Треће намесништво управљало је Србијом у име малолетног Александра Обреновића између 1889. и 1893. године. Чинили су га Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић.

Позадина Крајем лета 1888. године, Милан Обреновић је донео одлуку о абдикацији. Аустроугарска влада убеђивала га је да нема разлога за тако нешто, а нови немачки цар Вилхелм II га је писмом од јануара 1889. године бодрио да истраје на свом положају. Ипак, то није помогло. Милан је имао неколико личних и политичких разлога за абдикацију. Личне је и сам често истицао: умор, ментална сломљеност, страх од лудила и сукоб са краљицом. Ту су били и финансијски разлози. Политички разлози углавном су се односили на спољнополитичку оријентацију краља: Русија је била његов смртни непријатељ. У припремању Миланове абдикације учествовала је аустроугарска влада. Она је настојала да свим силама доведе на власт намесништво које ће поштовати одредбе Тајне конвенције. И Милан и аустроугарске власти су на челу намесништва могле видети једино Јована Ристића. Децембра 1888. године Ристић је упознат са Тајном конвенцијом. Он је пристао да влада у складу са њом уколико се испуне неки услови: да се прошире аустроугарске обавезе у погледу спречавања да црногорске и карађорђевићевске чете упадну у Србију, да Аустро-Угарска помогне Србији у њеном територијалном проширењу ка југу и да спречи бугарске и грчке намере у погледу Македоније. Јануара 1889. године вођени су преговори са аустроугарском владом који су завршени потписивањем Протокола којим је Тајна конвенција продужена до 1895. године. Протокол је потписао Чедомиљ Мијатовић који није знао да је у преговорима учествовао Ристић. Аустро-Угарска преузела је обавезу да помогне Србији да се прошири у правцу Вардарске Македоније и да спречава сваки упад непријатељских чета у Србију. Ристић је потом дао изјаву да ће као први намесник извршавати међународне обавезе Србије преузете Тајном конвенцијом. Аустроугарска дипломатија тиме је задовољена.

Поред Ристића, у намесништву је био и краљев поузданик генерал Коста Протић, велики непријатељ Наталије. Постојао је предлог да трећи човек буде Сава Грујић, али Милан на том месту није желео радикала, те се определио за Јована Белимарковића. Својим министрима Милан је саопштио да ће абдицирати три дана пре саме абдикације. Никола Христић му је дао оставку на место председника владе. Абдикацију је Милан свечано објавио на дан проглашења Краљевине, 6. марта 1889. године.

Владавина Трећег намесништва После доношења Устава из 1888. године, краљ Милан је јануара 1889. године сазвао ужи Уставотворни одбор са задатком израде Изборног закона. Он је најпре требало да проучава изборне законе других европских држава и на основу њихових модела израдити српски. Проучавани су изворни системи Енглеске, Данске, Француске и Шведске. Спровођење парламентаризма после Миланове абдикације пало је у задатак Намесништву Јована Ристића, Јована Белимарковића и Косте Протића. Они су мандат за састав владе поверили Радикалној странци, односно Сави Грујићу. На захтев самог Милана, Намесништво је другог дана своје власти донело указ о помиловању Николе Пашића. Радикали су по доласку на власт постављали своје партијске другове на све значајније функције. Након што су постали намесници, Ристић и Белимарковић поднели су оставке на чланство у Либералној странци. За новог председника странке изабран је Јован Авакумовић. И прваци радикалне и напредне странке одлучили су да донесу нове програме својих странака. Напредњаци, под председништвом Милутина Гарашанина, на састанку Главног одбора странке у Београду 26. маја 1889. године доносе нов програм странке који се суштински не разликује од програма из 1881. године. Нови статут прилагодио је правила странке у односу на Устав из 1888. године (углавном се морало прилагођавати административној подели). Учесници збора нападани су камењем, па су се морали склонити у Велику пивару. Дошло је и до пуцњаве у којој је погођен један од нападача. Гарашанин се једва успео склонити у Министарство унутрашњих послова.

Скуп Главног одбора Радикалне странке одржан је у Нишу 9. јуна 1889. године. Донети су нови статути и завршена организација странке која је растурена након гушења Тимочке буне. Пашић је величао Устав из 1888. године. Прва законодавна скупштина након Устава из 1888. године заседала је готово седам месеци. Грујићева влада донела је неколико закона који су означили почетак реализације програма Радикалне странке. Законом о пословном реду у Народној скупштини усложњена је законодавна процедура, јер Скупштина, без претходног мишљења Државног савета, није могла претресати ниједан законски предлог. Опозицији је тако омогућено учешће у расправи, поготово по питању буџета. Законом о општинама општине су дефинисане као административне и политичке, самоуправне јединице. Општина је морала имати 200 пореских глава. Општинске органе бирао је народ на збору и то јавним гласањем. Плате кметова биле су мале, а положај несигуран. Законом о избору народних посланика остао је имовински цензус од 15 динара. Право гласа имао је сваки Србин са навршеном 21 годином живота. Законом о министарској одговорности проширена је одговорност министра. Право да оптужи министра имао је краљ и Народна скупштина. Министрима је судио тзв. „Државни суд“ састављен од 8 чланова Државног савета и 8 чланова Касационог суда, бирани коцком. Грујић је поднео оставку фебруара 1891. године због сукоба са неким радикалских посланицима. Нову владу саставио је Никола Пашић. Пашићева влада донела је Закон о штампи и Закон о зборовима. За покретање новина подносила се пријава властима, а оне су их могле забранити у случају увреде домаћег или страног владара. Другим законом отклоњено је мешање полиције у зборове. На затвореном су се зборови могли одржавати без икакве дозволе, а за отворене зборове тражила се пријава. Полиција није обезбеђивала збор, већ председник збора који је могао позвати полицијске власти у помоћ. Полицијске власти без његовог одобрења нису могле распустити збор.

