Западна култура

мини|Витрувијев човек Леонарда да Винчија, заснован на корелацијама идеалних људских пропорција са геометријом које је описао антички римски архитекта Витрувије у III књизи свог дела . мини|Христ у Гетсиманији (1873), анђео теши Исуса Христа пре хапшења у Гетсиманском врту, рад Карла Хајнриха Блоха.

Западна култура, позната и као западна цивилизација, европска цивилизација, окцидентална култура, западно друштво или једноставно Запад, представља изнутра разнолику културу западног света. Термин „западни” обухвата друштвене норме, етичке вредности, традиционалне обичаје, веровања, политичке системе, артефакте и технологије првенствено укорењене у европској и медитеранској историји. Као широк концепт, „западна култура” се не односи на регион са фиксним члановима или географским границама. Генерално се односи на културе класичне ере античке Грчке и античког Рима, као и њихове хришћанске наследнике који су се проширили по медитеранском басену и Европи, а касније и по целом свету, пре свега путем колонизације и глобализације.

Историјски гледано, научници су блиско повезивали идеју западне културе са класичном ером грчко-римске антике. Међутим, научници такође признају да су је друге културе, попут античког Египта, феничанских градова-држава и неколико блискоисточних култура, подстицале и утицале на њу. Хеленистички период је такође промовисао синкретизам, стапајући грчке, римске и блискоисточне културе. Велики напредак у књижевности, инжењерству и науци обликовао је хеленистичку јеврејску културу, из које су произашли први хришћани и грчки Нови завет. Коначна христијанизација Европе у касној антици обезбедила је да хришћанство, посебно Католичка црква, остане доминантна сила у западној култури током многих векова који су уследили.

Рани средњи век, након пада Западног римског царства, карактерисали су депопулација, деурбанизација и пропаст трговине на далеким релацијама, док је Европа вековима трпела пљачке и нападе Викинга, муслимана и Мађара са севера, југа и истока. Међутим, након тог дугог периода рата и нестабилности, средњовековна Европа је доживела постепена побољшања, укључујући неколико средњовековних препорода. Латински преводи 12. века донели су античке грчке и римске текстове назад у средњу и западну Европу из исламског света и помогли да схоластика расте и напредује. Средњовековно хришћанство заслужно је за стварање модерног универзитета,Rüegg, Walter: "Foreword. The University as a European Institution", in: модерног болничког система, научне економије, и природног права (које ће касније утицати на стварање међународног права).Cf. Jeremy Waldron , Cambridge (UK), , Током ренесансе, успон хуманизма, ширење штампарске пресе са покретним словима, сусрет са Америкама и напредак реформације трансформисали су европску културу., Britannica, 11. Auflage , Tübingen (Germany),

Научна револуција и доба просветитељства 17. и 18. века унапредили су идеале емпиријског истраживања, политичког плурализма и индивидуалних права. Ове идеје су утицале на револуције широм Европе и Америке, подстакле развој модерних демократских институција и, заједно са Индустријском револуцијом, трансформисале западно друштво. У 19. и 20. веку, утицај просветитељског рационализма наставио се успоном секуларизма и либералне демократије, док је Индустријска револуција подстакла економски и технолошки раст. Експанзија грађанских права и опадање верског ауторитета означили су значајне културне промене. Тенденције које су дефинисале модерна западна друштва укључују концепт политичког плурализма, индивидуализам, истакнуте супкултуре или контракултуре и све већи културни синкретизам који произилази из глобализације и имиграције.

Терминологија

Запад као географско подручје је нејасан и недефинисан. Постоји извесно неслагање око тога које нације треба, а које не треба укључити у ову категорију, када и зашто. Свакако, повезана концептуална терминологија се временом мењала у обиму, значењу и употреби. Термин „западни” ослања се на припадност, или перцепцију, заједничког филозофског, светоназорског, политичког и верског наслеђа утемељеног у грчко-римском свету, наслеђу Римског царства и средњовековним концептима хришћанства. На пример, да ли Источно римско царство (анахроно/контроверзно називано Византијско царство) или оне земље под снажним утицајем његовог наслеђа треба сматрати „западним” представља пример могуће двосмислености термина. Ова питања могу се пратити уназад до повезаности културе античког Рима и класичне Грчке, трајне језичке поделе на Грчки Исток и латински Запад унутар Римског царства, и коначне трајне поделе Римског царства 395. на Западно и Источно царство.

Неки филозофи су доводили у питање да ли се западна култура може сматрати историјски утемељеним, јединственим телом мишљења. На пример, Кваме Ентони Апија је 2016. истакао да многе фундаменталне утицаје на западну културу – попут оних из грчке филозофије – у извесној мери дели и исламски свет. Апија тврди да се порекло западног и европског идентитета може пратити уназад до муслиманске инвазије на Европу у 8. веку преко Иберије, када су хришћани почели да формирају заједнички хришћански или европски идентитет. Савремене латинске хронике из Шпаније су, према Апији, називале победнике у франачкој победи над Омејадима у бици код Тура 732. „Европљанима”, означавајући заједнички осећај идентитета.

Папа Лав III пренео је Римско царство са Источног римског царства на франачког краља Карла Великог у виду Светог римског царства 800. године, Велики раскол 1054. и разорни Четврти крсташки рат 1204. такође су утицали на идеје о томе шта јесте, а шта није Запад.

