Мумџијски занат је стари занат који се бавио производњом свећа од животињског лоја (познатих као лојанице) и кувањем сапуна. (Напомена: У твом извору бр. 14) Као један од најстаријих и, у своје време, најважнијих урбаних заната, представљао је темељ осветљења и хигијене у градовима на територији Србије, посебно у османском и раном нововековном периоду.

Занатлија који се бавио овим занатом називао се мумџија. Мумџијски занат је био директна претеча воскарског заната и задржао се до краја 19. века, када је услед појаве нових технологија потпуно нестао.

Сматра се да су у 16. веку у Србији лојане свеће преовладале над воштаним, које су се све више везивале за црквене обичаје. Како су воштанице претежно гореле по црквама, оне су осветљавале и властеоске дворове, док је за остало становништво то био велики луксуз.

Порекло назива и дефиниција Назив заната, „мумџијски“, јасно указује на његово културно-историјско порекло. Реч је о турцизму који води корене из персијског језика, где mum означава свећу, док је суфикс -džija (тур. -cı) карактеристичан за означавање занатлије. Дакле, „мумџија“ је дословно „свећар“ који се за разлику од воскара бави праљењем лојаних свећа и сапуна.

Према томе дефиниција овог заната је шира и обухвата двоструку делатност:

1. Израду свећа од лоја (лојаница), за разлику од воскарског заната који се бави израдом свећа од пчелињег воска а касније и од парафина.

2. Производњу сапуна ("кабаша") за прање од лоја као главног састојка и лужине. Управо ова двојност чини мумџијски занат темељним хигијенским занатом преиндустријског доба.

Историјат и еснафска организација Процват заната у Србији у 19. веку, а посебно у Алексинцу и Светозареву, где се јавља мумџиски занат са већим бројем занатлија, пада у доба развоја натуралне привреде у Србији.

Мумџијски занат је био саставни део урбаног живота у Србији током османске владавине и у Кнежевини Србији. Мумџије су биле веома значајне занатлије јер су свеће лојанице, због високе цене воска, биле практично једини вештачки извор светлости доступан ширим слојевима становништва. Као и други занати, био је организован у строге цеховске организације – еснафе. Ови еснафи су регулисали све аспекте заната: од набавке сировина, преко квалитета и цене производа, до обуке шегрта и калфи и решавања спорова. (Напомена: У твом извору бр. 7, опште информације о еснафима) Постојање мумџијских еснафа документовано је у многим градовима: У Крагујевцу је 1823. године, по наредби кнеза Милоша, основан мумџијски еснаф заједно са 15 других. (Напомена: У твом извору бр. 2) У Београду је такође постојао мумџијски еснаф, који је 1857. године учествовао у прикупљању прилога за подизање споменика Карађорђу. (Напомена: У твом извору бр. 10) Мумџиски занат у Алексинцу и Светозареву био је развијен још у првој половини 19. века. Посебн мумџиски еснафа, у Алексинцу, који је имао 17 мумџија, основан је августа 1859 године.Подаци за Алексинац забележени од мумџије Михајла Николића — Грке, старог 57 r., Милке Николнћ — Штројачке, старе 88 r., Христине — Тине Кокерез, старе 75 г ., а подаци за Светозарево забележени од мумџије Душана Марковића, сгарог 79 г. У Светозареву је овај еснаф основан 1852 год. заједно са свећарско-лецедерским занатлијама, са укупно 18 чланова еснафа. У 1891 год. еснаф је бројао 24, а 1900 године 20 чланова, од чега су мумџије и свећари мали 17 чланова. Забележено је и постојање мумџијског еснафа у Призрену, који је за свог свеца заштитника славио Светог Марка. Пред крај 19. и почетком 20. века када се јављ убрзан развој индустрије, долази до потискивања многих архаичне занате, па међу њима је и мумџиски, односно сапунџиски занат.

Сировине и технологија производње thumb|Прибор за израду свећа (сличан оном у воскарском занату), етнолошка збирка Музеја Семберије у Бијељини Основна и дефинишућа сировина за мумџијски занат био је животињски лој.Миливоје М. Савић: Добијање лоја од говеди, оваца и коза, Наша индустрија и занати, I део, Сарајево 1922, 99. У економији заснованој на сточарству, лој (овчији, козји или говеђи) био је обилан и релативно јефтин ресурс, нуспродукт прераде меса. (Напомена: У твом извору бр. 6) Технологија производње била је једноставна и није захтевала сложене алате нити процесе.

Израда лојаница

Процес је подразумевао топљење и пречишћавање лоја, након чега се течна маса сипала у калупе од дрвета у виду сандучића правоугаоног облика ( дужина око 70 см, ширина 40 см а дубина око 75 см). Даске калупа су пре наливања тако састављене да лој не може да исцури. У калуп су се по наливању лоја потапали штапови са фитиљима од памука или кудеље.

Лојане свеће које су мумџије израђивале помоћу калупа биле су равне, глатке и лепше од истих таквих свећа кућне израде.

Мане свећа лојаница биле су те што су брзо сагоревале и испуштале непријатан мирис.

Производња сапуна

За производњу сапуна, поред лоја, користили су се и биљни пепео као извор лужине -„љуте воде“ (цеђи), а за квалитетније сапуне и биљна уља.

Производи мумџијског заната били су пре свега функционални, намењени широким слојевима становништва.

Повезаност са сапунџијским занатом Веза између мумџијског и сапунџијског заната била је директна и темељила се на истој примарној сировини – животињском лоју. Сапунџија је био занатлија који је од масноћа производио сапун, а по начину рада и сировинској бази био је готово идентичан мумџији. Често је иста особа обављала оба посла, производећи и свеће лојанице и сапун. Ова синергија је омогућавала потпуно искоришћавање лоја.

Залазак и нестанак заната Залазак мумџијског заната почиње у другој половини XIX века. Појава јефтинијег и квалитетнијег осветљења, прво у виду парафинских свећа и петролејских лампи, а затим и коначни ударац у виду електричне сијалице, учинили су свеће лојанице технолошки превазиђеним. Занат је постепено губио на значају, а његови мајстори су се или преоријентисали на друге делатности или су се потпуно утопили у шири воскарски занат. Овај процес илуструје ширу историјску динамику Србије XIX века: занат чији назив потиче са Истока и који је цветао у османском привредном моделу, нестао је под утицајем технологија које су долазиле са Запада.

Наслеђе Иако је мумџијски занат као пракса потпуно нестао, његов траг је трајно урезан у српско ономастичко наслеђе. Презимена попут Мумџић и Мумџија директни су сведоци некадашње распрострањености и важности овог занимања. Материјално наслеђе заната, попут алата и калупа, чува се у музејским збиркама широм Србије, укључујући Етнографски музеј у Београду. (Напомена: У твом извору бр. 35)

Види још Мумџија Воскарски занат Сапунџијски занат Стари занати Списак занимања и заната у Краљевини Србији

Референце

Литература

Никола Вучо. 1955. Привредна историја Србије до Првог светског рата. Београд Тихомир Р. Ђорђевић. 1924. Наши сеоски занати. Београд; Милина Ивановић Баришић. 2015. Еснафске и занатске славе. Традиционална естетска култура: занат. Ниш: Центар за научноистраживачки рад САНУ и Увиверзитета у Нишу: Факултет уметности универзитета у Нишу. Миле Недељковић. 1990. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић; Стојан Новаковић. 1943. Село. Београд.

Категорија:Стари занати у Србији Категорија:Историја Србије у османском периоду Категорија:Историја Србије (1804—1918)