Александар Зега (Ново Село, 29. мај 1860 — Београд, 29. март 1928) био је истакнути српски хемичар. Бавио се аналитичком и органском хемијом, а посебну пажњу је посвећивао анализама минералних вода и животних намирница. Неко време је студирао и радио у Швајцарској, али је већину радова објавио и написао током рада и боравка у Србији.

Биографија Рођен је 1860. године у Новом Селу од родитеља Јелене и Косте који су били велепоседници. У свом родном месту завршио је основну школу, ниже разреде реалке похађао је у Панчеву, док је више разреде похађао у Бечу и Цириху. У Цириху је матурирао 1879. године. Био је један од добитника стипендије циришког кантона, што му је омогућило да настави са студијама хемије на Политехничкој школи и Циришком универзитету. Студирао је код Виктора Мајера и Лунгеа. Након положеног дипломског испита постао је асистент хемијске лабораторије код Мерца, на Циришком универзитету. Наредне четири године на овој позицији је учио и радио. Године 1885. одбранио је докторску дисертацију под називом „-{Über die Einwirkung des para-Toluidins auf Resorcin und Hydrochinon − über die Einwirkungdes Anilins auf Orcin}-”. У периоду од 1885. до 1886. године радио је као асистент код варошког хемичара Ота Крипера у Вуперталу.

Почетком 1887. године дошао је у Београд и том приликом је министру просвете упутио молбу за посао у средњој школи. Просветни савет је у фебруару 1887. године проценио да је Александар довољно квалификован за природне науке, а посебно хемију и хемијску технологију из којих области и предмета је положио и докторат, а након ког се показао и као добар самосталан радник.

У међувремену се вратио у Швајцарску где је добио посао асистента у хемијској пољопривредној станици. Нови посао је уједно био и разлог због чега је морао одбити позив за посао у гимназији у Пироту. Почетком 1888. године поново је тражио посао професора у средњој школи, али безуспешно, због чега је наставио да ради у Швајцарској све до 1891. године. Исте године се вратио у Београд на позив Београдске општине да оснује хемијску лабораторију. Из материјалних разлога Београдска општина није могла основати лабораторију па је Зега као општински хемичар радио у Државној хемијској лабораторији у периоду од 1891. до 1906. године. Зега је 1894. године конкурисао за место професора хемије и хемијске технологије на Великој школи, али је тада изабран Марко Леко. Као хонорарни управних хемијске лабораторије царинарнице на Сави радио је у периоду од 1906. до 1909. године. Почетком 1909. године Београдска општина је отворила своју лабораторију у којој је Зега радио све то почетка рата.

За време ратова бавио се анализом животних намирница и бунарских вода. Кратко је боравио у Ћуприји као избеглица, али се почетком 1916. године вратио у Београд где је уз дозволу окупатора успео да оспособи хемијску лабораторију за испитивање намирница. Током изградње београдског водовода проводио је дане са стручњацимаи радницима и радио је на корекцији свиххемијских и техничких недостатака. Такође, узимао је узорке из бунара и са филтова, а потом је вршио хемијске и бактериолошке анализе. Настојао је да редовно врши бактериолошке и хигијенске анализе узорака воде из Макиш, али и бунарске воде. Након ослобођења, а до 1922. године, радио је у Општинској хемијској лабораторији. Након тога прелази у Царинску лабораторију у којој је радио до 1925. године.

У новембру 1926. године је пензионисан, али и преведен у државну службу као шеф хемијске лабораторије у склопу Савске царинарнице. У марту 1927. године тешко болестан дефинитивно одлази у пензију. Преминуо је 29. марта 1928. године у Београду у својој 68. години.

Александар је објавио тридесетак научних и стручних радова у страним и домаћим часописима. Радови се базирају на области попут аналитичке и органске хемије, као и анализу воде и намирница. Многе методе које су коришћене у истраживању је усавршио и упростио.

Зега је био један од оснивача Српског хемијског друштва (1897), у периоду од 1907. до 1912. године је био потпреседник, а од 1912. до 1927. био је председник Друштва.

