Sukob civilizacija je hipoteza prema kojoj će nakon završetka Hladnog rata glavni izvor sukoba u svetu biti ljudski kulturni i religiozni identiteti. Američki politikolog Semjuel P. Hantington je tvrdio da se ratovi u budućnosti neće voditi između zemalja već između kultura i da će islamski ekstremizam biti glavna pretnja miru svetu. Ovu hipotezu je izneo na predavanju 1992. godine u Američkom institutu koju je zatim razvio 1993. godine u članku pod nazivom „Sukob civilizacija” ,Sukob civilizacija?, Foreign Affairs, Leto 1993 u časopisu Forin afers kao kritiku na knjigu,,Kraj istorije i poslednji čovek” njegovog bivšeg studenta Frensisa Fukujame. Hantington je svoju tezu kasnije proširio 1996. u knjizi „Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka”.
Samu frazu je ranije koristio Alber Kami 1946. godine , i Bernar Luis u članku u septembru 1990.godine The Atlantic Monthly pod nazivom "Koreni muslimanskog besa".Bernard Lewis: The Roots of Muslim Rage The Atlantic Monthly, September 1990 Fraza se javlja čak i ranije 1926. godine u knjizi o Bliskom istoku autora Bazil Metjua:,,Seoba mladog Islama: Studije sukoba civilizacija". Ovaj izraz potiče od „sukob kultura” koji je već korišćen tokom kolonijalnog perioda i Lepe epohe., in Idem, Ecrits mémorables, t. I, Paris, Robert Laffont, (2009). стр. 629: "Après la venue de Bonaparte au Caire, le clash of cultures entre l'ancienne Chrétienté et l'Islam prit un nouvel aspect, par invasion (sans échange) de l'échelle de valeurs occidentales dans la mentalité collective musulmane."
Hantington je počeo svoje razmišljanje tako što su teoretičari i pisci tvrdili da su ljudska prava, liberalna demokratija i kapitalizam postali jedina preostala ideološka alternativa za nacije koje su ostale u posthladnoratovskom svetu. Posebno je Fransis Fukujama tvrdio da je svet doživeo kraj istorije u Hegelovom smislu. Hantington je verovao da se era ideologije završila i da se svet samo vratio u normalno stanje koje je bilo okarakterisano kulturnim konfliktima. On je u svojoj tezi tvrdio da će glavna osa sukoba u budućnosti biti uz kulturne linije. Kao dodatak, on je postavio da će koncept različitih civilizacija, kao najviši nivo kulturnog identiteta postati sve više koristan u analiziranju potencijala za konflikt. Na kraju njegovog članka „Foreign affairs” iz 1993., „Sukob civilizacija“ Hantington piše: „To nije za odbranu želje sukoba između civilizacija. To je za postavljanje opisnih hipoteza kako bi budućnost mogla izgledati.”
Dodatno, sukob civilizacija za Hantingtona, predstavlja razvoj istorije. U prošlosti svet istorije je većinom bio o borbama između monarhija, nacija i ideologija, kao što se moglo uočiti unutar Zapadne civilizacije ali pre završetka Hladnog rata, svet politike je ušao u novu fazu, u kojoj ne-Zapadne civilizacije više nisu eksploatisani primaoci Zapadne civilizacije ali su postali važni dodatni učesnici koji se pridružuju Zapadu kako bi uokvirili i pomerili svetsku istoriju.. The Globalization of World Politics. New York: ; (2011)..