Како су Европљани откривали ван-европски свет, стари концепти су се прилагођавали. Подручје које се раније сматрало Оријентом („Исток”) постало је Блиски исток када су се интереси европских земаља први пут у 19. веку умешали у Меиђи Јапан и Ћинг Кину. Тако се Кинеско-јапански рат 1894–1895. одиграо на „Далеком истоку”, док су се невоље око пропасти Османског царства истовремено дешавале на Блиском истоку. Термин „Блиски исток” средином 19. века обухватао је територију источно од Османског царства, али западно од Кине — Велики Иран и Велика Индија — али се сада користи синонимно са „Блиски исток” у већини језика. Стереотипни погледи на „Запад” означени су као „оксидентализам”, паралелно са „оријентализмом” — термином за стереотипне погледе на „Исток” из 19. века.

Глобализација је толико проширила западне идеје да су готово све модерне културе у извесној мери под утицајем аспеката западне културе.

Историја

Најраније цивилизације које су утицале на развој западне културе биле су оне у Месопотамији; подручје слива Тигра и Еуфрата, које углавном одговара данашњем Ираку, североисточној Сирији, југоисточној Турској и југозападном Ирану: колевка цивилизације.Jacobus Bronowski; The Ascent of Man; Angus & Robertson, 1973 Geoffrey Blainey; A Very Short History of the World; Penguin Books, 2004 Антички Египат је на сличан начин снажно утицао на западну културу.

Феничански меркантилизам и увођење алфабетског писма подстакли су формирање држава на Егеју и у данашњој Италији и данашњој Шпанији, стварајући цивилизације на Медитерану као што су Античка Картагина, Античка Грчка, Етрурија и Антички Рим.

Грци су правили разлику између себе и својих источних суседа (попут Тројанаца у Илијади), као и својих северних суседа (које су сматрали варварима). Представе о томе шта је Запад произашле су из наслеђа Западног и Источног римског царства. Касније су идеје о Западу формиране концептима латинског хришћанства и Светог римског царства. Оно што се данас сматра западном мишљу потиче првенствено из грчко-римске и хришћанске традиције, са различитим степеном утицаја германских, келтских и словенских народа, и укључује идеале средњег века, ренесансе, реформације, научне револуције и просветитељства.

Запад медитеранског региона током антике

мини|усправно|Платон, вероватно најутицајнија фигура ране западне филозофије.

Иако концепт „Запада” није постојао све до појаве Римске републике, корени овог концепта могу се пратити до античке Грчке. Од Хомерске књижевности (Тројански ратови), преко извештаја о персијским ратовима Грка против Персијанаца од стране Херодота, па све до времена Александра Великог, постојала је парадигма контраста између Грка и других цивилизација. Грци су сматрали да су најцивилизованији и видели су себе (у формулацији Аристотела) као нешто између напредних цивилизација Блиског истока (које су сматрали меким и робовским) и дивљих варвара на северу Европе. Током овог периода, писци попут Херодота и Ксенофонта истицали су значај слободе у античком грчком свету, насупрот перципираном ропству варварског света.мини|лево|усправно|Александар Велики

Александрова освајања довела су до појаве хеленистичке цивилизације, представљајући синтезу грчке и блискоисточне културе у региону источног Медитерана. Блискоисточне цивилизације античког Египта и Леванта, које су дошле под грчку власт, постале су део хеленистичког света. Најважнији хеленистички центар учења био је Птолемејски Египат, који је привлачио грчке, египатске, јеврејске, персијске, феничанске па чак и индијске научнике.. Princeton University Press.

мини|усправно=1,25|Римско царство (црвено) и његове клијентске државе (розе) у свом највећем опсегу 117. године н. е. под царем Трајаном Хеленистичка наука, филозофија, архитектура, књижевност и уметност касније су пружили темељ који је Римско царство прихватило и надоградило док је освајало Европу и медитерански свет, укључујући и хеленистички свет, у својим освајањима у 1. веку пре нове ере када је читав Медитеран у суштини постао римско унутрашње море. Утицај хеленизма постојао је упоредо у Царству са културном поделом између претежно латинског говорног подручја на Западу и грчког на Истоку. Око пет стотина година, Западно римско царство латинског говорног подручја састојало се од западне Европе и Северозападне Африке, док се Источно римско царство грчког говорног подручја састојало од Балкана, Мале Азије, Египта и Леванта. „Грчки” Исток је генерално био богатији и напреднији од „латинског” Запада. Са изузетком Италије, најбогатије провинције Римског царства биле су на Истоку, посебно Римски Египат који је био најбогатија римска провинција ван Италије.. table 1.14, Oxford University Press,

мини|лево|Maison Carrée у Ниму, један од најочуванијих римских храмова

Од времена Александра Великог (хеленистичког периода), грчка цивилизација је дошла у контакт са јеврејском цивилизацијом. Хришћанство ће на крају произаћи из синкретизма хеленске културе, римске културе и јудаизма Другог храма, постепено се ширећи широм Римског царства и засењујући своје претходнике и утицаје.Gordon, Cyrus H., The Common Background of the Greek and Hebrew Civilizations, W. W. Norton and Company, New York 1965мини|Римско царство 330. године. Подручје црвеном бојом показује зону утицаја латинског Запада, док подручје плавом бојом показује источни грчки део.Грчко и римско паганство постепено је замењено хришћанством, прво његовом легализацијом Миланским едиктом, а затим Солунским едиктом који га је учинио државном црквом Римског царства. Католичко хришћанство служило је као уједињујућа снага у хришћанским деловима Европе и у неким аспектима заменило је или се такмичило са световним властима. Јеврејско-хришћанска традиција из које је произашло била је готово потпуно угашена, а антисемитизам је постајао све дубље укорењен или чак интегрални део хришћанства.

Западна култура

Źródło i licencja