Дејан Медаковић (Загреб, 7. јул 1922 — Београд, 1. јул 2008) био је српски историчар уметности, универзитетски професор, књижевник и академик. Медаковић је био генерални секретар и потом председник Српске академије наука и уметности (1998—2003), професор и декан Филозофског факултета (1971—1973), председник Скупштине Вукове задужбине у три мандата као и потпредседник Српске књижевне задруге.
Рођен је у Загребу у угледној српској породици Медаковић, која је дала неколико знаменитих личности. Гимназијско образовање је стекао у Санкт Галену, код фрањеваца на Бадији и у Сремским Карловцима. За време Другог светског рата, под претњом по живот од стране фашистичке НДХ, избегао је у Србију, где почиње да волонтерски ради у Музеју кнеза Павла. Основне, магистарске и докторске студије завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, специјализовао се у Немачкој као стипендиста фондације Александар фон Хумболт. Прошао је сва наставна звања на Филозофском факултету, где је предавао историју уметности до 1982. године. Медаковић је по позиву предавао на више европских универзитета и научних установа.
Током живота објавио је укупно 46 књига, од чега 21 књигу на стручне теме. У фокусу његовог научног рада била је српска уметност периода барока, српска културна историја 18. столећа те историја српске уметности 19. столећа. Такође се бавио немањићким периодом, опусом појединачних сликара, историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. Писао је волуминозне синтезе историје Срба и српске културе у градовима: Беч, Трст, Загреб, Сентандреја. Један је од аутора Историје српског народа објављене у десет томова у издању Српске књижевне задруге. Уз стручни рад, упоредо се успешно бавио књижевним стваралаштвом и писао поезију, прозу, путописе. Дела су му превођена на више језика. Награђен је низом међународних и националних одликовања, награда и других признања. Његов легат је посредством породице Медаковић оформљен у оквиру Музеја града Београда.
Биографија thumb|Родна кућа академика Медаковића у Загребу, Зрињевац 15, коју је подигао његов деда др Богдан Медаковић. Данас је позната као палача Медаковић. Породица Медаковић је пореклом из селa Медак у Лици. Рођен је као син Ђорђа Медаковића, економисте, и Анастасије, домаћице. Деда по оцу му је био Богдан Медаковић а прадеда Данило Медаковић. Са мајчине стране (Рајић) вуче порекло од породице Лоња која је била аустријско војно племство. Медаковићеви преци оставили су значајно дело у српској култури и политици.
Основну школу учио је у Загребу, нижу гимназију у Санкт Галену у Швајцарској и код фрањеваца на Бадији. Своје искуство учења гимназије на Корчули описао је као формативно значајно јер је научио да одређене истине о Богу тумачи више рационално, као и да људи нису на свету ради уживања већ како би зарадили царство небеско. Вишу класичну гимназију завршио у Сремским Карловцима (1937—41).
Његов отац је желео да се током трајања рата склоне у Трст али је Дејан Медаковић инсистирао да иду у Београд, где су му живели и радили другови. Он и његова сестра дошли су у Београд возом, пошто их хрватске усташе нису идентификовале као Србе, пошто су носили елегантна одела и међусобно говорили искључиво на немачком језику. Од 1942. године је живео у Београду, прво као избеглица, где је волонтирао у Музеју кнеза Павла. Након рата, радио је у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе. За атмосферу у Београду након Другог светског рата говорио је да је била таква да је било довољно да човек без икаквог суђења изгуби главу ако неко покаже прстом из било којег разлога или га оптужи да је био шпијун Гестапоа. Према сопственој тврдњи током његовог рада у Музеју за време окупације било је колега које су ми спочитавале што су бежали те да су ваљали, не би ни морали бежати. Медаковић наводи да су за разлику од дела одрођене интелигенције, србијански сељаци изузетно помагали свим избеглицама, како Србима тако и Словенцима. За време Другог светског рата Народни музеј био је смештен у стану породице Вучо. Медаковић и колеге обилазили су куће и станове предратне београдске елите, за коју је коментарисао да је била врло отмена, и откупљивали уметнине и предмете за музеј како не би пропали током рата. Његова породица се по завршетку рата вратила у Загреб јер се нису прилагодили у новој средини и јер су испрва планирали да се врате.
На почетку каријере се анонимно бавио новинарством у својству уредника Задружног календара, где је писао биографије руских научника заслужних за достигнућа у пољопривреди. Након краја Другог светског рата припадао је неформалном интелектуалном кругу симиноваца, чији је неформални вођа био Добрица Ћосић. Дејан Медаковић је у мемоарским текстовима и интервјуима кућу у Симиној улици назвао „правим београдским скровиштем” и „првом оазом слободе у окупираном Београду”. Он се међу припадницима групе осећао као странац. Тврдио је да га никада до краја нису прихватили јер је по рођењу Загрепчанин.
Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Медаковић је боравио на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/65. године постао је стипендиста фондације Александар фон Хумболт и ту годину провео је махом на раду у Централном институту за историју уметности () у Минхену. Као асистент радио је на историјском институту САНУ од 1952. до 1954. Пред комисијом академије докторирао је дисертацијом Графика српских штампаних књига XV—XVII века 1954. године (штампана у издањима академије 1958). На Групи за историју уметности Филозофског факултета прешао је од 1954. пут од асистента до редовног професора, за доцента је изабран 1957, за ванредног професора 1962. и за редовног 1967; био је декан Филозофског факултета (1971—1973). На сопствену молбу пензионисан је 1982.
