мини|Униформе, официра, наредника, поднаредника и војника српске војске (1915) Првог позива Униформе српске војске у Великом рату иако је требало дa буду у складу са Прописима о униформи из 1908. године, српски војник није имао јединствену униформу током Првог светског рата. Са једне стране, то је било немогуће због недостатка војне опреме и одеће која је била свакодневна појава у српској војсци, а са друге због великог броја добровољаца који су се прикључили српској војсци и ратовали у аустроугарским униформама.Униформе српске војске у Великом рату У: Ивана Груден Милентијевић Организација српске војске и објава мобилизације 1914. године, стр.97,98 Тако да је један део српског војничког строја у рат ушао у народној ношњи са шајкачом на глави и опанцима на ногама.Васић, П. 1980 Униформе српске војске 1808–1918, Београд: Југославија, Просвета

Општа разматрања

Србија је, држећи корак с војним велесилама, међу првима „прекројила” војничку униформу, која је по изгледу српска сивомаслинаста униформа М1908 била доста боља од аустроугарских плавих униформи које нису имале никакво маскирно својство.

Пропис о униформи српске војске, донет 1908. године, дефинисао је модел униформе М1908, који је био карактеристичан за слику српског војника кроз све ратове вођене у другој деценији 20. века. Ове измене настале су из неколико разлога: да се униформа начини практичнијом како би у потпуности одговорила захтевима модерног ратовања. да има једноставнији крој чојане униформе, јер због све већег броја ратова за које је требало обезбедити огромне количине униформи, требало је и много новца, а њено поједностављивање директно је утицало на државне финансије. да се промени боја,што је била највећа новина, како би се сивомаслинастом бојом обезбеђивало је војнику боље стапање с околином и лакше кретање по бојном пољу. исти крој униформе за све, а разлика између војника, подофицира и официра видела се у чину окаченом на униформи, а не као раније и по самом кроју и боји униформе. 500px|мини|центар|Униформа српске војске на почетку Великог рата 1914.

Овим прописом, регулисано је да се у првом позиву војске све боје чоје које су до сада важиле за поједине делове униформе подофицира и војника замене сивомаслинастом бојом, док је боја чоје на копоранима и латицама на шињелима остала иста. Боје оковратника (јаке) на копорану по пропису о измени униформе из 1896. године биле су следеће: пешадија црвена, артиљерија црна, коњица тамноплава, питомци војне академије затворено зелена. Из ових прописа била је изузета једино краљева гарда и питомци војне академије.

Изменама и допунама Прописа о одећи целокупне војске српске од 30. новембра 1908. године детаљно је дефинисан изглед латица за све родове оружја (ширина 4 cm, дужина 10 cm). Ч. Васић, Б. Богдановић, Д. Бабац, Н. Крстић, , Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд

Овим прописом из униформе је избачен копоран (блуза без дугмета која се затварала копчама на десној страни), а поново уведена блуза, која се израђивала у 4 класе, а код јахаћих трупа била је 5 cm краћа.П. Васић, , Београд

Капа је била дубља и могла се навући преко ушију, и није имала подбрадни каишић.П. Васић, , Југославија

Панталоне су по Указу из 1900. године биле црне, изузев код војносудских официра, где су остале плаве, и коњице, где су биле црвене. Указом из 1908. године, кад је сивомаслинаста боја заменила остале боје чоје, панталоне су постале једнаке за све родове војске.П. Васић, , Југославија

Што се тиче обуће, пешадија је носила цокуле, доста високе ципеле које су се закопчавале са спољне стране, а у недостатку њих војничку обућу мењали су традиционални српски опанци.

Униформа по позивима мини|Војници првог позива са целокупном војном опремом мини|Припадник последње одбране — у сопственом оделу са застарелом пушком једнометком М.1880 на борбеном обезбеђењу пруге.

Први позив Први позив који су чинили сви мушкарци старосне доби од 21. до 31. године старости, добијао је од државе целокупну војну опрему (оружје и муницију), обућу и комплетну нову сиво-маслинасту униформу.

