Курцио Малапарте (; Прато, 9. јун 1898 — Рим, 19. јул 1957), чије је право име било Курт Ерих Зукерт (), био је италијански књижевник, филмски редитељ, новинар и дипломат.
Биографија Родио се у малом тосканском месту Прату.Онлајн издање Британике приступано дана 15. 11. 2012. Мајка му је била Италијанка из Ломбардије - Евелина Перели (), а отац Немац - Ервин Зукерт (), руководилац у једној текстилној фабрициFranco Vegliani: Malaparte, Edizioni Daria Guarnati, 1957 p. 33. За време Првог светског рата, иако је тада имао само шеснаест година, побегао је из класичне гимназије и пријавио се као добровољац у француску војску, пошто је Италија тада још била неутрална. У Француској је био војник Гарибалдијеве легије све до маја 1915 када су Италија и Француска постале савезнице. Исте 1915. Малапарте се прикључио Петој алпинској регименти, где је добио чин капетана и био одликован неколико пута. На француском фронту код Ремса је 1918. био изложен дејству иперита који му тешко оштетио плућа и због чега је имао озбиљних здравствених проблема све до своје смрти, Clarkson Potter, 1999 p. 16. Своје образовање је стекао на Колеџу Чикоњини (), Прато и на Универзитету Ла Сапиенца () у Риму. После рата једно време ради у дипломатској служби а од 1922. до 1930. углавном као новинар.
Политичко деловање У току 1920-тих Малапарте је био један од италијанских интелектуалаца који подржавао италијанске фашисте и Мусолинија. Године 1922. узео учешће у Мусолинијевом маршу на Рим и подржавао фашисте својим чланцима у часопису 900. Касније је почео да се дистанцира и критикује Мусолинија и фашисте па је 1933. године био искључен из фашистичке партије Италије, а у периоду од 1933.-1938. био је у кућном притвору на острву Капри. На интервенцију Галеаца Ћана је био ослобођен па затим хапшен и држан у злогласном римском затвору Ређина Ћели () 1938, 1939, 1941. и 1943. године.
У том периоду објавио је неколико књига. Есејом Камелеон замерио се Мусолинију, који га је због тога из Рима отерао у Торино. Учинио му је, у неку руку, услугу, јер се тако Малапарте приближио Француској, где је 1931. објавио Технику државног удара (), прво дело у Европи против Хитлера. Пошто је убрзо штампао и Добричину Лењина (), Мусолини га је протерао из Италије па се Малапарте настанио у Лондону.
После Другог светског рата био је близак Палмиру Тољатију, мада никад није постао члан Комунистичке партије Италије. Пред крај живота је путовао у СССР и Кину на основу чега је настао његов путопис Ја у Русији и Кини () објављен постхумно.
Ратно дописништво и новелистика Током већег дела Другог светског рата био је ратни дописник миланског дневника Коријере дела Сера () и официр Италијанске армије на Источном фронту. Ратне епизоде у којима Малапарте има улогу сведока из Пољске, Финске, Румуније, Украјине и Југославије постале су окосница његових романа Kaputt, Кожа () и Волга се рађа у Европи. У Италију се вратио 1943 где је постао италијански официр за везу при штабу Америчке армије у Италији. Године 1944. је објавио роман Kaputt, дело које га је учинило славним. Kaputt је роман-сведочанство писано са тачке гледишта оних који су осуђени да изгубе рат. Описујући немачку јединицу која бежи испред непријатеља на Украјинском фронту, Малапарте каже: Када се Немци препадну, када тај мистериозни немачки страх почне да се увлачи у њихове кости, они увек изазову у човеку посебан ужас и сажаљење. Њихова појава је бедна, њихова окрутност жалосна, њихова храброст нема и безнадна.Ben Judah: Whore of Power Curzio Malaparte, Mon Amour, The American Interest, April 30, 2018Andrew Roberts: The Storm of War: A New History of the Second World War, Allen Lane, 2009 - World War, 1939-1945 p. 408 У истом роману Малапарте је описао свој сусрет са Павелићем у глави Корпа са остригама: Прошло је подуже времена од како нисам видео Анту Павелића. Када сам ушао у његов студио, приметио сам да је променио место намештаја. Док смо разговарали, ја сам посматрао корпу од врбовог прућа, постављену на његовом столу, на левој страни од Поглавника. Поклопац је био подигнут, видело се да је корпа била пуна морских плодова, тако су ми изгледали, рекао бих остриге, али извађене из љуштуре … „То су остриге из Далмације?”, упитао сам Поглавника. Анте Павелић је подигао поклопац корпе и показујући те морске плодове, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рекао је, осмехујући се, са тим својим добрим и уморним осмехом. „То је поклон мојих верних усташа: двадесет килограма људских очију.”Снежана Симић: Курцио Малапарте између ратовања и легенде, Печат, 05. 04. 2013. Први превод и издање Kaputtа на немачком језику је 1951. године дочекано тужбом коју је пред судом у Карлсруеу против Малапартеа покренуо барон Густаф Браун фон Штум због описа душевних патњи и самоубиства Јозефине () фон Штум, друге жене барона фон Штума. Када је чуо да му се жена убила, фон Штум је мало поцрвенео и узвикнуо: „Хајл Хитлер”. Ни једна од немачких жена није дошла на сахрану Јозефине, Италијанке пореклом. Барон фон Штум, који је током рата био Хитлеров амбасадор и представник за штампу Министарства спољних послова, оптужио је Малапартеа за измишљен опис узрока самоубиства Јозефине. Тужилац фон Штум је захтевао конфискацију целог издања књиге и казну од 10 000 марака коју би издавач књиге Шталберг () морао да плати добротворним институцијама у Италији. Малапарте и његова одбрана су тврдили да се ради о фикцији а не истини. Суд није донeо одлуку о заплени књиге нити је осудио Малапартеа на затвор.REPORTAGE Malapartes Visionen, Der Spiegel, 28.01.1953.DER SPIEGEL reported ... 01.01.1954.
