и утицати на функцију великих и средњих артерија великог крвотока.

Клиничке карактеристике Исхемијска кардиомиопатија (као синдром), клинички се карактерише: Симптомима типичним за дисфункцију леве коморе Међу овим симптомима доминирају: диспнеја при оптерећењу или у миру, пароксизмална ноћна диспнеја, замор, отоци удова. Знацима типични за дисфункцију леве коморе У ове знаке спадају: тахикардија, тахипнеја, застој на плућима, плеурални излив, периферни едеми, хепатомегалија, повећани југуларни венски притисак. Објективним показатељима структурног и функционалног оштећења леве срчане коморе у миру Као објективни показатељи оштећења леве коморе у миру јављају се: кардиомегалија, присуство трећег срчаног тона, присуство срчаног шума, променама на ехокардиографији у смислу глобално поремећене систолне функције са смањеном ејекционом фракцијом (скраћено ЕФ) и подручјима поремећене контрактилности и повећана концентрација натриуретског пептида.

Терапија Примарно лечење исхемијске кардиомиопатије заснива се на примени блокада ренин-ангиотензин-алдостерон система, која укључује примену: АЦЕ инхибитора, блокатора ангиотензинских рецептора, спиронолактона и алдостеронских антагониста код болесника са нивоом креатинина < 2.5 мгдЛ и калијумом < 5.0 mmол/L. Бета блокаторе треба применити, ако нису нису контраиндиковани, код свих болесника са ЕФ < 40%, уз постепено повећаваје дозе. Потребно је да пацијенти буду претходно клинички стабилни. Фуросемид и тиазидни диуретици су индиковани код болесника са симптомима и знацима конгестије. Амјодарон је лек избора у лечењу симптоматских суправентрикуларних и вентрикуларних аритмија у исхемијским кардиомиопатијама, уз претходно кориговање могућих преципитирајућеих узрока аритмија и примене оптималне дозе бета блокера, АЦЕ инхибитора блокатора ангиотензинских рецептора и антагониста алдостерона. Орална антикоагулантна терапија је индикована код болесника са атријалном фибрилацијом, или флатером, или документованим тромбом у левој комори. Код болесника са симптоматском исхемијском кардиомиопатијом статини смањују број хоспитализација. Хируршка реваскуларизација миокарда Бројне ретроспективне студије или регистри указују да хируршка реваскуларизација миокарда продужава преживљавање код болесника са исхемијском кардиомиопатијом.

Одлуку о примени хируршке интервенције или прекутане коронарне интервенције лекар доноси на основу: спроведене евалуације коморбидитета, процедуралног ризика, коронарне анатомије, постојања живог миокарда у региону реваскуларизације, функције леве коморе и присуства значајне валвуларне болести.

Имплантација матичних ћелија Могућност регенерације миокарда имплантацијом матичних ћелија, које очекивано треба да доведу до поправљања функције леве коморе, новија је могућност за болесника и за лекаре.

Ова врста терапије која је тренутно у фази клиничког испитивања, како би што пре постала део рутинске клиничке терапије

Примарна и секундарна превенција Примарна превенција Кардиовертер дефибрилатори (ИЦД) у примарној превенцији су индиковани за смањење смртности код болесника са смањеном функцијом леве коморе због претходног инфаркта миокарда (најмање 40 дана), ЕФ<35%, НYХА класа II или III, на оптималној медикаментној терапији и чије је очекивано преживљавање > 1 годину дана.

Секундарна превенција У секундарној превенцији к ардиовертер дефибрилатори (ИЦД) је индикован код болесника који су преживели вентрикуларну фибрилацију и са документованом хемодинамски нестабилном вентикуларном тахикардијом, са синкопом и без ње.

Прогноза Исхемијска кардиомиопатија има лошију прогнозу, у поређењу са стабилном ангином пекторис без дисфункције леве срчане коморе, као и у односу на неисхемијску форму дилатативне кардиомиопатије. Разлог томе је повећани ризик од: угрожавајућих вентрикуларних аритмија, погоршања дисфункције срчане коморе у случају нове исхемије или инфаркта миокарда, потенцијално фаталних системских компликација, јатрогених компликација.

Види још Кардиомиопатија Исхемија

Референце

Литература

Категорија:Кардиоваскуларне болести Категорија:Исхемијске болести срца