Glavne civilizacije prema Hantingtonu мини|center|750px|Sukob civilizacija prema Hantingtonu (1996), prikaz iz knjige.THE WORLD OF CIVILIZATIONS: POST-1990 scanned
Hantington je u svojoj tezi podelio svet u velike civilizacije kao što su: Zapadna civilizacija, uključujući SAD i Kanadu, zapadnu i centralnu Evropu, Australiju i Okeaniju. Bilo da su Latinska Amerika i bivše države članice Sovjetskog Saveza uključene, ili su umesto toga njihove odvojene civilizacije, u budućnosti će biti bitne za razmatranje za ove regione prema Hantigtonu. Tradicionalni pogled Zapada indentifikuje Zapadnu civilizaciju sa zapadno hrišćanskim (katoličkim i protestantskim) zemljama i kulturama. Latinska Amerika. Uključuje centralnu Ameriku, Južnu Ameriku (neuključujući Gvajanu, Surinam i Francusku Gvajanu), Kubu, Dominikanskau Republiku i Meksiko. Mogu se smatrati delom Zapadne civilizacije. Mnogi ljudi u Južnoj Americi i Meksiku smatraju sebe za punopravne članove Zapadne civilizacije (beli Latinoamerikanci). Pravoslavni svet bivšeg Sovjetskog Saveza, bivše Jugoslavije, Bugarske, Kipra, Grčke i Rumunije. Države sa nepravoslavnom većinom su uglavnom isključene, na primer muslimanski Azerbejdžan i muslimanska Albanija i većina centralne Azije, kao i većina muslimanskih regiona na Balkanu, i regioni gde se nalazi evropeidna rasa i centralne ruske regije kao što su Tatarstan i Baškortostan, katolička Slovenija i Hrvatska, protestanske i katoličke baltičke zemlje. Kako god, Jermenija je uključena, uprkos dominantnoj veri, Jermenska apostolska crkva, kao deo orijentalnog pravoslavlja, a ne Istočne pravoslavne crkve, i Kazahstan je takođe uključen, uprkos svojoj dominantnoj veri, sunizmu. Istočni svet predstavlja miks budističkih, kineskih, hinduističkih i japanskih civilizacija. Budistička područja Butana, Kambodže, Laosa, Mongolije, Majnarama, Šrilanke i Tajlanda se smatraju odvojenim od ostalih civilizacija, ali Hantington veruje da one ne čine velike civilizacije u smislu međunarodnih sukoba. Konfučijanska civilizacija Kine, Koreje, Singapura, Tajvana i Vijetnama. Ova grupa takođe uključuje kinesku dijasporu, pogotovo ona koja je u srodstvu sa najjužnijom Azijom. Hinduistička civilizacija, kratko locirana u Indiji, Butanu i Nepalu, a zatim kulturno čvrsto pripojena od strane globalne indijske dijaspore. Japan, se smatra kao hibrid kineske civilizacije i starijih altajskih civilizacija. Muslimanski svet širokog bliskog Istoka, (ne uključujući Jermeniju, Kipar, Etiopiju, Gruziju, Izrael, Maltu i Južni Sudan), severnog dela Zapadne Afrike, Albanije, Bangladeša, dela Bosne i Hercegovine, Bruneja, Komora, Indonezije, Malezije i Maldiva. Civilizacija Podsaharske Afrike smeštena u Južnoj Africi, srednjoj Africi(ne uključujući Čad), Istočnoj Africi (ne uključujući Etiopiju, Komori, Mauricijus, i Svahilske obale Kenije i Tanzanije), Zelenortskim Ostrvima, Gani, Obali Slonovače, Liberiji, i Sijera Leoneu. Hantigton je smatra mogućom osmom civilizacije. Umesto pripadanja nekim od velikih civilizacija, Etiopija i Haiti su označeni kao samostalne zemlje. Izrael se može smatrati jedinstvenom državom sa svojom civilizacijom, Hantigton govori, ali onom koja je veoma slična Zapadu. Hantigton takođe veruje da teritorije na Karibima u kojima je zvanični jezik engleski, bivše britanske kolonije, se sastoji od jasnih entiteta. Tu su i druge zemlje koje se smatraju separatističkim zemljama zato što sadrže velike grupe ljudi koje se indentifikuju sa odvojenim civilizacijama. Primeri uključuju Ukrajinu(podeljenu između istočne i katolične crkve-koja dominira zapadnim delom, i pravoslavlja- koje dominira na istoku), Francusku Gvajanu (podeljena između Latinske Amerike i Zapada), Benin, Čad, Kenija, Nigerija, Tanzanija, Togo, (sve podeljene između islama i podsaharske Afrike), Gvajana i Surinam (između hinduizma i podsaharske Afrike) Šri Lanka (između hinduizma i budizma), Kina (između konfučijanstva i budizma, u slučaju Tibeta; i Zapada u slučaju Hong Konga i Makaoa) i Filipini (između islama u slučaju Mindanaoa; Kine i Zapada), Sudan je takođe podeljen između islama i podsaharske Afrike; ova podela je formalno rascepljena u julu 2011.godine praćena ogromnim glasanjem za nezavisnost od strane Južnog Sudana na referendumu u januaru 2011.godine.
Hantingtonova teza o sukobu civilizacija Hantington tvrdi da trendovi globalnog konflikta nakon završetka Hladnog rata, se povećano javljaju u ovim civilizacijskim podelama. Ratovi kao oni koji prate raspad Jugoslavije, u Čečeniji, i između Indije i Pakistana su bili navedeni kao dokaz konflikta između civilizacija. On takođe tvrdi da je široko rasprostranjeno zapadnjačko verovanje u univerzalnost zapadnih vrednosti i političkih sistema naivno i da je nastavilo zahtevanje demokratizacije i takvih „univerzalnih“ normi koje će samo dalje izazivati neprijateljstvo drugih civilizacija. Hantington vidi Zapad kao nevoljnog da prihvati ovo zato što je to izgradilo međunarodni sistem, izdao svoje zakone, i dao materiju u formiranju Ujedinjenih nacija.
