Принудна хетеросексуалност

мини|Графит на каталонском језику у Валкарки (Барселона) против принудне хетеросексуалности. Пише: „И ти можеш да напустиш хетеросексуалност.”

Принудна хетеросексуалност, често скраћено компхет (од енгл. ), теорија је да је хетеросексуалност претпостављена и наметнута људима од стране патријархалног, алонормативног и хетеронормативног друштва. Термин је популаризовала Адријен Рич у свом есеју из 1980. године под насловом „Принудна хетеросексуалност и лезбијска егзистенција” (). Према њеним речима, друштвене науке и књижевност одржавају друштвено веровање да жене у свакој култури имају урођену склоност ка романтичним и сексуалним везама са мушкарцима. Она тврди да сексуалност жена према мушкарцима није увек природна, већ је друштвено укорењена и наметнута женама. Компхет описује веровање да је друштво у огромној мери хетеросексуално, чиме се делегитимизују квир идентитети. Као резултат тога, ово одржава хомофобију и правну неједнакост за ЛГБТ+ заједницу.

Концепт и терминологија мини|Адријен Рич (десно), која је популаризовала концепт, 1980. године Адријен Рич је тврдила да хетеросексуалност није природна нити инхерентна људима, већ да представља политичку институцију која подржава патријархалну доминацију мушкараца над женама у друштву, те да феминистичка књижевност и даље функционише у оквиру хетеросексуалне парадигме. Она верује да феминистичке ауторке не признају у довољној мери да су институције попут брака само социјализације које су интернализоване и репродуковане у друштву. Ова институција дефинише стандарде за сексуалне и романтичне везе и отуђује оне који се налазе изван тих стандарда.

Рич је првобитно написала овај есеј како би оспорила брисање лезбијки у већем делу феминистичке књижевности. Она наводи да чланак није написан да би се неко изопштио или како би се прошириле поделе, већ као позив на акцију за хетеросексуалне феминисткиње да сагледају хетеросексуалност као опресивну политичку институцију и да помогну у њеном демонтирању и промени. Она позива ове жене да усмере своју пажњу према другим женама и каже да је лезбијска егзистенција природни продужетак феминизма.

Рич уводи термин „лезбијска егзистенција” као алтернативу за „лезбијство” и дефинише га не само као сексуални идентитет, већ као концепт и опис за живот који свесно пркоси патријархалном друштву. Терминологија лезбијске егзистенције подразумева историјско, тренутно и будуће присуство лезбијки. Уз овај термин иде и концепт „лезбијског континуума” као начина да се лезбијска егзистенција прошири како би укључила женска пријатељства, другарство и било који други тип емотивно интимне везе између жена. Термин „лезбијка” ограничава ове интимне везе само на романтичне или сексуалне, чиме се ограничава појам „еротичног”. Термин лезбијски континуум се проширује у дефиницију еротицизма коју је дала Одри Лорд.

Лордова дефиниција еротичног уклања га из сексуалног контекста у који је стављен и приближава га пореклу речи ерос, љубави у свим њеним аспектима. Њена дефиниција наводи да је еротично способност жена да осете огромну радост када дотакну своје најдубље жеље, користећи своју креативну енергију, делећи дубљу повезаност са другима и радећи оно што инхерентно осећају да је исправно. Потпуно искуство еротицизма је опасно за патријархат јер ће жене тражити испуњење у свим аспектима својих живота када схвате пун капацитет радости коју могу искусити. То би нарушило приоритизацију мушких жеља.

Принудна хетеросексуалност се посматра као институција која делује на људе од рођења, и стога се претпоставља да су људи хетеросексуални док се не докаже супротно. Због тога, Сандра Липшиц Бем тврди да сексуалне мањине имају већи „глобални развој идентитета” због истраживања својих искустава и осећаја себе у контрасту са друштвом. Откривено је да они са мањинским сексуалним оријентацијама сматрају своју сексуалну оријентанцију интегралним делом својих односа са другим људима и основом за њихов укупни идентитет.

