Туниска кампања (такође знана као битка за Тунис) био је низ борби у Тунису током рата у Северној Африци у Другом светском рату, између снага Осовине и савезничких снага. Савезници су се састојали од снага Британске Империје, укључујући пољске и грчке контингенте, са америчким и француским корпусом.
Борба је почела са почетним успехом немачких и италијанских снага, али су велики напори за пресецање њиховог снабдевања довели до одлучног пораза Осовине. Преко 230.000 немачких и италијанских трупа је заробљено, укључујући и већину Корпуса Африка.
Позадина
Западна пустиња Прве две године рата у северној Африци карактерише хронични недостатак снабдевања и проблеми са транспортом. Северноафричка обала има неколико природних лука и британска база у Александрији на делти Нила била је око 2.100 km путем од главне италијанске луке у Триполију у Либији. Мања пристаништа у Бенгазију и Тобруку била су 1.050 km и 640 km западно од Александрије на друму Litoranea Balbo (Via Balbia) који је ишао дуж уског коридора дуж обале. Контролу централног Медитерана оспоравале су британска и италијанска морнарица, које су, приближно равноправне, вршиле узајамно ограничење снабдевања кроз Александрију, Триполи, Бенгази и Тобрук, иако су Британци могли снабдевати Египат дугим путем кроз Атлантик око Рта добре наде и Индијски океан у Црвено море.
Хронична потешкоћа у снабдевању војних снага у пустињи довела је до неколико неодлучних победа обе стране и дугих неуспелих напредовања дуж обале. Италијанска инвазија Египта 10. армијом 1940. године, напредовала је 97 km у Египат, преко 1.600 km управој линији од Триполија, 600 km од Бенгазија и 320 km из Тобрука. Западнопустињска војска (ВДФ) водила је акцију одлагања док се повлачила назад на Мерса Матрух, затим је започела операцију Компас, препад и контранапад у Либију. Десета армија је уништена и ВДФ је окупирао Ел Агајло, око 970 km од Александрије. Са доласком немачког Африка Корпуса, контранапад Осовине у операцији Сунцокрет, у априлу 1941. године достигао је границу својих капацитета снабдевања на египатској граници, али није успео да поврати Тобрук.
У новембру 1941. британска Осма армија се опоравила, помогнута кратком линијом снабдевања од Александрије до линије фронта и покренула је операцију Крсташ, ослобађајући Тобрук опсаде и поново је стигла до Ел Агајле. Осма армија је убрзо потиснута у Газалу западно од Тобрука и у бици код Газале у мају 1942. године, Осовина их потискује уназад до Ел Аламејна, само 160 km од Александрије. Године 1942. Краљевска морнарица и италијанска морнарица још увек су се бориле за Медитеран, али британско држање на Малти дозволило је РАФ-у да потопи више италијанских транспортних бродова. Велике количине залиха постале су доступне Британцима из Сједињених Држава, а ситуација снабдевања Осме армије је на крају решена. Пошто Осма армија више није била ограничена, Осовина је потиснута на запад из Египта након Друге битке код Ел Аламеина у новембру 1942. године.
Операција Бакља веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:Near_Algiers,_%22Torch%22_troops_hit_the_beaches_behind_a_large_American_flag_%22Left%22_hoping_for_the_French_Army_not_fire..._-_NARA_-_195516.jpg|мини|Америчке трупе на плажи у Алжиру током Операције Бакља. У јулу 1942. године савезници су разговарали о релативно малим амфибијским операцијама на копну на северу Француске током 1942. године (операција Маљ, која је била претеча Операције Окупљање, главног искрцавања 1943. године), али су се сложили да су ове операције непрактичне и да треба да буду одложене. Уместо тога, договорено је да ће бити изведена искрцавања како би се осигурале територије Вишија у Северној Африци (Мароко, Алжир и Тунис), а потом се пробити на исток да би дохватили са леђа снаге Осовине у Западној пустињи. Савезничка окупација целе северноафричке обале отвориће Медитеран за савезнички транспорт, ослобађајући велике снаге потребне за заштиту залиха дуж обилазне руте око Рта Добре Наде. Дана 8. новембра, операција Бакља је искрцала савезничке снаге у Алжиру (у Орану и Алжиру) и Мароку (у Казабланки) с намером да када снаге Вишија у Алжиру капитулирају, крену у напредовање ка Тунису око 800 km на исток.
