Боривоје Недић (Београд, 28. август 1900 – Београд, 27. јули 1987) био је преводилац са енглеског језика на српски, књижевни критичар и есејиста. Био је син књижевног критичара Љубомира Недића.
Биографија Основну школу и гимназију учио је у Београду. Школовање је, у току Првог светског рата, као један од избеглих српских ђака, наставио у Енглеској, матурирао на Оксфорду 1918, а дипломирао на универзитету у Кардифу 1922. По повратку у земљу образовање је наставио на Београдском универзитету. Постављен је за суплента у Скопљу 1923, где је био један од покретача и уредника часописа „Месечни преглед“ (касније „Јужни преглед“). Професор учитељске школе у Скопљу, Суботици, Бањој Луци, Вршцу и Београду; професор Војне академије у Београду; управник позоришта у Бањој Луци; шеф Одсека за позориште у Министарству просвете у Београду; уредник Издавачког предузећа „Просвета“ у Београду; виши предавач енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду. За преводилачки рад награђен Седмојулском наградом 1950. Саставио неколико антологија („Модерна енглеска приповетка“, 1951; „Модерна америчка приповетка“, 1952) и извршио више избора из дела познатих писаца (О поезији, 1956; Пет зрелих крушака – избор Саројанових приповедака, 1956; есеји Т. Б. Маколија, 1960. и др.).
Преводилачки рад Један од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије 1951. године и његов председник 1962—1963, оснивач и вишегодишњи председник Шекспировог друштва у Београду. Прослава 400. годишњице Шекспировог рођења у Београду и Србији 1964. у највећој мери је његово дело. Превео је велик број енглеских и америчких романа, студија и есеја, међу којима су најзначајнија дела Чарлса Дикенса (Цврчак на огњишту, 1946), Хенрија Филдинга (Том Џонс, 1945; Живот господина Џонатана Вајлда Великог, 1956; Џозеф Ендрус, 1963), Френсиса Бејкона (Есеји, 1952), Данијела Дефоа (Мол Фландерс, 1952), Роберта Грејвса (Златно руно, 1957 – са Живојином Симићем), Џорџ Елиот (Сајлас Марнер у часопису „Нови живот“ 1924), Оскара Вајлда (Флорентинске трагедије, у часопису „Јужни преглед“ 1928), Џона Голсвордија (Сребрна кутија, 1940; Орфејева лира у часопису „Јужни преглед“ 1928), Сомерсета Мома (Човек без хумора, 1939), Олдуса Хакслија (Јалово лишће, 1940), Арчибалда Кронина (Цидадела, 1939), Едгара Алана Поа (Убиства у улици Морг, 1966), Марка Твена (Капетан Стормфилд на ономе свету, 1948), Вилијама Џејмса (Прагматизам и есеји о радикалном емпиризму, 1940), Џека Лондона (Чудноват одломак, 1946; Глас дивљине, 1946), Синклера Луиса (Бебит, 1931; Додсворт, 1932), Торнтона Вајлдера (Мартовске иде, 1958)... Посебно је значајан његов рад као преводиоца драмских текстова, а међу њима Шекспирових и Шоових комада. Од Шекспирових дела је превео заједно са Велимиром Живојиновићем Како вам драго (1948), Јулија Цезара (1948), Трагедију Ромеа и Ђулијете (1951), Зимску бајку (1951), Антонија и Клеопатру (1953), а самостално Веселе жене виндзорске (1952) и Краља Хенрија VIII (1963). Од Шоових дела превео је Лекара у недоумици (1923), Пигмалиона (1947), Свету Јовану (1960) и Лица и наличја (1964). Преводио је и комаде Џона Милингтона Синга, Шона О’Кејсија, Џејмса Гоуа и Арноа Д’Исоа. Српско народно позориште у Новом Саду поставило је на сцену четири његова превода: Шоовог Пигмалиона 1952, Шекспировог Јулија Цезара 1964. и Веселе жене виндзорске 1966. и О’Кејсијев комад Плуг и звезде 1968.Недић, Боривоје, на сајту Енциклопедија Српског народног позоришта (приступљено 13. децембра 2018).Савремени књижевни преводиоци Југославије (именик), Београд, „Култура“, 1970.
Види још Д. Адамовић, „Убрзано сиромашимо језик“, Политика, 7. XI 1976.
Референце
Категорија:Рођени 1900. Категорија:Умрли 1987. Категорија:Књижевници из Београда Категорија:Српски преводиоци