Операција Крсташ () била је операција британске војске током Другог светског рата у новембру и децембру 1941. године, како би се источна Киренајка ослободила немачких и италијанских снага и разбила опсада Тобрука. Осма армија спровела је операцију Крсташ (18. новембар – 30. децембар), да ослободи Тобрук и заузме источну Киренајку. Осма армија је планирала да уништи оклопне снаге Осовине пре пешадијског напада, али је потиснута више пута, што је кулминирало поразом 7. оклопне дивизије од Афричког корпуса код Сиди Резега. Ромел је наредио оклопним дивизијама да ослободе положаје Осовине на граници са Египтом, али није успео да пронађе главнину савезничке пешадије, која је мимоишла утврђења и ишла на Тобрук. Ромел је повукао своје оклопне јединице са границе према Тобруку и постигао више тактичких победа, што је навело Окинлека да замени Канингема генералом Нилом Ричијем. (енг. Neil Ritchie). Снаге Осовине су се затим повукле западно од Тобрука од утврђене линије код Газале, а затим назад до Ел Агајле; посаде Осовине у Бардији и Солуму су се предале. Позадина Немачка операција Сунцокрет

Почетком 1941, након великих британских победа над италијанском 10. армијом у операцији Компас, војна ситуација се брзо преокренула. Најбоље опремљене јединице из 13. корпуса отишле су у Грчку као део Операције Лустре у бици за Грчку. Адолф Хитлер одговорио је на италијанску пропаст Директивом 22 (11. јануара 1941) наређујући Операцију Сунцокрет (нем. Unternehmen Sonnenblume), пребацивање немачког Афричког корпуса (нем. Afrika Korps) (АК) у Либију, као запречни одред (нем. Sperrverband). АК имао је свеже трупе са бољим тенковима, опремом и ваздушном подршком, и водио га је генерал Ервин Ромел, који је постигао велике победе у бици за Француску.

Снаге Осовине су, на препад, брзо потукле Британце код Ел Агајле 24. марта и код Мерса ел Брега 31. марта, искористивши тај успех да до 15. априла потисну Британце до границе код Солума и опседну Тобрук. Нови заповедник 13. корпуса (сада Каманда за Киренајку) генерал Филип Неме (Philip Neame), О'Ќонор и генерал Мајкл Гамбијер-Пери (Michael Gambier-Parry), заповедник 2. оклопне дивизије, заробљени су. Команду је преузео штаб Западно-пустињског Одреда под генералом Ноел Бересфорд-Пирсом (Noel Beresford-Peirse), који је позван из Источне Африке. Осим бригадне групе која је упућена у Грчку, 2. оклопна дивизија била је уништена. Покушаји Осовине да заузму Тобрук пропали су, и фронт се стабилизовао на граници Египта.

Опсада Тобрука

мини| Тобрук је бранило око 25.000 војника Осме армије, добро снабдевених и повезаних са Египтом британском морнарицом. Посада је имала оклопна кола и заробљене италијанске тенкове, који су ометали ковоје Осовине који су пролазили Тобрук на путу до границе, што је онемогућавало напад Осовине на Египат. Ромел је одмах покушао да заузме луку, али се 9. аустралијска дивизија (генерал Лесли Морсхед), одлучно бранила. Италијани су оклевали да предају планове утврђења и више напада је одбијено. Након 3 недеље Ромел је обуставио напад и предузео опсаду. Италијанске пешадијске дивизије заузеле су положаје око тврђаве, док је већина Афричког корпуса остала у покретној резерви јужно и источно од луке.

Врховна команда Вермахта упутила је генерала Фридриха Паулуса у Африку да истражи ситуацију. Дана 12. маја, генерал Паулус је након посматрања једног од неуспелих покушаја Ромела да нападне Тобрук, послао извештај ОКВ-у у коме је Ромелова позиција описана као слаба, са критичним несташицама горива и муниције. Са Операцијом Барбароса за месец дана, фелдмаршал Валтер фон Браухич, врховни командант Немачке армије, наредио је Ромелу да не напредује даље, и да не напада Тобрук поново.