Дописни члан САНУ постао је 1972. а редовни 1981. године. Био је секретар одељења историјских наука САНУ, генерални секретар САНУ шест година (1985), као и председник САНУ (1999—2003). Медаковић је сарађивао или био члан низа одбора САНУ укључујући: Одбор за историју уметности, Одбор за ренесансу и барок, Одбор за романтизам, Сентандрејски одбор, Хиландарски одбор и Одбор за речник појмова из области ликовне уметности. Био је један од 16 аутора нацрта групе академика за Меморандум САНУ и бранио је колеге након појаве меморандумске афере. Тврдио је да су пометњу креирали они који су желели да униште Југославију као и да су академици у Меморандуму прорекли шта ће се десити са Југославијом. Медаковић је био члан Европске академије са средиштем у Салцбургу, почасни члан Румунске академије наука, члан аустријског друштва за проучавање 18. века и од 2001. редовни члан Лајбницовог научног друштва (Leibniz Association) у Берлину.
мини|Медаковић током предавања (2007)
У Матици српској у Новом Саду руководио је програмом истраживања у области историје уметности. Одмах после оснивања Одељења за ликовне уметности Медаковић је 1964. године постао секретар овог Одељења, а истовремено и члан Председништва и ту дужност је вршио до 1986. године. Био је члан Савета Матице српске. Уређивао је часопис Зборник за ликовне уметности Матице српске, а главни уредник био је 1965. године. Од покретања Зборника изашло је више од 30 томова. Он представља први часопис код Срба посвећен искључиво историји уметности.
У свом истраживању интересовао се за широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али је тежиште његовог рада на српском барокном сликарству, српским културним приликама у 18. веку и српском сликарству у 19. веку. Стварао је и у области књижевности. Писао је све врсте научних радова од есеја, приказа и пригодних реаговања на политичка и уметничка дешавања до монографија и синтетичких прегледа. Његове студије су брижљиво инвентарисане и сабране у неколико књига. У књизи Српски сликари 18. века. Ликови и дела (Нови Сад, 1968) сабрана је 21 студија о сликарима од Жефаровића до Јовановића. У књизи Путеви српског барока објављено је 25 студија о барокној уметности. Велики број студија објављен је у књигама Сведочења (1984), Истраживачи српских старина (1985) и Барок код Срба (1988).
Поводом крађе вредних портрета из збирки Народног музеја Србије са изложбе у Галерији „Сопоћанска виђења” у Новом Пазару почетком јуна 1988, у штампи се залагао за увођење „опсадног стања” у српској култури и забрану организовања „путујућих изложби”.
Писао је целовите прегледе за Историју српског народа (четврта, пета и шеста књига) и у књигама Српска уметност у 18. веку (1980) и Српска уметност у 19. веку (1981). Бавио се и питањима везаним за поједине црквене споменике: о Хиландару (1978), Савина (1978), Сент Андреји (1982). Објавио је и књигу Летопис Срба у Трсту (1987) која сумира укупни историјат и доприносе српске заједнице у граду Трсту.
Обављао је функцију председника Скупштине Вукове задужбине седамнаест година, као најдуже бирани председник, у три мандата. Први пут је изабран је 6. новембра 1991. године и био је председник све до смрти 1. јула 2008. године.
Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ) издао је пет књига Медаковићеве прозе под називом Ефемерис — хроника једне породице (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994). Петокњижје говори о историји његове породице и грађанских слојева и елита Срба у Загребу. За Ефемерис је Медаковићу додељена Октобарска награда града Београда. Награду за животно дело Задужбине „Јаков Игњатовић” добио је за Ефемерис II а награду Београдског издавачко-графичког завода за Ефемерис III. Први део мемоара штампан је у неколико издања и остварио је тираж од приближно 80.000 продатих примерака. Дело је награђено у Народној библиотеци Србије као најчитанија књига за 1994. годину.
Објавио је укупно 46 књига током живота.
Преминуо је на Институту за онкологију у Београду. Сахрањен је у породичној гробници уз свог претка војводу Милорада Медаковића. Опело му је служио епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије, жички г. Хрисостом, бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и свештенство СПЦ, док је опроштајно слово прочитао митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Ставови Дејан Медаковић је сматрао да генеза мржње између Срба и Хрвата сеже у XVI столеће, када су Срби својим заслугама уживали статус слободних војника сељака, привилегованих кроз ослобађање од давања прописаних за кметове, док су њихове комшије Хрвати били кметови и то на земљи која је изворно била феудални посед хрватског племства а коју је Фердинанд I претворио у државну својину након пражњења територије пред османском најездом. Односе два народа компликује одлука хрватског Сабора која на својој територији дозвољава искључиво католичку веру, што је било у контрадикцији са царским привилегијама које су Србима давале право на слободу вероисповести. Наводио је да су Хрвати за свој књижевни језик преузели штокавско наречје односно вуковски језик.
Он тврди да је Анте Трумбић сматрао да се Хрватска мора прикључити Југославији јер је то био једини начин да се нађе на победничкој страни. Он Трумбићеву изјаву наводи у контексту тога да су мотиви за улазак у заједничку државу 1918. године били различити.
Коментаришући улогу Алојзија Степинца у Другом светском рату Медаковић наводи да је његов највећи грех што је као црквени поглавар дао моралну подршку држави која је прокламовала расистичке законе а исту државу је Степинац прогласио за дјело божије. Сматрао је да је исти образац понашања имао кардинал Фрањо Кухарић деведесетих година. Додаје да је Степинац био предводник крсташког рата против бизантизма односно источног православља те да из његовог дневника зрачи мржња.
Такође наводи да је веома значајна улога Срба у Загребу као економске праве велесиле са значајним институцијама попут Привредника и солвентне Српске банке завршена 1941. године.