Историја Лужичких Срба обухвата историју Лужичких Срба од најстаријих времена до савременог доба. Непосредни преци данашњих Лужичких Срба су древна племена Лужичана, Милчана и Бежунчана, која су током раног средњовековног периода заједно са другим сродним племенима (Гломачи, Жирмунти, Нелетићи, Нижићи, Нишани, Сусли, Худићи и други) припадала широј племенској групацији Полапских Срба. Стога се општа историја данашњих Лужичких Срба посматра не само у контексту њихових непосредних предака са подручја Лужице, већ и у ширем захвату који обухвата историјско наслеђе свих племена из групације Полапских Срба.
мини|300п|Племе Лужичана међу осталим племенима из групације Полапских Срба у раном средњем веку
Досељавање словенских племена на просторе средњег Полабља остварено је током 6. века, након чега је на подручјима између река Сале и Нисе отпочео процес формирања племенских територија, уз стварање међусобних савеза ради одбране од спољних непријатеља, а првенствено Франака. Већ у првој половини 7. века, племена Полапских Срба су под својим кнезом Дерваном отказала покорност франачком краљу Дагоберту I (623-634), приступивши ширем словенском савезу на чијем се челу налазио кнез Само.
За време владавине франачког краља и цара Карла Великог (768-814) и његових наследника, интензивирани су сукоби са пограничним племенима Полапских Срба, али Лужичани и Милчани нису били непосредно захваћени тим ратовима пошто су се њихове области налазиле даље према истоку. Средином 9. века, Франци су према Полапским Србима успоставили пограничну, односно крајишку област дуж реке Сале, под називом Limes Sorabicus. Крајем 9. века, део полапско-српских племена привремено је ушао је у савез са Великоморавском кнежевином.
Током раног средњег века, матична племенска област Лужичана била је стара Лужица, данашња Доња Лужица. Већ у 10. веку, Видукиндова Хроника помиње словенско племе Lusiki, док Титмарова Хроника из 11. века бележи облике Lusici и Lusizi, односно Luzici и Luidizi.
Током 10. века, услед немачке експанзије према истоку, племена Полапских Срба постепено су почела да губе политичку независност, укључујући Лужичане и Милчане, који су у појединим периодима такође потпадали под привремену врховну власт немачких владара, Након великог устанка Полапских Словена (983), немачки утицај је знатно ослабио, а готово све територије Полапских Срба су 1002. године привремено запоседнуте од стране пољског војводе Болеслава I, након чега се пољска власт над источним племенским областима Лужичана, Милчана и Бежунчана одржала све до 1032. године.
Почевши од 11. века, на подручју средњег Полабља интензивиран је процес германизације. У областима западно од реке Лабе, српско становништво је током 12. и 13. века било потискивано услед немачке колонизације, тако да је гермнизација тих простора ушла у своју заврну фазу већ током 14. и 15. века. На источној обали Лабе, германизација је текла спорије и зауставила се на западним границама земаља Лужичана и Милчана.
У социјалном погледу, стари Лужичани и остали полапски Срби били су сеоски народ, док су племство и градови имали немачки карактер. У политичком погледу, матична област старих Лужичана је заједно са осталим племенским областима полапских Срба припадала различитим феудалним господарима. Почевши од 11. века, територија старе Лужице је са прекидима била саставни део земаља чешке круне, све до Прашког мира (1635). У току Тридесетогодишњег рата (1618—1648), који је тешко погодио многе области Светог римског царства, пострадала је чак половина Лужичких Срба.
После пораза Немачке у Првом светском рату део лужичкосрпске интелигенције, на челу с А. Бартом, покушао је 1919. прогласити независну лужичкосрпску државу. Вајмарска република jе наставила антилужичкосрпску политику царске Немачке, Лужички Срби статистички су класифицирани као „националност која умире”. Доласком на власт нациста 1933. године Лужички Срби су били проглашени за „Немце који говоре вендски”, против њих је почео отворени терор. Почетком 1940-их година руководство Немачке планирало је масовну депортацију Лужичких Срба као расно инфериорног елемента: у Алзас-Лорену или тзв. Генерално губернаторство. После Другог светског рата Лужичкосрпски национални комитет, образован у Прагу, поставио је питање о независности Лужице и њеном припајању Чехословачкој.
