мини|десно|250п|Слобода води народ,представљање романтичког погледа на Француску Револуција 1830, познату и као Јулска револуција; сликар Ежен Делакроа је служио и као изабрани посланик
мини|десно|250п|Брудеферден и Хардангер - монументалан комад у норвешком романтичном национализму. Насликана оод стране сликара Ханс Гуда и Адолф Тидеманда.
Романтичарски национализам (или националистички романтизам, органски национализам, идентитетски национализам) је облик национализма где држава црпи своју политичку легитимност из органске последице јединства грађана саме државе. Ово укључује, у зависности од конкретног случаја, језик, расу, културу, религију и обичаје нације која подразумева све оне рођене у тој култури. Овај облик национализма се појавио као пркошење династијској или империјалној хегемонији која је процењивала легитимност државе преко монарха или другог ауторитета у циљу да оправда њено постојање. Таква неоспорна моћ је сматрана божанском (погледати божанско краљевско право и Рајски мандат).
Међу главним мотивима романтизма и његове заоставштине јавља се култура националистичког романтизма у средишту периода након уметности просветитељства и у политичкој филозофији. Национализам је био кључна тачка романтизма, све од своје најраније фазе фокусиране на развој националних језика и фолклора, као и духовну вредност локалних обичаја и традиција, па до покрета који су довели до промена мапе Европе и позивали на самоопредељења националности.
Посматрајући историју Европе, пивотална година за националистички романтизам била је 1848, када се талас револуције проширио континентом. Бројне националистичке револуције десиле су се у различитим неуједињеним регијама ( на пример у Италији) или мултинационалним државама (као што је било Аустријско царство). Иако у почетку угушиване и неуспешне у спречавању враћања старог поредка, ове револуције представљале су први корак ка либеризацији и оснивање данашњих националних држава Европе.
Кратка историја мини|350п|Романтичарска слика Битка у Ранкагви током Чилеанског рата за независност - Pedro Subercaseaux
Идеје Жана Жака Русоа (1712—1778) и Јохана Готфрида фон Хердера (1744—1803) много су инспирисале рани романтичарски национализам у Европи. Године 1784. Хердер је тврдио да је географија формирала природну економију народа и да ће се њихова обичаја и друштво развијати у складу са њиховим основним окружењем.
Од свог настанка крајем 18. века, романтични национализам се ослањао на постојање историјске етничке културе која испуњава романтични идеал; фолклор развијен као романтичан националистички концепт. Браћа Грим, инспирисана Хердеровим списима, саставили су идеализовану збирку прича, коју су означили као аутентично немачки. Концепт наслеђеног културног наслеђа из заједничког поријекла брзо је постао централан за питање раздвајања у оквиру романтичног национализма: конкретно, унија је нација зато што долази из истог генетског извора, то је због расе или је учешће у органском природа "народне" културе која се само-испуњава?
Романтични национализам је био кључни део филозофије Хегел (1770—1831), који је тврдио да постоји "дух времена" или zeitgeist који је насељен одређеним људима у одређено време, и то, када су ти људи постали активни детерминатор историје, једноставно је дошао њихов културни и политички тренутак. Због улоге Немаца у протестантској реформи, Хегел (Лутеран) је тврдио да је његов историјски тренутак видио да се Зеитгеист решава на немачком језику.
У континенталној Европи, романтичари су у својим почецима прихватили Француску револуцију, а затим су се борили против контрареволуције у транснационалном царском систему Наполеона. Осећај самоопредељења и националне свести, који су омогућили револуционарним снагама да победе аристократске режиме у бици, постали су пресудна тачка у борби против Првог француског царства (1804—14). У Прусkoj развој духовне обнове као средство за борбу против Наполеона расправљали су, између осталог, Јохан Готлиб Фихте (1762—1814), Кантов ученик. Реч Volkstum, или "народност", је скован у Немачкој као део отпора на француску хегемонију.
