Улица () италијанска је драма из 1954. коју је режирао Федерико Фелини по представи коју је писао са Тулијем Пинелијем и Ениом Флаианом. Филм осликава наивну младу жену (Ђулиета Масина) коју је мајка продала британском снагатору (Ентони Квин) и коју је он повео са собом на пут.

Фелини је говорио о Улици као о „комплетном каталогу целог његовог митолошког света, опасној репрезентацији његовог идентитета који је обузет без преседана.“ Као резултат, филм је захтевао више времена и труда него било шта на чему је пре или после тога радио. Процес стварања био је дуг и вијугав; било је разних проблема током продуцирања, укључујући и нестабилну финансијску подршку, проблеме при распоређивању улога и бројна кашњења. На крају, мало пре завршетка снимања, Фелини је доживео нервни слом што је захтевало лечење да би могао да заврши финалну фазу снимања филма. Иницијална реакција критичара била је оштра, а премијера на филмском фестивалу у Венецији била је прилика да се горке контроверзе претворе у јавни окршај између Фелинијевих обожаваоца и клеветника.

Касније је, ипак, Улица постала „...један од најутицајнијих филмова икада направљених“, према речима Америчког филмског института.http://www.afi.com/silver/films/preview/archive/AFIPreview_21.pdf Филм је освојио свечану награду Оскар за најбољи филм на страном језику 1957. Овај филм се нашао на четвртом месту на листи Британског филмског института као један од десет најбољих филмова.

Радња Ђелсомина (Ђулијета Масина), лаковерна млада жена, сазнаје да је њена сестра Роса умрла у току турнеје на коју је отишла са уличним забављачем, снагатором Зампањом (Ентони Квин). Сада се, годину дана касније, исти тај човек вратио да тражи од њене мајке да она, Ђелсомина, заузме сестрино место. Мајка узима 10000 лира и њена ћерка одлази истог дана.

Зампањо зарађује за живот као путујући улични забављач, снагатор који трга ланце обмотане око његових груди, а затим пружа шешир како би добио бакшиш. Укратко, Ђелсоминина наивна и античка природа одлично се уклопила као контраст снагатору Зампању приликом наступа. Он је учи како да свира бубњеве и трубу, да плеше и измотава се пред публиком. Иако она има жељу да му удовољи, он се ипак ослања на застрашивање и насиље како би одржао надмоћ.

Коначно, након што се побунила и побегла, пронашла је пут до града. Тамо је посматрала наступ другог уличног забављача, Мате, талентованог ходача по жици и кловна (Ричард Бајсхарт). Када је Зампањо пронашао, на силу је вратио назад. Тада су се придружили путујућем циркусу у ком Мата ради. Мата задиркује снагатора у свакој прилици која му се пружи, иако не може да објасни зашто то ради. Након што је Мата полио Зампања кофом воде, Зампањо га је појурио са исуканим ножем. Као резултат тог инцидента, он завршава у затвору и обојица напослетку добијају отказ.

Ђелсомина, због тешких околности у којима се налази, преиспитује своја осећања и веровања. Пре него што је Зампањо пуштен из затвора, Мата износи Ђелсомини алтернативе за њен положај, представљајући своју филозофију да све и свако има сврху – чак и камен, па и она. Калуђарица сугерише да је Ђелсоминина сврха слична њеној. Ђелсомина предлаже Зампању брак, а он је одбија.

Путеви снагатора и кловна укрштају се последњи пут на усамљеном делу пута где Зампањо наилази на Мату коме је пукла гума. Ђелсомина сведочи хорору, снагатор задаје кловну неколико удараца у главу. Мата се буни за поломљени сат, а затим пада и умире. Зампањо сакрива леш, затим одгурне аутомобил са литице и посматра га како гори у пламену.

Убиство слама Ђелсомину. И након десет дана, она остаје нема, без било каквог жара у очима. Напослетку, док је она спавала, Зампањо одлази остављајући јој нешто одеће, пара и његову трубу.

Неколико година касније, он наилази на девојку која певуши док простире веш у месту у којем он наступа и препознаје мелодију коју је Ђелсомина изводила. Тада сазнаје да је Ђелсомину пронашао девојчин отац и да је удомио. Међутим, она се предала и умрла. Зампањо се расплакао лутајући пијан по плажи.

