мини|300px|Антиинтелектуализам ставља у контраст сувоњавог академика са крупним боксером; ово поређење оличење је популистичког виђења читања и учења као супротности спорту и атлетици. Обратите пажњу на несразмерне главе и тела, при чему величина главе представља менталну способност, а величина тела физичку. (Томас Наст) Антиинтелектуализам се односи на низ ставова које карактерише скептицизам, неповерење или критика интелекта, интелектуалаца и интелектуализма. Обично се изражава кроз довођење у питање вредности или релевантности интелектуалних подухвата, укључујући образовање и филозофију, као и кроз одбацивање уметности, књижевности, историје и науке као непрактичних, политички мотивисаних, па чак и вредних презира људских настојања.A Handbook to Literature (1980), Fourth Edition, C. Hugh Holman, Ed. p. 27 Антиинтелектуалци се могу представљати и бити перципирани као борци за обичан народ — популисти против политичког и академског елитизма — и склони су да виде образоване људе као статусну класу која доминира политичким дискурсом и високим образовањем, док је истовремено отуђена од брига обичних људи.

Тоталитарне владе су у прошлости манипулисале антиинтелектуализмом и примењивале га ради сузбијања политичког неслагања. Током Шпанског грађанског рата (1936–1939) и потоње диктатуре (1939–1975) Франсиска Франка, реакционарна репресија Белог терора (1936–1945) била је изразито антиинтелектуална, при чему је већина од 200.000 убијених цивила припадала шпанској интелигенцији — политички активним наставницима и академицима, уметницима и писцима свргнуте Друге шпанске републике (1931–1939).Dictionary of Wars (2007), Third Edition, pp. 517–18. Током геноцида у Камбоџи (1975–1979), тоталитарни режим у Камбоџи, предвођен Пол Потом, готово је уништио целокупно образовано становништво те земље.

Антиинтелектуализам се манифестује у различитим облицима широм култура и историјских периода, а на њега утиче сложена друштвена динамика. Може произаћи из неповерења у елите или институције за које се сматра да су одвојене од свакодневних искустава, из забринутости за културни идентитет, или из конкуренције у којој се практично знање вреднује више од теоријске или академске стручности. Сходно томе, психолошка истраживања сугеришу да одређени појединци са антиинтелектуалним ставовима понекад могу нагињати ка показивању поверења у сопствена лична искуства уместо у ауторитете, док други заузимају своје антиинтелектуалне позиције као реакцију на перципиране претње свом друштвеном статусу или групном идентитету.

Тема антиинтелектуализма постала је шире дискутован феномен последњих година, посебно због његове улоге у обликовању перцепције јавности о стручности у науци и образовању. Ово је довело до широко распрострањеног скептицизма према научним стручњацима и достигнућима, покрећући питања о опасностима антиинтелектуализма по јавно здравље. Све већа употреба антиинтелектуализма у политици може се видети у модерном друштву, као на пример у антиваксерском покрету.

Идеолошки антиинтелектуализам

У 20. веку, друштва су систематски уклањала интелектуалце са власти како би на сврсисходнији начин окончала јавно политичко неслагање. Током Хладног рата (1945–1991), Чехословачка Социјалистичка Република (1948–1990) је изопштила драмског писца Вацлава Хавела као политички непоузданог и недостојног поверења обичних људи; међутим, антикомунистичка Плишана револуција из 1989. изабрала је Хавела за председника. Идеолошки екстремне диктатуре које намеравају да изнова створе друштво, попут оне у Камбоџи под влашћу Црвених Кмера (1975–1979), превентивно су убијале потенцијалне политичке противнике, посебно образовану средњу класу и интелигенцију. Да би остварили нулту годину у историји Камбоџе, социјални инжењеринг који су спровели Црвени Кмери реструктурирао је економију деиндустријализацијом и убиствима некомунистичких Камбоџанаца за које се сумњало да су „укључени у активности слободног тржишта”, попут урбаних стручњака (лекара, адвоката, инжењера и др.) и људи са политичким везама са страним владама. Доктрина Пол Пота идентификовала је пољопривреднике као прави пролетаријат Камбоџе и праве представнике радничке класе који имају право да држе државну власт, из чега су проистекле антиинтелектуалне чистке.

мини|Током Ноћи дугих пендрека (29. јул 1966), федерална полиција физички је уклонила политички неподобне академике који су се противили десничарској војној диктатури Хуана Карлоса Онганије (1966–1970) у Аргентини са пет факултета Универзитета у Буенос Ајресу. Године 1966, антикомунистичка аргентинска војна диктатура Хуана Карлоса Онганије (1966–1970) интервенисала је на Универзитету у Буенос Ајресу инцидентом познатим као Ноћ дугих пендрека (шп. La Noche de los Bastones Largos) како би физички уклонила политички опасне академике са пет универзитетских факултета. То протеривање академске интелигенције у егзил постало је национални одлив мозгова који је погодио друштво и економију Аргентине.Police repression at the Universidad de Buenos Aires - University of Toronto La noche de los bastones largos У знак протеста због војне репресије над слободом говора, биохемичар Сесар Милстајн је иронично изјавио: „Наша земља ће бити доведена у ред чим сви интелектуалци који се мешају у овом региону буду протерани.”