Фихте је изразио јединство језика и нације на тринаестој адреси "За немачку нацију" 1806:
Прве, оригиналне и заиста природне границе држава су несумњиво њихове унутрашње границе. Они који говоре исти језик међусобно су повезани мноштвом невидљивих веза по природи сама, пре него што почне људска уметност; они се разумеју и имају моћ да наставе да се више и јасније схвате; они припадају заједно и по својој природи су једна и неодвојива целина. "(Кели, (1968). стр. 190.–91)
Само кад сваки народ, који је препуштен себи, развија и формира се у складу са својим посебним квалитетом, а само када се у сваком појединцу сваки појединац развија у складу са тим заједничким квалитетом, као и у складу са својом посебном квалитетима - тада, и само тада, манифестација божанства се појављује у свом истинском огледалу као што би требало да буде ; и само човек који или у потпуности нема појам владавине закона и божанског поретка, или је уобичајен непријатељ, може да преузме одговорност на себе да жели да се умеша у тај закон, што је највиши закон у духовном свету! " (Кели, (1968). стр. 197.–98)
Национализам и револуција На Балкану, романтични погледи на везу са класичном Грчком, која је инспирисала филхеленизам(љубав грчке културе), инспирисала је Грчки рат за независност (1821—32), у којој је романтични песник лорд Бајрон умро од грознице. Росинијева опера Виљем Тел (1829) обележио је почетак операције Романтична опера, користећи централни национални мит обједињавање Швајцарске; и у Бриселу, немири (август 1830) после опера која је поставила осуђену романсу на позадину страног угњетавања ( Аубер Ла Муетте де Портици ' ') изазвао је Белгијску револуцију 1830-31, прву успешну револуцију у моделу романтичног национализма. Оперски хорови угњетавог народа инспирисали су две генерације патриота у Италији, посебно са "Ва пенсиеро" (1852). Под утицајем романтичног национализма, између економских и политичких снага, и Немачка и Италија су пронашле политичко јединство и покрете за стварање нација слично заснованих на етничким групама. То би цветало на Балкану (види, на пример, Корушко питање, 1920), дуж Балтичког мора, и у унутрашњости Централне Европе, где би у евентуалним исходима Хабсбуржани подлегли расту романтичног национализма.Мирослав Хроцх, "Увод: национални романтизам", у Балазс Тренцсении и Мицхал Копечек, едс. "Дискурси колективног идентитета у Централној и Југоисточној Европи", вол. II "Национални романтизам: формирање националних покрета", (2007). стр. 4. фф. У Норвешкој романтизам је оличен, не у литератури, већ у покрету према националном стилу, како у архитектури тако иу у етосу.Осцар Јулиус Фалнес, "Национални романтизам у Норвешкој", 1968. Раније је постојао снажни романтични националистички елемент помешан са просветитељством рационализма у реторици која се користи у британској Северној Америци, у декларацији независности колониста из Декларација о независности и Устава Сједињених Држава из 1787, као и реторика у таласу револта, инспирисаних новим чулима локализованих идентитета, који су 1810. године проширили америчке колоније Шпаније, један за другим, из мајске револуције Аргентина.
Конзервативизам и револуција у 19. веку
После крајњег колапса Првог француског царства са падом Наполеона, конзервативни елементи су преузели контролу у Европи, коју је предводио аустријски племић Клеменс фон Метерних, идеали равнотежа моћи између величанствених сила Европе доминирала је континентална политика прве половине 19. вијека. Након Бечког конгреса и каснијег Конгресног система, неколико великих империја преузело је контролу над европском политиком. Међу њима су Руска империја, обновљена француска монархија, Немачка конфедерација, под доминацијом Пруске, Аустрије и Османског царства.