Улоге Ђулијета Масина као Ђелсомина Ентони Квин као Зампањо Ричард Бајсхарт као Мата, циркуска Луда Алдо Силвани као Сињор Ђирафа, власник циркуса Марћела Ровере као Ла Ведова, удовица Ливија Вентурини као Ла Суарина, калуђерица

Продукција

Настајање мини|301x301пиксел|Ђулијета Масина као Ђелсомина. "Карактер Масине је у савршеном складу са њеним округлим кловновским лицем и крупним, невиним очима; на овај или онај начин у 'Juliet of the Spirits,' 'Ginger and Fred', као и у већини филмова у којима је глумила, заправо је увек глумила Ђелсомину." -- Роџер Иберт, Chicago Sun-Times Фелинијев процес стварања Улице започео је нејасним осећањима, „неки призвук,“ рекао је, „који је вребао и стварао меланхолију која ми је уливала осећај кривице, као сенка која вреба нада мном. Тај осећај указивао је на двоје људи који остају заједно, иако ће исход бити фаталан, али они не знају зашто.“ Та осећања су се развила у слике: снег који мирно пада на океан, композиција сачињена од облака, и анђео у ноћи који пева.Bondanella & Gieri, 16 У том тренутку, Фелини почиње да црта и скицира ове слике, устаљена склоност за коју тврди да је покупио на почетку своје каријере када је радио у разним провинцијалским музичким дворанама где је морао да скицира разне карактере и саму позорницу.Bondanella & Gieri, 17 На крају, изјаснио се како је идеја „заживела“ када је нацртао круг на парчету папира како би дочарао Ђелсоминину главу, и тада је одлучио да базира ову улогу управо по Ђулијети Масини, са којом је у том тренутку био у браку пет година: „Замишљао сам праву Ђулијету, а видео сам њу. Био сам под утицајем њених фотографија из детињства, па су детаљи на Ђелсомини заправо рефлексија десетогодишње Ђулијете.

Лик Зампања базиран је по особи из Фелинијеве младости из приморског градића Римини. Тамо је живео месар познатији као заводник: по Фелинију: „Овај човек је одвлачио све жене у кревет; једна сиромашна девојка остала је трудна и сви су тврдили да је то ђавоље дете.“Fellini, Fellini on Fellini, 11. 1992. Фелини је рекао канадском режисеру Дамјану Петигруу да је осмислио филм у исто време као и његов сарадник сценариста у „оргијској синхронизацији“:Режирао сам филм Бикови, а Тулио је отишао да посети породицу у Турину. У то време, није било аутопута између Рима и севера, па је морао да вози преко планина. На кривудавом делу пута угледао је човека како вуче колица прекривена церадом... Ситна жена гурала је колица са друге стране. Када се вратио са пута, рекао ми је како би желео да исприча причу о њиховом тешком животу на путу. „Био би то одличан сценарио за твој наредни филм“, рекао је. Била је то практично иста прича коју сам и ја замишљао, али са једном круцијалном разликом: моја се фокусирала на мали путујући циркус и на тупоглаву жену по имену Ђелсомина. Тако смо спојили моје јунаке из путујућег циркуса и његове планинске скитнице. Зампања смо назвали по власницима два мала циркуса у Риму: Замперла и Салтањо.Fellini & Pettigrew, 89-90.Фелини је написао сценарио уз помоћ Ениа Флаианија и Тулија Пинелија и однео га је прво код Луиђија Ровере, продуцента који је са њим радио на филму Бели шеик (1952). Када је Ровере прочитао сценарио, расплакао се, уливајући тиме Фелинију наду, само да би је срушио изјавивши како је то одлично књижевно дело, али да „као филм не би донело ни лире. Није то филм.“ Када је писање привео крају, сценарио је имао око 600 страна, са сваким кадром прецизно описаним и попуњен великим бројем белешки које су сведочиле интензивном истраживању теме. Продуцент Лоренцо Пегораро био је довољно импресиониран да понуди Фелинију аванс, али није желео да пристане на Фелинијев захтев да Ђулијета Масина игра улогу Ђелсомине.