Академски антиинтелектуализам У књизи The Campus War (1971), филозоф Џон Серл је изјавио:

У делу Social Sciences as Sorcery (1972), социолог Станислав Андрески саветовао је лаике да не верују позивању на ауторитет од стране интелектуалаца када они износе сумњиве тврдње о решавању проблема свог друштва: „Немојте бити импресионирани жигом познате издавачке куће, нити обимом ауторских публикација. ... Запамтите да издавачи желе да упосле штампарске машине и не противе се бесмислицама уколико оне могу да се продају.”Stanislav Andreski, The Social Sciences as Sorcery. 1972, The University of California Press

У књизи Science and Relativism: Some Key Controversies in the Philosophy of Science (1990), филозоф науке и епистемолог Лари Лаудан рекао је да је преовлађујући тип филозофије који се предаје на универзитетима у САД (Постмодернизам и Постструктурализам) заправо антиинтелектуалан, јер је „потискивање идеје да су чињенице и докази битни идејом да се све своди на субјективне интересе и перспективе — одмах иза америчких политичких кампања — најистакнутија и најпогубнија манифестација антиинтелектуализма у нашем времену.”Larry Laudan, Science and Relativism: Some Key Controversies in the Philosophy of Science (1990), University of Chicago Press

Неповерење према интелектуалцима У САД, конзервативни амерички економиста Томас Соуел залагао се за прављење разлике између неразумног и разумног опреза према утицају интелектуалаца на институције у друштву. Дефинишући интелектуалце као „људе чија се занимања превасходно баве идејама”, Соуел преноси став да се они разликују од људи чији је посао практична примена идеја. У овом оквиру, узрок неповерења код лаика лежи у наводној некомпетентности интелектуалаца ван њихових области стручности. Приказано становиште је да, иако имају велико радно знање у својим специјалистичким областима у поређењу са другим професијама и занимањима, интелектуалци у друштву могу наићи на мало препрека да ауторитативно говоре и мимо своје области формалне стручности, те је мало вероватно да ће сносити одговорност за друштвене и практичне последице својих грешака. На пример, лекар се сматра компетентним на основу ефикасног лечења болести пацијента, али би могао бити суочен са тужбом за несавесно лечење уколико то лечење нашкоди пацијенту. Насупрот томе, мало је вероватно да ће универзитетски професор са тенуром бити оцењиван као компетентан или некомпетентан на основу ефикасности свог интелектуализма (идеја), па самим тим неће сносити одговорност за друштвене и практичне последице примене тих идеја.

У Британији, антиинтелектуализам писца Пола Џонсона произашао је из његовог пажљивог проучавања историје двадесетог века, што га је довело до закључка да су интелектуалци континуирано заговарали катастрофалне јавне политике када је реч о социјалној заштити и јавном образовању, те је упозорио лаичку јавност да се „чува интелектуалаца. Не само да их треба држати подаље од полуга моћи, већ они такође треба да буду предмет сумње када покушавају да понуде колективне савете.” У том духу, у есеју „In the Land of the Rococo Marxists” (2000), амерички писац Том Вулф описао је интелектуалца као „особу која има знање у једној области, али се оглашава само у другим”.Wolfe, Tom. (2000). "In the Land of the Rococo Marxists", Harper's Monthly, June 2000. Године 2000, британски издавач Imprint Academic објавио је Dumbing Down, збирку есеја коју је уредио Иво Мозли, унук британског фашисте Освалда Мозлија, а која је укључивала есеје о перципираном широко распрострањеном антиинтелектуализму чији су аутори били Џарон Ланир, Рави Шанкар, Роберт Брустајн, Мајкл Оукшот и други.

Дискриминација Дискриминација изврсности представља кршење формалне једнакости шанси и меритократије, које награђују заслуге појединаца и премашивање очекивања. Дискриминација изврсности може бити узрокована различитим разлозима, укључујући преференције због порекла, непотизам, суштинску једнакост, афирмативну акцију, ејџизам (старосну дискриминацију) или пуку срећу.

Један од примера је када су академици, наставници и студенти били мета током геноцида у Камбоџи. Црвени Кмери су бирали нове наставнике на основу идеологије, а не на основу изврсности у подучавању, што је резултовало високом неписменошћу. Образовање надарених такође је критиковано на основу принципа суштинске једнакости.

Преференције због порекла приликом уписа на факултете су биле предмет критика. Дискриминација одличних студената током уписа на универзитете Лиге бршљана била је предмет дебата током скандала са подмићивањем за упис на колеџе 2019. године. Министарство правде Сједињених Америчких Држава је испитало високо образовање због потенцијалних системских предрасуда у стандардима уписа на колеџе, који би због афирмативне акције давали мањи значај транспарентним критеријумима стандардизованог тестирања. Колеџ Харвард је тужен у случају Студенти за фер упис против председника и сарадника Колеџа Харвард зато што појединци који су постизали изванредне резултате на стандардизованим пријемним испитима нису били примљени. Праксе пријема које се не заснивају на заслугама, као и стандарди за доделу диплома или унапређења, такође су наилазили на критике. Неки универзитети спроводе афирмативну акцију над мушкарцима како би одржали родну равнотежу.

У Сједињеним Америчким Државама

17. век

У делу The Powring Out of the Seven Vials (1642), пуританац Џон Котон демонизовао је интелектуалне мушкарце и жене рекавши да „што сте ученији и довитљивији, то ћете бити погоднији да делујете у име Сатане. ... Ослободите се те слепе залуђености ... учењем језуита и славом епископије, као и великим имањима прелата. Кажем вам, не дајте да вас заведу ове помпе, празне представе и лепи прикази доброг стања пред очима од крви и меса, не будите опчињени аплаузом ових људи”.Hofstadter, Richard Anti-intellectualism in American Life (1962), p. 46. Ипак, није се сваки пуританац слагао са Котоновим верским презиром према секуларном образовању; на пример, Џон Харвард, један од главних раних добротвора универзитета који данас носи његово име.