Јуриј Љвович Ракитин (рус. Юрий Львович Ракитин) (право презиме Јоњин) (Харков, Руска Империја, 23. мај 1882 - Нови Сад, 21. јул 1952), редитељ, позоришни радник, педагог и глумац.

Рођење и школовање Јуриј Љвович Ракитин, родио се као Јоњин. Био је син Лава Алексејевича Јоњина, судског приправника и Лидије, рођене Козлов. Услед очевих честих премештаја (напредовања у послу) породица се стално селила, па се Ракитин школовао у више градова. Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Калуги, где му је отац био истражни судија, а четврти разред завршава у Првој московској класичној гимназији јер је Лав Јонин у Москви постављен за судију окружног суда. Од петог до осмог разреда, до матуре, Ракитин похађа гимназију у Иркутску пошто му је отац у томе граду постављен за апелационог судију.ЛЕСКОВАЦ, Милена. Јуриј Љвович Ракитин у Српском народном позоришту, каталог изложбе, Нови Сад, Позоришни музеј Војводине, 2003.

Веома рано је постао заљубљеник у позориште. Већ након 1902. године, када је матурирао, почиње да организује дилетантске представе и сам у њима да глуми. Иако је то било против очеве воље, све више се посвећује позоришту, тако да је у пролеће 1905. године у Петрограду завршио трогодишњу Глумачку школу при императорским театрима, у класи великог глумца Владимира Н. Давидова.ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Новог Сада. Књ. 23, Рад-Рог, гл. уредник Душан Попов, Нови Сад, Новосадски клуб, Дневник, 2004. стр.132-135. Ракитинова дипломска представа Вишњик А. П. Чехова изведена је у пролеће 1905. године. Пред сам дипломски, из обзира према очевом државном звању, Јуриј Љвович Јоњин узима уметничко име Ракитин.

Позориште Убрзо потом, Ракитин бива ангажован у Театар-студију, којим је руководио бунтовни Всеволод Е. Мајерхољд. Чланови овог Студија били су углавном млади глумци ангажовани на налажењу нових театарских форми. У подмосковском месту Пушкино, Ракитин у саставу ове трупе проводи цело лето и заједно спремају комаде Метерлинка, Хауптмана и Ибзена. Студио је кратко време постојао, до јесени 1905. године. Након тога је Ракитин режирао и глумио у Тифлису (Тбилиси) од 1906. до 1907, у Московском художесественом театру од 1908. до 1911; од 1912. до 1917. редитељ је Александринског театра у Петрограду.

Немири лево|мини|Јуриј Љвович Ракитин у Русији, пре емиграције. Фотографија је део легата и музејска грађа Позоришног музеја Војводине. Током Октобарске револуције 1917. затекао се у Петрограду и већ као афирмисани редитељ и асистент Мајерхољда - члана позоришних одбора и комисија. Пошто су уследиле неподношљива глад, смањене могућности за професионални рад, а сам Ракитин није делио идеје "црвених", преселио се на имање рођака поред Гомеља (Белорусија), где су му већ били жена и једногодишњи син Никита. Након тога крећу сталне селидбе и понеки ангажман у Кијеву, Харкову, Одеси и на Криму

Стигавши у Цариград, 1920. године напушта отаџбину, у коју се никада више неће вратити.

Народно позориште у Београду и Београд мини|Страница из дневника редитеља Ј. Љ. Ракитина са скицом мизансцена за представу "Вуци и овце" А. Н. Островског. Дневник је музејска грађа Позоришног музеја Војводине. Иако је имао намеру да се из Цариграда пресели за Париз. На позив Милана Грола, управника Народног позоришта у Београду улази 1921. године у свет српског позоришта у којем ће остати до краја. У тим веома мукотрпним почецима рада на српским просторима, сарађивао је са редитељем Михаилом Исајловићем.