Пашићева влада суочила се са проблемом надзора родитеља над малолетним Александром. Присуство Милана и Наталије у земљи правило је велике проблеме Намесништву. Милан је пристао да напусти земљу за 3 милиона динара и да се у њу не враћа до Александровог пунолетства. Милион је добио одмах. Милан се одрекао српског држављанства и краљевских права. Радикалска влада донела је резолуцију којом је дозвољено удаљавање Наталије из земље. Либерали на челу са Авакумовићем оштро су нападали радикале због насилног протеривања краљице из земље. Скупштина је донела Закон о удаљавању краљевих родитеља из земље при чему је иступила из оквира својих овлашћења.

Радикалске владе

Радикалске владе које су добиле мандат на основу изборних резултата и огромне премоћи радикала у Скупштини намеравале су, као и страначка већина, да Намесништву уделе ограничену и титуларну функцију, идентичну оној коју су наменили касније и за владара. Парламентарни поредак уведен Уставом из 1889. године био је непознат српској политичкој и друштвеној сцени. Утолико је задатак Намесништва био тежи. Оно је требало да затупа уставна права Круне у време када су радикали, после деценијског сузбијања, тријумфално ступили на политичку сцену, журећи да поставе своје људе у све сфере државног и јавног живота. Равнотежу између представника Круне, с једне, и Скупштине и министара, с друге стране, а коју је краљ Милан имао у виду приликом писања Устава било је, због силине Радикалне странке, тешко, можда чак и немогуће постићи. Пред намесницима је била озбиљна и неравноправна борба, понајвише у дневној и унутрашњој политици уотиште, Нестабилност система унутрање политике огледао се и у чињеници да је промењено пет влада за нешто више од четири године, зито значи да су владе у просеку биле на управи мање од годину дана (9,8 месеци). Намесништво је састав владе, у складу с новим Уставом, поверило најјачој странци, која је имала највећи број посланика у Скупштини, а то је била Радикална странка. Радикали су, за време трајања Намесништва имали две владе Саве Грујића (1889—1890. и 1890-1891) и две владе Николе Пашића (1891–1892) – укупно три године и седам месеци на власти и, до краја Намесништва, владу либерала Јована Ђ. Авакумовића (1892—1893) у трајању од непуних осам месеци.

Владе Саве Грујића На изборима 26. септембра 1889. године радикали су освојили убедљиву већину и Намесништво им је поверило састав владе. Владу је 23. фебруара 1889. године образовао генерал Сава Грујић и она се сврстава у ред умеренорадикалских влада. Она је била на управи до 28. марта 1890. године, када је шест њених чланова било изабрано у састав Државног савета. Реконструисана, с истим председником, друга Грујићева влада била је на управи од 28. марта 1890. до 23. фебруара 1891. године. Законодавство прве Грујићеве владе означава почетак реализације програма радикалне странке. Реч је о следећим законима: Закон о пословном реду у Народној скупштини 1889. којим је усложњена законодавна процедура; Закон о општинама 1889. – мале општине, по жељи сељака (200–300 пореских глава) и слободан избор органа локалне самоуправе; Закон о општинским кошевима 1889, обнова установе кошева, запостављене после ратова са Турском 1876–78, за неродне године; Измене и допуне Закона о непосредном порезу 1889 – смањење оптерећења на земљишни посед. Радикалска скупштинска већина често је била веома незадовољна законским предлозима, будући да се тај програм остваривао постепено и није био апсолутно доследан програмским начелима.

Ристићеве страначке колеге биле су врло незадовољне држањем Намесништва по питању поделе службених положаја како на државном, тако и на локалном нивоу. Ристић се привремено одрекао председништва у странци, Народно-либералној, јер високи положај намесника није дозвољавао ангажовање на страначком пољу. Његове страначке колеге су му то озбиљно замериле, пребацивши му да их се он одриче пошто је захваљујући странци достигао високу позицију, а да се претходно с њом није ни консултовао. Када је шеф либерала поверио састав владе радикалима дошло је до озбиљних знакова расцепа у странци. Одмах су почеле да се " шире вести да Главни одбор Радикалне странке тражи из унутрашњости спискове чиновника које из партијских обзира треба отпустити из државне службе и да по варошима раде тајни одбори Радикалне странке који већају о отпуштању чиновника и постављању нових. Старо неповерење између радикала и либерала, тим отпуштањима с посла, само је више продубљено. Нове позиције запосели су заслужни кадрови Радикалне странке. Смене у чиновничком апарату либерали су прихватали са страхом за сопствени опстанак. Намесништво је било немоћно да се томе супротстави. Најпре је за пет месеци извршена комплетна замена у полицијској струци, до писара најнижег ранга. Остала је само полиција Града Београда, јер су намесници одбили све кандидате министра унутрашњих дела Таушановића. Таушановић је, тако велике промене у ресору полиције правдао „интересима службе“, разумом и намером да поврати ауторитет властима, који је систематски у претходној деценији урушаван, док је Сава Трујић чиновнички размештај објашњавао потребама за „подобним и савесним“ чиновницима који ће владу помоћи у спровођењу реформи. Следила су наименовања за важне државне институције, Државни савет и Главну контролу, која врши преглед завршних рачуна, упоредо с променама у судској и војној струци. Пензионисања чиновника нису престајала ни после више од годину дана. Пензионисања тих размера у Србији до тада нису практикована, а била су погубна по већ изузетно лоше финансије јер су оптеретила државну касу.