Операција Бревити

Преко Ултра пресретнутих порука, Британци су такође примили извештај Паулуса и Черчил, верујући да ће један снажни притисак одбацити немачке снаге, почео је притисак на генерала Вејвела да нападне. Вејвел је брзо припремио Операцију Бревити, ограничену операцију с намером да заузме Солум, пролаз Халфаја и тврђаву Капуцо, а затим настави напредовање према Сиди Азизу и Тобруку докле год снабдевање дозволи, а да не ризикују уложене снаге; његов циљ био је уништити што више опреме Осовине и обезбедити положај за већу операцију Бојна секира, која ће бити покренута када нови тенкови пристигну. Бревити је почео 15. маја, и пролаз Халфаја и тврђава Капуцо су заузети, али су изгубљени сутрадан у противнападу Осовине, и операција се званично окончала 17. маја, а освојен је само пролаз Халфаја. Пролаз је преотео мали немачки одред 27. маја, у Операцији Шкорпион.

Операција Бојна Секира

мини|

Операција Бојна Секира, 15–17. јуна 1941, требало је да разбије опсаду Тобрука и поново заузме источну Киренајку. Напад је поверен 7. оклопној дивизији и мешовитом пешадијском одреду, чија је основа била 4. индијска дивизија са две бригаде. Пешадија је имала да нападне област Бардије, Солума, Халфаје и Капуца, док су тенкови чували јужни бок. Први пут у рату, велика немачка јединица борила се дефанзивно. Напад на пролаз Халфаја није успео, кота 206 је освојена и само један од 3 напада на гребен Хафид имао је неког успеха. 16. јуна, немачки противнапад потиснуо је Британце на западном боку, док је одбијен на центру, али Британцима је остало само 21 брзи и 17 пешадијских тенкова. Увече 16. јуна, остало је само 48 британских тенкова способних за борбу.

Дана 17. јуна, Британци су за длаку избегли окружење од два немачка оклопна пука и окончали су операцију. Упркос Британском расипању снага, Немци нису успели да претворе успешну одбрану у одлучујућу победу. Обавештајна служба је добавила податке о британским покретима, али је РАФ опазио немачке покрете и успорио их довољно да омогући копненим снагама да се извуку. Британци су изгубили 969 људи, 27 брзих и 64 пешадијска тенка су уништена, избачена из строја због кварова или остављена, а РАФ је изгубио 36 авиона. Немци су изгубили 678 људи, 12 тенкова и 10 авиона(италијански губици нису познати). Британски пораз довео је до смене генерала Вејвела, генерала Бересфорд-Пирса (команданта 13. корпуса) и Креаха, заповедника 7. оклопне дивизије; генерал Клод Окинлек преузео је дужност врховног команданта за Средњи исток. У септембру, Западно-пустињски одред преименован је у Осму Армију.

Увод Осма армија Након тешких губитака у операцији Бојна Секира, главокомандујући генерал Арчибалд Вејвел је замењен генералом Клодом Окинлеком, а Војска Западне пустиње (енг. Western Desert Force) преименована је у Осму армију, под командом генерала Алана Канингема, кога је касније заменио Нил Ричи. Осма армија састојала се од два корпуса: 30. корпуса (генерал Вилоуби Нори) и 13. корпуса (генерал Рид Годвин-Остин). корпус чиниле су 7. оклопна дивизија (генерал Виљем Гот), непотпуна 1. јужноафричка пешадијска дивизија са две суданске бригаде (генерал Џорџ Бинк) и самостална 22. гардијска бригада. 13. корпус чиниле су 4. индијска пешадијска дивизија (генерал Франк Месерви), новопристигла 2. новозеландска дивизија (генерал Бернард Фрајберг) и 1. армијска тенковска бригада.