Наредни роман Кожа (1949) још више ће учврстити његову репутацију великог писца. Године 1944. Малапарте се вратио у Италију где је постао официр за везу, у чину капетана, при савезничкој команди. Долазак америчких трупа у Напуљ, стање немоћи и очаја у Напуљу чине наративно језгро овог романа. Сам је роман пун голог реализма и грубих описа свакодневног живота у Напуљу у то време рата, што често прелази у надреализам и гротескност. Кожу је публиковала издавачка кућа „Aria d'Italia” 1949. године и одмах је по публиковању стављена на списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum), без икаквог образложења. Сматра се да је разлог за то био опис групе Јевреја распетих на дрвећу у Украјини, у форми тешке оптужбе хришћанства у Европи, што је Римокатоличка црква могла протумачити као богохуљење и увреду.Biografia di Curzio Malaparte (a cura di Luigi Martellini)Raffaele La Capria: Malaparte gran bugiardo il suo trucco c’e’ e si vede, Corriere della sera, 21 aprile 2009 Малапартеа је Римокатоличка црква Италије екскомуницирала и издејствовала да му се забрани боравак у Напуљу.Giardino, Alessandro: Liliana Cavani's La pelle: Debunking the Fake Promises of Postmodern Sexual Emancipation and the Silencing Effect of Cultural Oblivion, Carte Italiane, 2(7) UCLA, 2011
У историји књижевности биће запамћен по још неколико занимљивих публицистичких, песничких, есејистичких, романескних и драмских дела: Содома и Гомора (1931), Волга се рађа у Европи (, 1943), Проклети Тосканци (, 1956) итд.
Драма, филм и архитектура
Године 1947. Малапарте се преселио у Париз. У Паризу је написао две драме које нису доживеле успех на сцени. Драма „На Прустовој страни” () је о животу Марсела Пруста а „Капитал” () је драмски портрет Карла Маркса. „Забрањени Христ” () је био Малапартеов умерено успешан филм који је он режирао и чији је сценарио написао 1950. године. Овај филм је добио специјалну награду града Берлина на Првом берлинском међународном филмском фестивалу 1951. године. Филм је прича о ратном ветерану који се враћа у своје село да би осветио братову смрт кога су убили Немци. Филм је у Сједињеним државама приказан 1953. године под именом „Чудна обмана” () и проглашен за један од пет најбољих страних филмова те године од стране Националног одбора за преглед ().
Малапарте је написао и режирао кабаретску представу () „Сексофон” () са којом је намеравао да прокрстари Сједињене државе на бициклу. На једној литици на острву Капри је саградио Вилу Малапарте по нацрту италијанског архитекте Адалберта Либерe (). Ова вила је постала део културне баштине Италије.Jean Castex: Architecture of Italy, ABC-CLIO, Jan 30, 2008Books and Writers: Curzio Malaparte (1898-1957) - pseudonym of Kurt Erich Suckert
Смрт
Пред крај живота 1957. године Малапарте је посетио Народну Републику Кину. Тешко болестан је, уз помоћ италијанске државе, пребачен у Рим. Својим тестаментом је оставио Кини своју кућу, Вилу Малапарте, на острву Капри. Међутим тестамент су пред судом оборили Малапартеови наследници. Малапарте је умро јула 1957. године од рака плућаMilestones, Time, July 29, 1957. Смрт му је убрзало, а вероватно било и узрок рака плућа, тровање иперитом у Првом светском рату и пушење. Сахрањен је, по личној жељи, у маузолеју саграђеном на врху планине Ле Косте () изнад места Прато у коме је рођен.Luigi Martellini: Biografia di Curzio Malaparte Пред крај његовог живота Римокатоличка црква је покушавала да га покрсти а Италијански комунисти су му доделили чланску карту неколико дана пре смртиWilliam Hope: Curzio Malaparte, Troubador Publishing Ltd, 2000 page 95. Није познато којој је од ове две црквe Малапарте пришао на крају живота.Stephen Spender: Encounter, Volume 58, Issue 1 - Volume 59, Issue 1, Congress for Cultural Freedom, Irving Kristol Encounter Ltd., 1982, page 286. Покушај покатоличења Малапартеа је схваћен, по некима, као последња пишчева комедијаIris Origo: A Need to Testify; Helen Marx Books, Sep 15, 2001 page 263.
Референце
Референце Malaparte, Curzio (1898–1957), Encyclopedia of Modern Europe: Europe Since 1914: Encyclopedia of the Age of War and Reconstruction, Thomas Gale 2006 Kurcio Malaparte: Koža, Laguna 2016. Kurcio Malaparte: Kaputt, Laguna DOO 2018. Kurzio Malaparte: The Technique Of Revolution, Morris Productions, Aurora IL (превод на енглески Technique du coup d'etat)
Спољашње везе Francobolli Pratesi - поштанска марка од 200 лира са Малапартеовим ликом The Traitor by Curzio Malaparte Adam Thirlwell: Why everyone hates Malaparte, The Guardian, February 28, 2009 Lawrence Russell: MALAPARTE portrait of an Italian surrealist, Culture Court 2005 Курцио Малапарте, наш савременик: Европа поражена лудилом и злом, ослобођена и окупирана, РТС
Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1957. Категорија:Италијански књижевници Категорија:Људи под псеудонимом