Увод Савезнички планови мини|Италијански Семовенти 75/18 Због близине Туниса Сицилији, савезници су очекивали да ће га Силе Осовине окупирати чим сазнају за Операцију Бакља. Да би се ово спречило, било би неопходно заузети Тунис што је брже могуће након искрцавања. Међутим, постојало је ограничење колико далеко на истоку може да се искрца операција Бакља због близине аеродрома Осовине на Сицилији и Сардинији, који су крајем октобра имали 298 немачких и 574 италијанских авиона. Алжир је према томе изабран за најисточније искрцавање. То би осигурало успех иницијалног искрцавања, упркос неизвесности о томе како би реаговале надлежне француске снаге. Када Алжир буде осигуран, мали одред, Источна борбена група, биће послата што брже у Тунис, у трци за окупацију Туниса, на удаљености од око 800 km далеко, дуж лоших путева, на тешком терену током зимске кишне сезоне, пре него што би снаге Осовине могле да се организују.
Међутим, планери су морали да претпоставе најгори случај у погледу обима Вишијевске опозиције у Алжиру, а конвоји за инвазију били су натоварени углавном пешадијом у очекивању јаког отпора на копну. То је значило нужно одлагање искрцавања моторизованих снага у Алжиру за напредовање у Тунис. Планови су стога били компромис, а Савезници су схватили да је покушај да се до Бизерте и Туниса дође пре него што се снаге Осовине утврде, представљао ризик који је зависио од способности морнарице и ваздухопловства да ометају појачања Осовине. Савезници, иако су се обезбедили за могућност снажног отпора Вишија њиховом искрцавању, како у смислу пешадијских, тако и ваздушних снага, озбиљно су потценили одлучност Осовине и брзину интервенције у Тунису.
Када су операције започеле и упркос јасним извештајима обавештајних служби о реакцији Осовине, савезници су споро реаговали и тек скоро две недеље након искрцавања, направљени су планови за ваздушно и поморско пресецање транспорта Осовине у Тунис. Крајем новембра, поморски Одред К формиран је на Малти са три крстарице и четири разарача, а Одред Q формиран је у Бони са три крстарице и два разарача. Ниједан брод Осовине на путу за Тунис није потопљен у новембру, али савезничка морнарица имала је одређени успех почетком децембра, када је потопила седам транспорта Осовине. Међутим, ово је било прекасно да би се одразило на борбе на копну, јер су оклопни елементи 10. Панцер дивизије већ стигли. Да би се супротставили поморској претњи, конвоји Осовине су кренули по дану, када су могли да буду заштићени из ваздуха. Ноћни конвоји настављени су након продужења минских поља Осовине, која су озбиљно ограничила активности Одреда К и Одреда Q. Тунис мини|Мапа Туниса током рата 1942–1943. Тунис је правоугаоног облика, са северним и већим делом источне границе на медитеранској обали. Већина западне границе са Алжирком прати источну страну планине Атлас, која се протеже од атлантске обале Марока, 1900 km на исток до Туниса. Овај део границе се лако брани на малом броју пролаза кроз две линије планина од севера према југу. На југу, друга линија нижих планина ограничава приступ на узан пролаз, окренут према Либији на истоку, између брда Матмата и обале. Француска је раније изградила 20 km широку и 30 km дубоку серију одбрамбених радова познату под називом Марет линија дуж равнице, за одбрану од италијанске инвазије из Либије.