Лужичким Србима су више пута предсказивали њихову коначну германизацију.
Средњи век
Рани средњи век
Словени у међуречју Нисе и Сале Словенска племена су се настанила на територији западно од Лабе коју су људи насељавали већ 15.000 година. У писаним изворима словенско становништво у басену реке Одре и њених притока се први пут помиње у причи византијског хроничара Прокопија о покрету германског племена Херула око 512. године. Према Прокопију, Херули су изашли из подручја Дунава и кроз словенске („сва племена Склавина”) и ненасељене земље („пространа пуста земља” источно од Лабе и на средњој Одри) дошли до словенског племена Варна у Мекленбургу. У првој половини 6. века, за време Велике сеобе народа, Словени су почели да мигрирају у јужним и западним правцима, и до краја века су заузели велику територију до граница Византије на истоку и Франачке на западу. У међуречју Лабе, Залеа и Одре Словени су се населили негде од 531. до 620. године (након распада Тирингијског краљевства и пре стварања прве западнословенске државе), вероватно, током рата између Франака и германских племена код Лабе. Археолошки подаци потврђују постојање Словена—Срба на територији данашње Немачке у 6. веку: на то указују остаци керамике прашког типа, јамске куће и погребне обичаје. У Доњој Лужици, поред керамике прашког типа, у 6—7. веку постојала је керамика торновског типа, која је била овде доминантна.
Археолог В. Седов је повезивао појављивање Срба између река Залеа и Лабе с „антским миграционим током” који је донео овде из Подунавља „рјусенску групацију Словена”. Научник се придружио закључцима лингвисте О. Трубачова, који је сматрао ранословенски етноним Срби као индоаријски компонент, а „само племе се локализује у Побужји (Геродотова Стара Скитија), то је ипак у антском региону”. Према Х. Шустер-Шевцу од краја 6. века старосрпска племена изашла су с подручја источно од Карпатских планина и кренула кроз Моравска врата и Чешку котлину дуж реке Лабе. Поред река Ниса и Одра српска племена су се сретала с лехитским племенима која се увлачила са истока и североистока. Као резултат, доњолужичкосрпски jезик усвојио је црте пољског и полапско-поморског језика.
Германска племена која су живела источно од Лабе и отишла на југ и запад, у писаним изворима 3. века се више не помињу. Поједине групе Германа су остајале на територији Доње Лужице и у међуречју Лабе и Залеа до 6. века. На неким местима, као што су поред Десау-Мозигкау близу Лабе и у Торновском насељу у Доњој Лужици, очувани су археолошки трагови словенско-германских контаката.
По Мавру Орбинију (1601) Лужички и балкански Срби имају исто порекло — од „Сораба” који имали стару постојбину (према Плинију) у околини мочваре Меотид. Један њихов део кренуо је на југ „у смеру Дунава и горње Мезије”. Други део кренуо је ка северу „преко непрегледних пространстава Сарматије, то јест Пољске, да би на концу продрли у германске земље недалеко Пољске које се данас зову Лужица… Распршивши се околним крајевима, зауставише се између река Зале и Лабе”.
Лужичкосрпска племена
Лужичкосрпска племена су заузимала пространу територију између Залеа на западу и Квисе/Бобра на истоку, између Рудних гора на jугу и шумског појаса северно од Доње Лужице. У 6—10. веку површина лужичкосрпске територије била је око 40.000 km². Шумски појасеви били су природне границе које су раздвајале Лужичке Србе од суседних група Словена: на југу шуме су покривале Лужичке горе и практички ненасељене Рудне горе, на истоку — обале река Квисе и Бобра, на северу од Ајзенхитенштата до Флеминга се простирала дубока шума. Западна граница компактне лужичкосрпске територије била је река Зале. Одвојена лужичкосрпска села су се налазила дубоко у Тирингији (до реке Мајне) и на североистоку Баварске (на пример Моинвиниди, Раданзвиниди и Набавиниди), где су српско и немачко становништво мирно живело једно поред другог.
