Дионисије Новаковић (Книнска Крајина, 1705 — Сентандреја, 8. децембар. 1767) био је будимски епископ, проповедник и црквени писац.

Биографија Далматинац"Сентандрејски зборник", Београд 1/1987. Новаковић био је постриженик и јерођакон манастира Савине. Из манастира се као јерођакон упутио 1725. године у Кијев, где је завршио гимназију и Духовну академију."Источник", Сарајево 15. септембар 1909. Био је један од првих Срба који су завршили Кијевску Духовну академију. На повратку из Русије где је провео чак десет годинаЛаза Чурчић: "Казивања о Библиотеци Матице српске", Нови Сад 1996. 1737. године дошао је у Нови Сад, и ускоро постао професор филозофије и богословије у духовној академији, коју је у то време (1739) основао у Новом Саду бачки владика Висарион Павловић. Новаковић је своју приступну беседу у школи која се налазила у Петроварадину посветио празнику Зачеће Пресвете Богородице.

Јеромонах Дионизије је постао префект"Просветни гласник", Београд 15. октобар 1886. школе која се званично звала "Варадинска, Висарионо-Павловићева колегија". Био је у то време надалеко познат по учености и слатких својих проповеди. Као професор духовне академије у Новом Саду, Новаковић је био необично реван и савестан радник, те је настојао да своме народу омили науку и докаже њезину важност за прогрес човечанства. У том смислу састављено је и једно његово предавање од 8/9. 1744. године О похвалах и ползје наук свободних. Осим тога остало је неколико Новаковићевих дела, филозофско-етичког, догматског, полемичког и литургичког садржаја, у рукописима патријарашке библиотеке манастира Гргетега и Ораховице. За предаване предмете написао је ручне књижице од којих је једна (из 1741) и штампана, али две деценије доцније. Реч је о делу "Епитом или краткаја сказанија свјашћанаго храма...", које објављено 1768. године у Венецији. Један од наслова приручника на који скреће пажњу Шафарик је написан 1744. године био је "Катихизис или Наука Христијанска". Остао је Дионисије у Новом Саду до 1746. године, када је отишао у Будим.

Неко време био је и проповедник у Хрватској и у Будиму. Дионизије је у Будиму био духовник и учитељ неколико година."Гласник Друштва српске словесности", Београд 1875. Срби из Будима су се због Новаковића замерили са својим епископом, што је довело чак до за извесно време затварања будимске цркве. Али Будимци - посланици из Будима и Сентандреје су га толико радо имали, да су архијерејски синод готово присилили да им да Новаковића за епископа.

За епископа Будимске епархије је посвећен 1748. године. Царским указом а без знања и "привољења" карловачког митрополита и Синода, постављен је истовремено и за епископског викара у Ердељу."Српски сион", Сремски Карловци 31. јануар 1906. Године 1761. године добио је на управу и Трансилванску епархију, стекавши знатне заслуге за одбрану православља међу трансилванским Румунима. Дионисије је одлазио у Ердељ, а последње његово бављење десило се и јесен 1767. године. Било је то надомак смрти која га је снашла по повратку 8. децембра 1767. године у Сентандреји.

Одабрана дела

Историја натуралнаја философов, у питањима и одговорима, О пургаторији римској, сије јест о огњу чистителному, Основателноје показаније о равностјех между восточној и западнеју церковију, Сочиненије о происхожденији Св. Духа, Привјетствованија различнаја вдни рождества Христова, Пропедија благочестија и должностеј христијанских. Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма, риз јего итд, који је написао 1741, штампан је у три маха после његове смрти (1768, 1783. и 1805).

Напомене

Референце

Литература

,Списи о историји православне цркве у далматинско истријскуом владичанству Народна енциклопедија (1927. г.), чланак Р. Грујић, професор Универзитета Скопље.

Категорија:Рођени 1705. Категорија:Умрли 1767. Категорија:Бокељи Категорија:Книњани Категорија:Сентандрејци Категорија:Српски филозофи Категорија:Српски теолози Категорија:Епископи будимски Категорија:Митрополити ердељски Категорија:Срби на Духовној академији у Кијеву