Руски језик (рус. -{русский язык}-) је највећи језик из породице источнословенских језика. Говоре га првенствено Руси, као и припадници других народа. Има статус званичног језика у Русији, Белорусији, Казахстану и Киргистану, а исти положај имао је и у бившем Совјетском Савезу. Као матерњи, односно мањиснки или говорни језик користи се међу руским и другим становништвом у свим државама које су биле у саставу СССР, као и широм руске дијаспоре. Један је од шест званичних језика Уједињених нација.United Nations: Official Languages
Руски као први или други језик говори преко 455 милиона људи.Crystal, D. 1997. The Cambridge Encyclopedia of Language. 2nd edition. Cambridge: Cambridge University Press. Према подацима часописа „-{Language Monthly}-“ ( за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањености. Од ових, око 160 милиона га зове матерњим (што га чини у том погледу 7. у свету). Године 1999. проглашен је за четврти најутицајнији језик на свету.
Историја мини|десно|265п|Гранање староруског језика у 14. веку, путем поделе на североисточна и југозападна наречја
Почевши од 2. миленијума пре нове ере, међу индоевропским језицима на просторима источне Европе развио се прабалтословенски језик, из кога се током 1. миленијума п. н. е. издвојио прасловенски језик. Услед словенских сеоба у периоду између 6. и 8. века нове ере, прасловенски језик се поделио на три групе: источну, западну и јужну.
Прва фаза у историји источнословенског језичког корпуса обележена је развојем староруског језика (рус. -{древнерусский язык}-) на подручјима Кијевске Русије и удеоних кнежевина у периоду од 9. до 13. века. У наредном периоду, од 14. до 17. века, долази до постепене поделе говорног језика на два основна огранка: североисточни (на просторима Московске кнежевине, односно Руског царства) и југозападни (на просторима под влашћу Пољско-литванске уније). Први је познат као старовеликоруски језик (рус. -{старовеликорусский язык}-),Зализняк, Андрей А. Труды по акцентологии, II: Древнерусский и старовеликорусский акцентологический словарь-указатель (XIV-XVII вв.). Москва: Языки славянских культур, 2011. док је други познат као западноруски језик (рус. -{западнорусский язык}-). Из прве групације се почевши од 18. века развио савремени руски језик, док су из друге групације настали савремени језици: белоруски, украјински и русински језик.
У процесу обликовања савременог руског језика, који се понекад назива и новоруски или великоруски, развила су се три основна дијалекта: северноруски и јужноруски, са хибридним средњоруским у међупростору. Развојем средстава масовне комуникације (новине, радио, телевизија) постепено се смањује разлика међу дијалектима, уз задржавање регионалних посебности, првенствено у начину изговора, односно нагласка.
„-{Слово о полку Игореве}-“ је међу најпознатијим и најстаријим књижевним делима, док је „-{Повесть временных лет}-“ међу најпознатијим делима средњег века.
Развој руског књижевног језика Савремени руски књижевни језик, чија је стандардизација започела већ у 18. веку, развио се на темељу старијих руских књижевнојезичких традиција и општесловенског књижевног наслеђа.
Током најстаријег раздобља, на подручју Кијевске Русије развила се руска редакција старословенског језика, чији је развој био континуиран и јединствен све до 13. века. Упоредо са слабљењем политичког једиства Кијевске Русије, регионалне језичке посебности почеле су да утичу и на развој књижевног језика. Тај процес је био интензивиран почевши од 14. века, када су многе западне области постепено потпале под политичку власт пољско-литванске уније, чиме су додатно подстакнути процеси политичке, културне и језичке диференцијације. Изван домашаја стране власти, на источноруском (великоруском) простору, главни политички центар била је Московска кнежевина, која је баштинила државне традиције Кијевске Русије, настављајући да употребљава руску редакцију старословенског језика, са све изразитијим обележјима локалних (великоруских) говора, који су се развили у старовеликоруски језик, из кога је касније проистекао савремени руски књижевни језик.
Иако се писменост на подручју Московске кнежевине и каснијег Руског царства развијала у традицијама староруске писмености, временом је под утицајем нових историјских околности дошло до разних промена. Новине су биле највидљивије у административним документима, односно у државној и пословној преписци, у којој је све изразитији био утицај живог народног говора. С друге стране, богослужбени црквенословенски језик није био подложан иновацијама, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у -{Х}- веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).
Крајем -{XVI}- и почетком -{XVII}- века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује „акање“ (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се „окање“ и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противречности превладане су тек у -{XVIII}- веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада.Alex Preminger, Terry V. F. Brogan. . MJF Books, 1993. (originally from the Pennsylvania State University), Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. године.
Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у -{XVII}- веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини -{XIX}- века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.
Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство (988. год)., а са њим и писменост. С књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност развила се из књижевности Кијевске Русије. Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Полована (-{XII}- век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и спев Слово о Игоревом походу (1185—1187).
После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најездеSaunders, J. J. The History of the Mongol Conquests (2001) (-{XIII-XIV}- век) кијевска традиција се од -{XIV}- до -{XVI}- века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (-{XVI}- век) преовладавале су публицистичке тенденције до XВII века, у којем настаје Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У -{XVII}- веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине -{XVIII}- века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини -{XVIII}- века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година -{XVIII}- vека. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком -{XIX}- века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.
Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника -{XIX}- века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Тјутчев, Фјодор Иванович, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине -{XIX}- века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.
Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког „отопљавања“ (1954—1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи други).
Основне речи и реченице на руском језику десно|мини|Проценат активне и пасивне употребе руског језика у државама бившег Совјетског Савеза 2004.
У заградама је дата приближна транскрипција на српском језику. Подебљани делови текста означавају место нагласка у речи.
да - (/da/) - да нет - (/nʲet/) - не Здравствуйте - (/'zdɾa.stvʊj.tʲe/) - Здраво Спасибо - (/spɐ'sʲibə/) - Хвала Не за что - (/'nʲe zə ʂtə/) - Нема на чему Доброе утро - (/'dobrəje 'utrə/) - Добро јутро Добрый день - (/'dobrɨj 'dʲenʲ/) - Добар дан Добрый вечер - (/'dobrɨj 'vʲet͡ɕer/) - Добро вече До свидания - (/dɐ svʲɪ'danʲɪjə/) - До виђења Как вас зовут? - (/kak vas zɐ'vut/) - Како се зовете? Меня зовут - (/mʲɪ'nʲa zɐ'vut/) - Зовем се ... Пожалуйста - (/pɐ'ʐɑɫstə/) - Молим Вас/те Извините - (/ɪzvʲɪ'nʲitʲe/) - Извините я - (/'ja/) - ја мы - (/'mɨ/) - ми ты - (/'tɨ/) - ти вы - (/'vɨ/) - ви они - (/ɐ'nʲi/) - они Как дела? - (/kɐg dʲɪ'ɫa/)? - Како сте? Большое спасибо. Хорошо, а у вас? - (/bɐlʲ'ʂoje spɐ'sʲibə/ /xərɐˈʂo, a u 'vas/) - Много хвала. Добро, а ви? жена - (/ʐɨ'na/) - супруга муж - (/muʂ/) - супруг слово - (/'sɫo.və/) - реч буква - (/'bukvə/) - слово сегодня - (/sʲɪ'vodnʲə/) - данас
Писмо
Руски језик се пише руским ћириличним писмом, алфабетом (). Савремени руски алфабет (стандардизован 1918) поседује 33 слова.