Катерина Делиовски тврди да западна структура не само да приморава сексуалност жена према супротном полу, већ и према истој раси, прилагођавајући термин у принудну „белу” хетеросексуалност. Ово је распрострањено у стереотипима о црним мушкарцима као агресивним или азијатским мушкарцима као феминизираним у медијима. Она тврди да када Рич каже да принудна хетеросексуалност структурно осигурава права или потребе мушкараца, она заправо осигурава права белих мушкараца. Порекло одржавања компхета није само зарад комфора мушкараца, већ и како би се белост одржала друштвено и институционално, као што се може видети у чињеници да су међурасни бракови некада били илегални. То не значи, међутим, да су бели мушкарци једини који одржавају овај систем. Беле жене су саучеснице у помагању расистичком систему који им доноси корист.

Фактори Манифестације мушке моћи Идеја наводи да је мушка доминација у патријархалном друштву главни фактор у наметању принудне женске хетеросексуалности; да би послужила потребама мушкараца, хетеросексуалност захтева да мушкарци приморају жене на хетеросексуалне везе и брак у оквиру патријархалног друштва. Кетлин Гоф тврди да постоји осам карактеристика „мушке моћи у архаичним и савременим друштвима”, а то су:

Одбацивање женске сексуалности Наметање мушке сексуалности женама Експлоатација женског рада Контрола или одузимање деце женама Физичко затварање жена Коришћење жена као објеката за мушке трансакције Ускраћивање креативности женама Ускраћивање знања и културних достигнућа женама

Ове карактеристике заједно стварају културу у којој су жене убеђене да су хетеросексуалност и хетеросексуалне везе неизбежне путем „контроле свести”, посебно када се користе у спрези са брисањем лезбијки.

Хетеросексуалност се користи како би жене постале зависне од мушкараца за своје жеље и потребе. Радикалне лезбијке су тврдиле да хетеросексуалне оријентације могу постојати само у друштву у којем постоји мушка доминација, и да жене ради самоостварења морају да уздижу једна другу уместо да буду самозадовољне у угњетавању од стране мушкараца. Женска хетеросексуалност такође може постојати под плаштом тражења приступа моћи преко мушкараца, а не због сексуалне привлачности, пошто мушка социјализација поистовећује моћ и доминацију са сексуалном привлачношћу. Ауторка Викторија Браунворт је такође писала да је уклањање лезбијки и лезбијске сексуалности из историје „слично брисању целокупне аутономне женске сексуалности: женска сексуална жеља је увек била посматрана, дискутована и приказивана унутар конструкта и оквира мушког погледа”.

Брисање лезбијки

У феминистичкој књижевности из времена Адријен Рич постојало је искључивање лезбијских идентитета као одрживе и природне опције за жене. Она верује да феминистичка књижевност претпоставља да су жене „урођено сексуално оријентисане” ка хетеросексуалности и да се лезбијски идентитети формирају из реакције према мушкарцима, а не као валидан идентитет сам по себи, као и да феминистичка литература не испитује адекватно принудну хетеросексуалност и питање да ли би жене изабрале хетеросексуалност да друштво није патријархално.

Брисање лезбијки такође се може сматрати здравственим проблемом. Будући да лекари претпостављају да су сви пацијенти хетеросексуални, након питања „Да ли сте сексуално активни?” следе питања о методама контроле рађања и слична питања оријентисана на хетеросексуалце, без узимања у обзир да сексуална оријентација пацијенткиње можда није хетеросексуална. Здравствени радник који није свестан сексуалне оријентације пацијента може пропустити или неправилно лечити здравствене проблеме код нехетеросексуалних пацијената.