Други позив Други позив, који су чинила лица од 31. до 38. године старости, добијао је од државе војну опрему (оружје, муницију), и одећу, махом старију плаву униформу, цокуле или опанке.

Трећи позив Трећи позив који су чинила лица од 38. до 45. године старости, добијао је од државе (оружје и муницију), а као у доба књаза Милоша, само шајкачу и шињел, а на себи је носио сопствено сељачко одело и опанке.П. Васић, , Југославија

Последња одбрана

Последња одбрана обухватала је омладину од 18. до 21. и старије грађане од 45. до 50. навршене године старости (или чиче како су их у народу звали). Они су носили сопствена одела и опанке, а једино је шајкача била неизоставно обележје српског војника. Најчешће су били наоружани увелико застарелим пушкама једнометкама Маузер-Кока М.1880 и система Бердан М.1870. Ево једног описа како су били одевени припадници последњег позива — популарне „чиче ”

Војничка, наредничка и поднаредничка униформа Одећа војника се састоји из шајкаче (шапке), шињела, блузе, чакшира, чизама, цокула (опанака) и осталих делова униформе (торбица, опасач, упртача, чутурица, фишеклије). мини|Униформа српског војника М1908 с почетка Великог рата.

Шајкача Шајкача, која је уведена у српску војску Кнежевине Србије 1870, остала је саставни део униформе, и Указом из 1908. године, с тим што није задржала изворну, плаву боју, већ је и она постала сивомаслинаста. Тиме је учинила сваког српског ратника препознатљивим на бојним пољу.

Шајкача је била од чоје сивомаслинасте боје, са дуплим преклопцем, који је ушивен за доњу ивицу шајкаче до сунцобрана, а слободни крајеви спреда су засечени и закопчавали су се копчама. Преклопци су могли бити и постављени. На предњем крају шајкаче пришивен је сунцобран пресован од коже сличне боје као шајкача.

Шапка наредника и поднаредника Наредници и поднаредници свих родова војске и струка могли су имати и шапку, која је кроја као и за официре, од сивомаслинасте чоје, са бортом и горњом испуском од чоје, од које су и латице на блузи, и кокардом без краљевог монограма.

Шињел Шињел је био са дворедним копчањем, дужине до половине листова, и исти је био као за официре. На десној нараменици налазио се помоћни каишић који је служио за ношење пушке. Нараменице и ваљци исти су као и код блузе. Шињел је постављен у рукавима и до струка, поставским платном.

Војници су могли да подигну шињел и закопчају га са стражње стране како би ослободили ноге и лакше се кретали при убрзаном маршу.

На шињелима наредника и поднаредника јака, пешеви, преклопци на џеповима, привидни џепови, спона, горња ивица нарукавља и горњи пеш на разрезу – опшивени су испуском ширине 2 mm од чоје боје латица. Сем тога, нараменице на блузи и шињелу наредника оперважене су испуском којом и шињел, дебљине 2 mm. На шињелима каплара и редова нема никаквих испуски.

Блуза Војничка блуза, која је била једноставног кроја, по боји крагне, која је била подигнута, разликовала се од родови – црвена је обележавала пешадију, плава коњицу, црна артиљерију, мрка санитетску службу, бордо инжењерију. Крагне артиљерије и инжењерије биле су од кадифе, а остале од обојене чоје.

Блуза, се копча са седам скривених дугмади, на себи је имала нашивена четири џепа, од којих су горња два имала трокраки преклоп. Крој те војничке блузе потиче из 1860, а због своје једноставности и практичности задржао се, уз мање измене, све до 1941. године.

Панталоне Панталоне, које су биле у истој боји и од исте чоје као и блуза, биле су широке у боковима, а сужене при дну.