Hantington identifikuje veliku promenu u ekonomiji, vojsci, i političkoj moći od Zapada ka drugim civilizacijama sveta, najznačajnije je ono što on identifikuje kao dva „izazivača civilizacije“, Kina i Islam.
Prema Hantingtonovom pogledu, istočnoazijska civilizacija, Kina, kulturno potvrđuje sebe i svoje vrednosti u odnosu na Zapad zbog svog brzog ekonomskog rasta. Posebno, on veruje da su kineski ciljevi da ponovo potvrde sebe kao regionalnu hegemoniju, i da će se druge države uklopiti sa Kinom zbog istorije hijerarhijske komandne strukture obuhvaćene u konfučijanskoj kineskoj civilizaciji, kao suprotstavljanje individualizmu i pluralizmu koji su vrednovani na Zapadu. Regionalne sile kao što su dve Koreje i Vijetnam će se pokoriti kineskim zahtevima i postati veća podrška Kini radije nego da joj se suprotstavljaju.
Prema tome Hantington veruje da uzdizanje Kine predstavlja jedan od najznačajnijih problema i najmoćniju dugoročnu pretnju Zapadu kao što se kinesko kulturno tvrđenje sukobljava sa američkom željom za manje regionalne hegemonije u istočnoj Aziji.
Hantington tvrdi da je islamska civilizacija doživela ogromnu eksploziju populacije koja podstiče nestabilnost i na granicama islama i u njegovoj unutrašnjosti, gde fundamentalistički pokreti postaju sve popularniji. Manifestacija onoga što on naziva „Islamska oživljavanja” uključuju Revoluciju u Iranu 1979.godine i Prvi Zalivski rat. Možda je najkontraverznija Hantingtonova tvrdnja koja je objavljena u članku „Spoljašnje afere” jeste „Islam ima krvave granice”. Hantington veruje da je ovo prava posledica nekoliko faktora, uključujući prethodno pomenutu muslimansku piramidu populacije i rast populacije i islamsku bliskost mnogim civilizacijama uključujući Kinesku, Hrišćansku, Zapadnu i Afričku.
Hantington vidi Islamsku civilizaciju kao potencijalnog saveznika Kini, koje imaju više revizionističkih ciljeva i zajedničkih sukoba sa drugim civilizacijama, posebno sa Zapadom. Posebno, on identifikuje zajedničke kineske i islamske interese u oblastima proliferacije oružja, ljudskih prava i demokratije koja se sukobljava sa onom na Zapadu, i oseća da su ove oblasti one u kojima će dve civilizacije sarađivati. Hantington tvrdi da su Rusija, Japan i Indija „civilizacije na ljuljaškama” I da mogu da favorizuju bilo koju stranu. Rusija se, na primer, sukobljava sa mnogim muslimanskim etničkim grupama na njenoj južnoj granici (kao što je Čečenija) ali, prema Hantigtonu-, sarađuje sa Iranom da izbegne dalje muslimansko-pravoslavno nasilje u južnoj Rusiji i da pomogne daljem protoku gasa. Hantigton tvrdi da se pojavljuje „kinesko-islamska povezanost” u kojoj će Kina najbliže sarađivati sa Iranom, Pakistanom i drugim državama da poboljša svoj međunarodni položaj.
Hantington takođe tvrdi da su konflikti civilizacije posebno preovlađujući „između muslimana i ne-muslimana” pokazujući „krvave granice” između islamske i ne-islamske civilizacije. Ovaj konflikt datira od kad i početni prodor islama u Evropi, njegovog krajnjeg proterivanja u Iberijskom ponovnom osvajanju, napadi Turaka Otomana u istočnoj Evropi i Beču, i evropske imperijske podele od islamskih nacija 1800-im I 1900-im.
Hantington takođe veruje da su neki od faktora koji doprinose ovom konfliktu i hrišćanstvo (na koje je zasnovana zapadna civilizacija) i islam: Misionarske religije, koje zahtevaju preobražaj drugih. Univerzalne, „sve li ništa” religije, u smislu da obe strane veruju da je njihova vera ona ispravna. Teleološke religije, to je, da njihove vrednosti i verovanja predstavljaju ciljeve egzistencije i svrhe u ljudskom postojanju.