Осма армија такође је обухватала и посаду у Тобруку (генерал Роналд Скоби), са 132. армијском тенковском бригадом и 9. аустралијском дивизијом, коју је крајем 1941. сменила британска 70. пешадијска дивизија и Пољска Карпатска бригада (генерал Станислав Копањски). мини|Ослобађање Тобрука 1941: план бојишта. У резерви, Осма армија имала је 2. јужноафричку пешадијску дивизију; укупно око 7 дивизија са око 770 тенкова (многи од њих нови Крусејдер тенкови, по којима је операција добила име, и нови амерички лаки тенкови М3 Стјуарт). Ваздушну подршку пружало је 724 борбена авиона из Западне пустиње и са Малте. Афричка оклопна група Против њих били су немачки и италијански војници Афричке оклопне групе, под командом генерала Ервина Ромела, са Афричким корпусом (генерал Лудвиг Крувел) који се састојао од 15. и 21. оклопне (Панцер) дивизије (укупно 260 тенкова), 90. лаке пешадијске дивизије и италијанске 55. пешадијске дивизије Савона.Већина италијанских пешадијских дивизија у Северној Африци класификоване су као "моторно преносиве", тј. имале су довољно моторних возила за превоз артиљерије и залиха, али не и пешадије, која би могла бити моторизована само додавањем корпусних и армијских моторних средстава. Пошто су ова возила увек била у потпуности ангажована у обавези снабдевања, италијанске пешадијске дивизије су се бориле као чисто "пешачке" јединице за целу кампању у северној Африци. мини|Генерал Гастоне Гамбара и Роммел јесени 1941. године Под италијанском командом (генерал Еторе Бастико) били су италијански 20. и 21. корпус. 20. корпус (генерал Гастоне Гамбара) имао је 132. оклопну дивизију Ариете са 146 средњих тенкова М 13/40, и 101. моторизовану дивизију Трст. 21. корпус (генерал Енеја Наварини) имао је 102. моторизовану дивизију ТрентоИако званично потпуно моторизована јединица, Тренто је био присиљен да преда већину својих камиона за снабдевање и борио се за целокупну кампању у Северној Африци као "пешачка" јединица, док је њен 7. берсаљерски пук скоро трајно одвојен као моторизована резерва корпуса. и 3 пешадијске дивизије (17. Павија, 27. Бреша и 25. Болоња).

Снаге Осовине изградиле су одбрамбену линију дуж гребена од мора код Солума и Бардије и даље дуж границе до тврђаве Капуцо. Делови 21. Панцер и дивизије Савона посели су одбрамбене положаје, док је Ромел држао остатак снага на окупу близу Тобрука, где је одложио напад планиран за 14. новембар због недостатка залиха. Ваздушна подршка Осовине састојала се од око 120 немачких и 200 италијанских исправних авиона, који су се лако могли појачати из Грчке и Италије. Снабдевање Осовине Снабдевање Осовине из Европе у Либију ишло је преко лука, и након Операције Компас (децембар 1940. - фебруар 1941. године), остао је само Триполи, са максималним капацитетом од четири брода за превоз трупа или пет теретних бродова одједном, око 45.000 тона месечно . Од Триполија до Бенгазија било је 970 km дуж обалног пута, само на пола пута до Александрије. Пут су квариле поплаве, био је осетљив на британску авијацију (Desert Air Force-ДАФ), и алтернативне пустињске стазе повећавале су хабање возила. Напредовање Осовине од 480 km до египатске границе почетком 1941. повећало је удаљеност за путни транспорт на 1.800 km. Бенгази је заузет у априлу, али приобални бродови могли су носити само 15.000 тона, а лука је била у домету ДАФ-а. Тобрук би могао да прихвати око 1.500 тона дневно, али недостатак бродских пошиљки учинио је његово освајање ирелевантним.

Немачкој моторизованој дивизији је било потребно 350 тона дневно, а њихово покретање 480 km захтевало је 1.170 камиона од 2 тоне. Са седам дивизија Осовине, ваздухопловним и поморским јединица, било је потребно 70.000 тона робе месечно. Виши се сложио са коришћењем Бизерте за испоруку залиха, али никакве залихе Осовине нису стигле до краја 1942. године. Од фебруара до маја 1941. године испоручен је вишак од 45.000 тона; напади са Малте имали су неки ефекат, али у мају, најгорем месецу за губитке бродова, 91% залиха је стигло. Недостатак транспорта у Либији, оставио је немачке залихе у Триполију, а Италијани су имали само 7.000 камиона за снабдевање својих 225.000 људи. Рекордна количина залиха стигла је у јуну, али на фронту се несташица погоршала. веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:Italian_convoy_sailing_towards_North_Africa.jpg|мини|Италијански конвој плови за Северну Африку