Обућа Код већег дела српске војске на ногама су се носиле цокуле, чизме (коњица) или опанци, у комбинацији с увијачима који су штитили војнике током хладних дана. Цокуле су израђене од викследера и по утврђеној мустри. Опанци и каишеви израђени су од штављене коже, а носе се кад се нареди.

Чизме су носили само поједини родови војске: пољска, хаубичка и коњичка артиљерија (код градске и брдске артиљерије само они који врше службу на коњу), коњица, понтонири и возари. Чизме су досезале до испод колена на 80 mm. Имале су меке саре, а горња ивица је била равна. Чизме су биле од викследера.

Остали делови униформе Саставни део униформе била је и торбица, најчешће од платна, у којој су војници носили различите потрепштине, али и чувени војнички хлеб таин.

Официрска униформа мини|Официрска униформа

Капа Официри су носили капе са ширмом по Уредби из 1908. године. На капи су имали кокарду са словом владаревог имена. Официрска шајкача, израђена од чоје, била је тврда са сунцобраном и емајлираном тробојном ознаком за капу, с краљевим монограмом (кокарда). Доњи обод и горња испуска били су у боји којом се обележавала припадност роду војске. Војводе су имале и подбрадник, а при врху шајкаче златни ширит

Шињел Шињел је био са дворедним копчањем, дужине до половине листова, са делтоидне ознаке на крагни шињела. На шињелу старешине су носиле и еполетушке које су означавале војни чин.

Официрска блуза Официрска блуза имала је исти крој као и код војника првог позива, али целу јакну у боји рода оружја. На блузи су старешине носиле еполетушке које су означавале војни чин, и гајтан у боји рода на рукаву, по чему се разликовала од војничке.

Војводе су на еполетама имали војводске плетенице.

Панталоне Панталоне, које су биле у истој боји и од исте чоје као и блуза, биле су широке у боковима, а сужене при дну, и нису се битно разликовале од војничких

Остала опрема Од додатне опреме официри су имали и рукавице, које су се по боји разликовале од рода до рода.Ч. Васић, Б. Богдановић, Д. Бабац, Н. Крстић, , Историјски музеј Србије и Галерија САНУ, Београд

Ципеле официра су углавном биле прекривене камашнама, продужетком који је покривао део ноге — од ципеле до колена.

Проблеми и стање одеће

Проблеми у снабдевању одећом Србија је из Балканских ратова изашла као победница, државна територија и број становника су знатно увећани али током рата је део ратних залиха био истрошен, пре свега муниција. Повећањем броја становника је порастао и број војно способних, тако да је Србија са новим крајевима могла да прикупи и до милион војника које требало обући, опремити и наоружати.

Како би се обезбедила израда униформи основане су Официрске задруге, на чији развој је утицао и развој текстилне индустрије, посебно фабрике чоје подигнуте на Карабурми, која је од настанка пословала с војском. Међутим и поред постојање Задруге, Србија, осиромашена претходним ратовима, није могла да обезбеди довољан број униформи за све војнике, тако да је један део српског војничког строја у рат ушао у народној ношњи са шајкачом на глави. И поред тога што је производња униформи М1908 настављена у домаћим фабрикама све до октобра 1915. када је почела Тројна инвазија на Србију, све време се осећала њена несташица. мини|Опрема српских војника након реорганизације на Крфу 1916. Приликом мобилизације 1914. већина војске је добила стандардне униформе М1908 али за трећепозивце их није било у довољном броју па су многи остали у цивилној одећи. Такође није било довољно обуће за целу војску па су наручени опанци као алтернатива.

Стање одеће и опреме на почетку Великог рата Стање одеће и друге опреме на почетку Великог рата било је незадовољавајуће: Први позив народне војске био је снабдевен истрошеним оделима, преосталим из балканских ратова 1912/13. године, која су после демобилизације била враћена у магацине. Други позив није имао комплетну одећу, већ је неко имао блузу, неко шињел, неко панталоне, а појединци само шајкачу. Трећи и последњи позив био је у свом народном оделу, без војничког одела и обуће.