Само на северу био је терен повољан за напад; овде се Атласке планине завршавају близу источне обале, остављајући велики део на северозападној обали незаштићеним. Одбрамбене линије на северу могле су да дочекају долазеће снаге, док је Маретова линија учинила југ сигурним. Између њих, било је само неколико лако одбрањивих пролаза кроз планине Атлас. Тунис има два велике, дубоке луке у Тунису и Бизерти, само неколико стотина километара од италијанских база за снабдевање на Сицилији. Бродови су могли испоручивати снабдевање ноћу, сигурно од патрола РАФ-а и вратили се следеће ноћи, док је Либија била целодневно путовање, чинећи операције снабдевања подложним зрачним нападима по дану. По мишљењу Хитлера, Тунис би се могао држати неограничено, ометајући савезничке планове у Европи.
Трка за Тунис
мини|усправно|Операције Туниске кампање од 25. новембра до 10. децембра 1942. До 10. новембра, француски отпор искрцавању Операције Бакља је престао, створивши војни вакуум у Тунису. Британска Прва армија (генерал Кенет Андерсон) је одмах добила наређење да пошаље 36. пешадијску бригаду, која је била плутајућа резерва за искрцавање у Алжиру, на исток морским путем да заузме алжирске луке Буги, Филипвил и Боне, и аеродром Ђеђели, пре напредовања у Тунис. Савезнички генералштаб одлучио је да са расположивим снагама операција Бакља неће укључивати искрцавање близу Туниса. Андерсон је морао брзо да пребаци своју малу војску на исток, пре него што би Осовина могла да ојача Тунис, али су савезници имали само две пешадијске бригаде (36. и 11.) из британске 78. пешадијске дивизије (генерал-мајор Вивијен Евели), један оклопни одред величине пука из британске 6. оклопне дивизије (Blade Force) и нешто додатне артиљерије за напад.
Француски гувернер у Тунису, Адмирал Естева, плашио се да подржи савезнике или да се супротстави Осовини. Није затворио аеродром ниједној страни; Немци су стигли први, и до 9. новембра било је извештаја о 40 немачких авиона који су долазили у Тунис, а до 10. новембра извиђање из зрака пријавило је 100 авиона. Два дана касније, почео је ваздушни саобраћај који је превезао 15.000 људи и 581 тона залиха, а бродови су довезли 176 тенкова, 131 топова, 1.152 возила и 13.000 тона залиха. До краја месеца, стигле су три немачке дивизије, укључујући и 10. оклопну дивизију, и две италијанске пешадијске дивизије. Валтер Неринг примио је команду новоствореног немачког 90. корпуса 12. новембра и стигао је 17. новембра. Француски војни командант у Тунису, генерал Баре, пребацио је трупе у западне планине Туниса и формирао одбрамбену линију из Теберсука кроз Међез ел Баб.
Два друма водила су источно у Тунис из Алжира. План савезника био је да напредују дуж оба друма и заузму Бизерту и Тунис. Дана 11. новембра, британска 36. пешадијска бригада је пристала без отпора у Бугију, али недостатак залиха је одложио долазак у Ђеђели до 13. новембра. Аеродром Боне је био окупиран искакањем 3. батаљона падобранца, а затим је 12. новембра 6. чета командоса заузела луку. Претходница 36. пешадијске бригаде је 15. новембра стигла у Тебарку, а у Ђебел Абиод 18. новембра, где су срели снаге Осовине. Даље на југ, 15. новембра, амерички падобрански батаљон је неометано искочио у Јукс-ле-Баину, заузео је аеродром и кренуо на аеродром у Гафси 17. новембра.
Дана 19. новембра немачки командант, Валтер Неринг, затражио је пролазак за своје снаге преко моста у Међезу, а Баре је одбио. Немци су напали два пута и били одбијени, али је одбрамбени успех Француза био скуп и без оклопних возила и артиљерије, били су принуђени да повуку. Иако су неке француске јединице, као што је Бареова, прешле на страну Савезника, положај Вишијевих снага је остао неизвесан до 22. новембра, када је Северноафрички споразум ставио је француску Северну Африку на савезничку страну, што је допустило снагама савезничких гарнизона да крену напред на фронт. До овог тренутка, снаге Осовине су успеле да формирају корпус, и биле су бројније од Савезника у сваком погледу.
мини|Америчка посада тенка М3 Ли код Сук ел Арба, 23. новембра 1942.