Између два рата, режирао је 90 драмских дела (трагедије, водвиље, комедије) и 8 опера. Такође је пре рата сарађивао са српским листовима у руској емигрантској штампи. Ту је објављивао позоришне расправе, сећања на савременике и своје успомене. Био је активан у емигрантским организацијама, редакцијама новина, аматерским позоришним трупама, у Савезу руских писаца и новинара у Југославији. Одликован је орденима Св. Саве 4. и 3. реда (1923. и 1940).

Ракитин је све до 1947. режирао у београдском Народном позоришту, али је гостовао и у Скопљу (1922/23) и у Сарајеву (1923/24).

За време Другог светског рата, био је тешко болестан, преживео је неколико операција због чега је лежао више од две и по године. У том периоду режирао је само две представе. Након рата, због одређеног идеолошког неслагања, на Глигорићеву иницијативу, Ракитину је 1946. одузета режија Кола мудрости двоја лудости Островског и бива пензионисан као неподобан.

Нови ангажмани и Нови Сад мини Током лета исте године гостује три месеца у Новом Саду и режира три представе (Молијеровог Тартифа, Гогољевог Ревизора и три Чеховљеве једночинке: Медвед, Просидба и Свадба), а сезону 1946/47. хонорарно режира у Шапцу.

Наредне сезоне (1947/48) Ракитин је реактивиран и постављен за сталног редитеља Српског (тада Војвођанског) народног позоришта у Новом Саду, у којем остаје до смрти, 1952. године. У том периоду (1947—1952) на сцени Српског народног позоришта поставио је на сцену десет представа.

"Поред редитељског посла Јуриј Ракитин се бавио и педагошким радом како у Београду, тако и у Новом Саду. У Глумачкој школи у Београду код њега су учили: Раша Плаовић, Мата Милошевић, Милан Ајваз, Дара Милошевић, Невенка Урбанова, Бора Ханауска, Теја Тадић и други. Глуму је предавао у Новом Саду, прво у Драмском студију, а потом у Државној позоришној школи. Режирао је две представе (1949) својих ученика, међу којима су се истицали Стеван Шалајић и Мира Бањац."

Смрт и завештање Сахрањен је у Новом Саду, у Руској парцели на Успенском гробљу (п02/04-123). Његова заоставштина (дневници, документа, рукописи, фотографије) Јурија Љвовича Ракитина налазе се у великом броју у Позоришном музеју Војводине. мини|Спомен-плоча Ју. Л. Ракитину,Нови Сад, ул. Васе Стаjићa, 19

Ракитинове режије у Српском народном позоришту: Жан Батист Поклен Молијер - Тартиф Максим Горки - Васа Железнова Александар Николајевич Островски - Девојка без мираза Александар Николајевич Островски - Вуци и овце Жан Батист Поклен Молијер - Грађанин племић Антон Павлович Чехов - Вишњик Александар Николајевич Островски - Без кривице криви Хенрик Ибзен - Дивља патка Карло Голдони - Мирандолина Лав Николајевич Толстој - Живи леш Жан Батист Поклен Молијер - Учене жене

О Ракитину „Ракитин, је без сумње, био један од најзначајнијих редитељау историји српског позоришта и својим стваралачким умећем оставио је траг дуг 32 године. И критика, а и сами актери његових представа окарактерисали су Ракитинов целокупан редитељски рад као висока уметничка остварења. Представа Вишњик ушла је у антологијске представе, не само Српског народног позоришта већ целокупног српског театра... Ова је представа названа Ракитиновом лабудовом песмом, и вероватно је његово најбоље уметничко остварење. Један критичар је рекао да се 'на Ракитиновим представама поправљају душе, искорењују страсти и отварају очи пред заблудама'”

Референце

Спољашње везе https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=14968 http://www.seecult.org/vest/maestro-jurij-rakitin https://www.youtube.com/watch?v=-khczU8YWBQ

Категорија:Рођени 1882. Категорија:Умрли 1952. Категорија:Руски позоришни редитељи Категорија:Руси у Србији Категорија:Сахрањени на Успенском гробљу Категорија:Српско народно позориште