Конзервативне снаге су се држале док се Револуције 1848. прокрчиле широм Европе и пријетиле стари поредак. Бројни покрети настали су око различитих културних група, који су почели да развијају осећај националног идентитета. Док су у почетку све ове револуције пропале, а реакционе снаге би поново успоставиле политичку контролу, револуције означиле су почетак сталног напретка ка крају конгреса Европе под доминацијом неколико мултинационалних империја и довели до стварања модерне националне државе у Европи; процес који не би био потпун већи век и пол. Политичка ситуација у средњој и источној Европе делимично је обликована двема светским ратовима, док су многи национални идентитети у ова два региона формирали савремене нације када су [распад Совјетског Савеза и мултинационалних држава Југославије и Чехословачке довеле су до бројних нових држава које су се формирале током последње две деценије 20. века.
Језик десно|мини|300п|John Gast, Амерички прогрес (circa 1872) слави амерички романтичарски национализам у обкику експанзије према западу – идеја позната као "Манифест судбине".
Романтични национализам инспирисао је процесе у којима су фолклорни епици, преживећи легенде и чак и бајке, објављени на постојећим дијалектима, комбиновани са модерним синтаксом како би се створила "оживљена" верзија језика. Романтични националисти очекивали су патриоте да науче тај језик и подигну своју децу говорећи тај језик - Landsmål као део општег програма за успостављање јединственог идентитета. Ландсмал, који је основа једног облика норвешог језика који користи 10% становништва, углавном у западној Норвешкој, је, заједно са модерним Чешким, био први језик који прати овај програм, а придружили су му се и савремени словачки, фински и касније хебрејски као национализујући језици. Katharevousa је конструисана као облик модерног грчког језика, који се користи на класичној грчкој морфологији и речнику у покушају да прочисти постојећи демотички грчки.
Лингвистички процеси романтичног национализма захтевали су лингвистичке моделе културе. Романтична историографија је била усредсређена на биографије и произвела је хероје културе. Модерни италијански патриоти попут Алесандра Манцониа засновани су на тосканским дијалектима које су освестили Данте и Петрарка. У Енглеској, Шекспир постао је икона (мада не савремени лингвистички модел).
Фолк култура десно|мини|"'Добро вече, ујаче!' рече дечак". Цртеж уметника Џона Бауаера о Шведском фолклору
Романтични национализам инспирисао је колекцију фолклора од људи као што су браћа Грим. Став да су бајке, осим ако нису загађене од спољних књижевних извора, сачуване у истој форми током хиљадама година, није било искључиво за романтичне националисте, али се добро уклапало са њиховим ставовима да су такве приче изразиле првобитну природу људи.
Браћа Грим су критиковани, јер њихово прво издање није било довољно немачко, и пратили су савет. Они су одбацили многе приче које су прикупили због њихове сличности са причама Шарла Пероа, за који су сматрали да нису стварно немачке приче; "Успавана лепотица" преживела је у својој колекцији, јер је прича о Бронхили убедила их да је фигура спавајуће принцезе аутентично немачка. Такође су променили језик који је користио, мењајући сваку "Накнаду" (вила) на чаробњак или мудру жену, сваки "принчев" до "краљевог сина", сваку "принцезу" до "краљевске ћерке". Разговарајући о овим погледима у својим трећим издањима, они су посебно издвојили Ђамбатиста Базиле Пентамероне као прва национална збирка бајки, и као заробљавање неаполитског гласа. Бенедетто Цроце, "Фантастично постизање Гиамбаттиста Басила и Његова "Прича о причама" ", Јацк Зипес, ед," Велика традиција бајке: од Страпароле и Базиле до браће Грима ".
Рад Браће Грима утицао је на друге колекционаре, који су их инспирисали да сакупљају приче и воде их на сличан начин да вјерују да су бајке неке земље нарочито репрезентативне за то, на занемаривање међукултурног утицаја. Међу онима који су утицали били су руски АлеXандар Афанашев, Норвежани Петер Кристен Асбјøрнсен и Џордан Мое и аустралијски Џозеф Јакобс ЏеX зипови Велики Традиција бајке: од Страпароле и Базиле до браће Грима ".