Особе у лезбијским везама такође имају потешкоћа у добијању услуга за плодност и многе лезбијке су забринуте због дискриминације и поверљивости када су у медицинском окружењу. Здравствени радници често превиђају злостављање у лезбијским везама због унапред створених предрасуда о „темпераменту” жена које произилазе из родне бинарности. У овим случајевима то може потицати од интернализоване хомофобије или религиозне срамоте и стигматизације. Лезбијке имају искуства са терапеутима који не верују да их злоставља жена или је терапеут опремљен само за решавање злостављања у хетеросексуалним везама.

У једној студији о здравственој заштити лезбијки различитих етничких припадности постављено је питање о откривању њихове сексуалности медицинским стручњацима. Све групе су рекле да је важно да здравствени радници знају за сексуалност њихових пацијената, али неке су изразиле оклевање да ту информацију открију. Учеснице азијског и пацифичког порекла изразиле су могућу нелагодност приликом откривања своје сексуалности здравственим радницима исте етничке припадности јер би они могли познавати неког из њихове породице и то поделити, или због генералне нелагодности у вези са сопственом сексуалношћу. На крају, све групе су преферирале медицинског радника исте етничке припадности како би могле да се поистовете са њима и негом која им је потребна, без обзира на сексуалност.

Сугерише се да жене изван стандардних веза, попут лезбијки и бисексуалних жена, најбоље могу видети ограничења која хетеросексуалност намеће јер нису толико прилагођене неједнакости унутар хетеросексуалних веза, док су хетеросексуалне жене ограничене веровањем да је хетеросексуалност једина опција.

У медијима Чланак Лисе М. Дајмонд, „Стрејт сам, али сам пољубила девојку: Проблем са америчким медијским репрезентацијама женско-женске сексуалности” (), деконструише тропе лезбијских веза у медијима, који имају тенденцију да буду нетачни или увредљиви. Она такође износи критике на рачун стереотипних лезбијских ликова, наводећи да публика углавном жели више аутентичности у приказу женских односа.

Многе лезбијке критикују приказ лезбијских веза у свим медијима, од филмова и књижевности до порнографије. Чини се да чак и када су ове лезбијске везе приказане, оне углавном приказују само стереотипне слике. Оваква репрезентација служи само за даље брисање лезбијки у нашем друштву. Заједно са овим стереотипима, фетишизација је уобичајена међу медијским приказима лезбијских веза. Најчешћи пример тога је веровање да стрејт мушкарци сматрају лезбијке узбудљивим или препреком, а не искреним сексуалним избором. Ово, заузврат, покреће питање да је патријархат дубоко испреплетен у сваком деловању, укључујући и сексуалност. Она се сматра мање валидном ако веза не укључује мушкарца.

Многи филмови и телевизијске емисије обрађују тему не само принудне хетеросексуалности већ и хетеронормативности. Популаран филмски пример је филм из 1999. године Али ја сам чирлидерсица, чија је редитељка, Џејми Бабит, потврдила да су компхет и хетеронормативност теме које су је инспирисале да сними овај филм.

Еволуциона теорија Главни покретач принудне хетеросексуалности је еволуција, која вредност сексуалне оријентације повезује са репродукцијом. Еволуционо гледано, да би се врста продужила, морају се стварати потомци, те се на тај начин гени преносе даље. Ово основно разумевање биологије се затим одводи корак даље, имплицирајући хетеросексуалност као „природну” форму и самим тим чинећи хомосексуалност специфично, као и било коју мањинску сексуалност, „абнормалном”. Као што Сајдман каже, наука је „моћна практично-морална сила”.

Иако еволуциони аргументи имају импликације на мањинске сексуалности, они такође директно утичу на стереотипе о хетеросексуалним везама, а посебно на концепте маскулинитета. Аргументи да је мушкарац ловац се затим примењују на данашње схватање да је мушки пол супериоран. Дихотомија ловац/сакупљач се такође намеће женском полу, при чему су оне приказане као слабији пол, а њихова главна функција је рађање и одгајање деце.