Био је активан спортиста и оснивач различитих спортских клубова попутː јахачки, клизачки, велосипедалски, борачки, итд. Забележено је да је био одличан стрелац, пливач, гимнастичар и мачевалац. У младости је компоновао, а добро је и свирао. Био је члан друштва „Душан Силни”.

Радови Радови се могу поделити у четири групеː радови из области аналитичке хемије, радови из области органске хемије, анализе животних намирница и анализе минералних вода.

Највећи број радова објавио је током рада у Државној хемијској лабораторији. Том приликом објавио је 38 радова.

Радови из области аналитичке хемије Током ових истраживања Зега је тежио ка проналаску метода за испитивање животних намирница, а које се могу изводити са простијом апаратуром и истовремено омогућити добијање резултата који би заводољили европске стандарде. Пронашао је много једноставнију методу за одређивање масних киселина лоја, масла, маргарина и свињске масти растворених у води са сумпорном киселином. На овај начин је дао микрометоду којом се избегава употреба рефрактометра. За време аустријске окупације, у импровизованој лабораторији је заједно са ћерком израдио једноставнију методу за одређивање масти у млеку, која је искључила употребу центрифуге. Описао је и методе за колориметријско одређивање гвожђа, одређивање вискозитета код минералних уља, одређивање потрошње калијум-перманганата у пијаћим водама и методе за испитивање ракије.

Показао је да се јодни број код масти и уља стајањем смањује и на тај начин је јодни број подвргао критици.

Радови из области органске хемије Овом облашћу се бавио још као студент на Кантоналном универзитету у Цириху. У лабораторији В. Мерца урадио је докторску тезу која се састојала из два делаː -{Über die Einwirkung des p-Toluidins auf Resorcin und Hydrochinon}- и Ü-{ber die Einwirkung des Anilins auf Orcin}-. Рад је синтетичког карактера и том приликом Зега је из -{p}--толуидина са резорцином или толуидином добио неколико једињења ароматичих амина из којих је касније изводио различите деривате.

Анализе животних намирница Зега је као општински хемичар обављао анализе животних намирница у Србији које су биле непознате у Европи. За ове намирнице није постојао стандард па је Зега резултате својих истраживања објављивао у немачким часописима. Значајни су радови који обухватају проучавања млечних производа од којих већина није била позната у средњој Европи, попутː српски посни сир, српски сир, манур, кајмак и качкаваљ. Забележена су и испитивања хлеба, кукуруза, поврћа попут пасуља, патлиџана, грашка, бамња, разних гљива, итд. Од пића је испитивао анисонку, ракију и водњику.

Анализе минералних вода Минералне воде је анализирао сам или у сарадњи са М. Николићем. Двадесет и две анализе објављене су 1902. године. Неке од анализа укључују миниралне воде у Младеновцу (1900), коју је сам анализирао. Заједно са М. Николићем анализирао је воде у местима попутː Рибарска Бања (1899), Врњачка Бања (1900), Александровац (1904), Брђани (1904), Ивањица (1904), Трепчањска Бања (1904), Буци (1905), Луково (1905), Жарево (1905), Велика Врбница (1905), Ђака (1905).

Остали радови Осим хемијских анализа, Зега је вршио и бактериолошке анализе и из ове области је објавио два радаː „О једној хромогеној бактерији” и рад о конструисаном апарату за узимање проба воде за потребе касније бактериолошке анализе.

Одликовања Одликован је лентом „За част и верност”, сребрном споменицом „Душан Силни” и златном медаљом „Најбољем витезу”. Године 1921, на прослави тридесетогодишњице његовог рада одликован је Орденом Светог Саве 3. степена од стране Министарства просвете.

Види још Списак српских хемичара Српско хемијско друштво Музеј науке и технике Београд

Референце

Литература

Академик Милоје Сарић , трећа књига, Београд: САНУ

Спољашње везе Породица Зега Српско хемијско друштво Библиографија радова, стр. 184—187

Категорија:Рођени 1860. Категорија:Умрли 1928. Категорија:Панчевци Категорија:Српски хемичари Категорија:Доктори хемије