Подела улога мини|242x242пиксел|Ричард Бејсхарт, један од "првих интернационалних глумаца који је пригрлио Фелинијеве филмове." Фелини је финансирање осигурао преко продуцената Дина Де Лаурентиса и Карла Понтија, који су желели да дају улогу Ђелсомине Силвани Мангано (Де Лаурентисовој жени), а улогу Зампања Бурту Ланкестеру, али Фелини је то одбио. Ђулијета Масина инспирисала је читав пројекат, па је Фелини био одлучан у одлуци да не пристаје на алтернативе. Што се улоге Зампања тиче, Фелини је желео да је додели некоме ко није професионални глумац, па је, вођен том идејом, тестирао велики број снагатора из циркуса, али без успеха. Такође, имао је потешкоће са проналажењем правог глумаца за улогу Мате. Његов први избор био је глумац Моралдо Роси, који је био из Фелинијевог круга познаника и имао је прави карактерни и физички склоп за ову улогу, али Роси је желео да буде асистент режисера, а не глумац. Алберто Сорди, звезда претходног Фелинијевог филма Бели шеик и Бикови, био је загрејан за улогу, и био је горко разочаран када га је Фелини одбио након пробе костима.

Напослетку, Фелини је скицирао свој избор од три играча повезана са филмом Анђели Таме, режисера Ђузепеа Амата, у коме је Масина играла у улози мадам. Ентони Квин је такође играо у овом филму, док је Ричард Бејсхарт често посећивао његову жену Валентину Кортезе на сету. Када је Масина представила Квина свом мужу, Квин је био видно узнемирен тиме што је Фелини тврдио да је у њему пронашао Зампања, присећајући се: „Имао сам утисак да је помало луд, и рекао сам му да нисам заинтересован, али он је данима наваљивао. “Недуго затим, Квин је провео вече са Робертом Роселинијем и Ингрид Бергман и након вечере су одгледали Фелинијев филм, драму-комедију Бикови из 1953. Према речима Квина: „Остао сам забезекнут. Рекао сам им да је тај филм ремекдело, и да је то онај исти режисер који ме је јурио недељама.“

Фелини је био посебно обузет Бејсхартом, који га је подсећао на Чарлија Чаплина. Након што га је Корез упознао са Бејсхартом, Фелини је позвао глумца на ручак, на коме му је понудио улогу Мате. Када га је Бејсхарт изненађено упитао зашто, јер он никада пре није играо улогу кловна, Фелини му је одговорио: „Једноставно, ако си извео то што си извео у филму Четрнаест минута, ти можеш све.“ Веома успешна у Италији, Холивудска драма из 1951. угостила је Бејсхарта за улогу човека који се баца са хотелског балкона. Бејсхарт је, такође, био веома импресиониран Биковима, и пристао је на улогу за много мањи хонорар у односу на онај који иначе узима, делом због тога што га је веома привукла Фелинијева личност, говорећи: „То је због његовог ентузијазма и због његовог хумора.“

Снимање Филм је сниман у Бањоређу, Витербоу, Лациу и Овиндоли, Л’Аквили, Абруцу.IMDb, La Strada filming locations Недељом, Фелини и Бејсхарт возили би се по селима, истражујући локације и места где би јели, понекад испробавајући чак и по шест ресторана, чак и ка Риминију, све док Фелини није пронашао жељени амбијент и мени.

Продукција је стартовала у октобру 1953. уз паузе због повреде чланка Масине у току манастирске сцене са Квином. Кашњење у снимању, Де Лаурентис је видео као прилику да замени Масину, коју никада није ни желео за ту улогу, а која још увек није ни потписала уговор. Ситуација се убрзо променила када су руководиоци Парамаунта погледали сцену и похвалили Масинин наступ, што је резултовало тиме да Де Лауренис потврди да је улога искључиво њена наређујући јој да потпише уговор за оквирно трећину Квиновог хонорара.

Кашњење је повукло потпуну промену распореда, а кинематографа Карла Карлинија, који је имао важније обавезе, заменио је Отело Мартели, Фелинијев фаворит. Када је снимање настављено у фебруару 1954, била је зима. Температура је пала на -5 степени, што је резултирало честим нестајањем грејања и топле воде што је довело до принудних пауза, а комплетна екипа је морала да спава у одећи, са капама како би се утоплили.