Највећа племена су били Лужичани, Милчани, Далеминци, Нижани, Сусли и Хутичани. Племе Лужичана () живело је северно од Лужичког граничног зида (; сада територија Доње Лужице). Према изворима из 9. века Лужичани су имали 30 градина. Године 932. тај крај се спомиње први пут као -{Losicin}- и -{Lonsicin}-. Њихов центар почетком 10. века је била градина -{Liubusua}-. На обе обале доње Лужичке Нисе у 10. веку је била жупа Слубјана (Селполана, ). Становништво жупе на почетку је вероватно припадало племену Лужичана. Источно од Лужичке Нисе близу Жарова била је жупа Жарована (). Јужно од Лужичана живело је племе Милчана. У 9. веку Лужичани и Милчани су били одвојени једни од других шумским појасом ширине 30—50 км. Насеља Милчана су се концентрисала на плодним глинастим земљама. Њихов центар је била градина Будишин (сада град Бауцен), који је стајао на стени изнад реке Шпреје. Први пут је споменут у изворима 1002. године као -{Budisin}-. Према Баварском географу Милчани око 850. године су имали 30 округа градина. Племе Милчана, попут Лужичана, у 9. веку бројало је око 8000 људи. Баварски географ спомиње мало племе Безунчана () на подручју Герлица. У Дрезденској котлини живело је релативно мало племе Нижана. Северозападно од Нижана живело је племе Далеминаца или Гломача, чији центар је била градина Хана. Северно од Далеминаца на Лаби живели су Нижичани. Поред тога, била су такође племена Коледичана (), Сусла (), Хутичана (). Сусли су се дуго успешно ранили од источнофраначке експанзије. Године 766. у жупи Ветагау почела је одбрамбена борба Словена за независност која се завршила за Лужичке Србе након 200 година, и за све полапске Словене након 400 година (са освајања Рујана). Сербишчани () близу Цербста и Житичани () у Зорбига били су имена становништва жупа.
Ширење етнонима „Срби”
Етноним -{Surb/Sorb}- је био широко распрострањен од 7. века за означавање Словена који су живели западно од Лабе. Етноним -{Serb/Sarb}- припада каснијем времену, он је означавао Словене источно од Лабе. Франачки извори су причали о -{Surbi}- (631) или -{Sorabi}- (806), који су били локализовани у средњој Лаби. Ред извора 9. века спомињу различита племена (-{Colodici}- 839, -{Siusili}- 869), други извори 9. века, на пример франачки империјски анали, називали су Србима групу лужичкосрпских племена.
Писмени извори отприлике до 830. године саопштавали су само о племену (-{gens}-) -{Surbi}- или уопште о Србима (-{Sorabi}-). Почев од средине 9. века постојало је до четири или пет политички самосталних племена, укључујући и земљу Срба (-{regio Surbi}-) — племенски савез, и одвојена од њега племена Далеминаца, Лужичана, Милчана и Безунчана. Подручје -{regio Surbi}- површине око 18.000 km² се налазило између реке Залеа на западу и краја средње Лабе на истоку. Тај племенски савез имао jе неколико центара. У другој половини 9. века сва четири савеза заједно са другим племенима привремено су се уједињавала против владавине источних Франака.
Источни извори прве половине 10. века помињу -{Swrbjn}- и народ -{Surbi}-, међутим они не саопштавају о њиховом подробном положају. Немачки суседи називали су Лужичке Србе Сорбима (-{Sorben}-) или Вендима.
Најстарији период лужичкосрпске историје
Срби (Surbi) први пут се помињу у хроници франачког хроничара Фредегара од 631. године. Ове године лужичкосрпски кнез Дерван, који је предводио народну војску словенских племена Самове државе, извршио поход у Тирингију, где је победио франачког краља Дагоберта.