мини|Бочни поглед на одливак „Рајских врата” од позлаћене бронзе Лоренца Гибертија на Крстионици у Фиренци, Италија, који комбинује главне фигуре у високом рељефу са позадинама углавном у плитком рељефу. мини|upright=1.2|Уобичајена мешавина високог и плитког рељефа на римском Олтару мира (Ara Pacis), постављена тако да се посматра одоздо. Позадина је у плитком рељефу. мини|upright=1.2|Лице „Фриза Парнаса” у високом рељефу око базе Албертовог споменика у Лондону. Већина глава и многа стопала су потпуно одвојени од позадине (подрезани), али су торзои „везани” за површину иза.
Рељеф је вајарска метода у којој вајани делови остају причвршћени за чврсту позадину од истог материјала. Израз рељеф потиче од латинског глагола , што значи подићи. Створити скулптуру у рељефу значи оставити утисак да је вајани материјал подигнут изнад позадинске равни. Када је рељеф урезан у равну површину камена (рељефна скулптура) или дрвета (резбарење у рељефу), поље се заправо спушта, остављајући невајане делове да изгледају више. Овај приступ захтева клесање позадине, што може бити дуготрајан процес. С друге стране, рељеф штеди време потребно за обликовање задњег дела субјекта и мање је крхак, те сигурније причвршћен од скулптуре у пуном волумену, посебно када је реч о стојећој фигури где су чланци потенцијална слаба тачка, нарочито у камену. У другим материјалима попут метала, глине, гипса (штуко), керамике или папир-машеа, облик се може једноставно додати или подићи из позадине. Монументални бронзани рељефи израђују се ливењем.
Постоје различити степени рељефа у зависности од степена избочености вајане форме из поља, за које се италијански и француски изрази понекад користе у уметничкој терминологији. Пун опсег укључује високи рељеф (итал. , франц. ),У модерној терминологији преовлађује „високи рељеф”; alto-rilievo се користио у 18. веку и нешто касније, док је haut-relief нашао примену у археолошкој литератури, посебно у преводима текстова о праисторијској пећинској уметности. где је приказано више од 50% дубине и где могу постојати подрезана подручја, средњи рељеф (итал. ), плитки рељеф (итал. , франц. ), и веома плитки рељеф (итал. ),Murray, Peter & Linda, Penguin Dictionary of Art & Artists, London, 1989. p. 348, Relief; bas-relief remained common in English until the mid 20th century. где је раван само незнатно нижа од вајаних елемената. Такође постоји упуштени рељеф, који је био углавном ограничен на Стари Египат (видети испод). Међутим, разлика између високог и плитког рељефа је најјаснија и најважнија, и ова два термина су генерално једина која се користе у расправи о већини дела.
Дефиниција ових термина је донекле променљива, и многа дела комбинују подручја више врста рељефа, ретко прелазећи између њих у једној фигури; сходно томе, неки аутори радије избегавају све поделе.На пример Ејвери у Grove Art Online, чији дугачак чланак о „Рељефној скулптури” једва помиње или дефинише ове термине, осим упуштеног рељефа. Супротност рељефној скулптури је контрарељеф (итал. или ),Murray, 1989, op.cit. где је форма урезана у поље или позадину уместо да се издиже из ње; ово је веома ретко у монументалној скулптури.
Рељефи су уобичајени широм света на зидовима зграда и у разним мањим поставкама, а низ од неколико панела или делова рељефа може представљати проширени наратив. Рељеф је погоднији за приказивање сложених субјеката са много фигура и веома активним позама, као што су битке, него самостојећа „скулптура у пуном волумену”. Већина древних архитектонских рељефа првобитно је била осликана, што је помагало у дефинисању форми у плитком рељефу. Субјект рељефа у овом чланку се обично подразумева као фигурални, али скулптура у рељефу често приказује декоративне геометријске или биљне мотиве, као у арабескама исламске уметности, и може бити било ког садржаја.
Рељеф у стени су они урезани у чврсту стену на отвореном (ако су унутар пећина, било природних или вештачких, вероватније ће се називати „уклесаним у стену”). Овај тип се налази у многим културама, посебно онима древног Блиског истока и будистичких земаља. Стела је појединачни стојећи камен; многе од њих носе рељефе.
Врсте Разлика између високог и плитког рељефа је донекле субјективна, и ова два типа се веома често комбинују у једном делу. Нарочито, већина каснијих „високих рељефа” садржи делове у плитком рељефу, обично у позадини. Од фриза Партенона па надаље, многе појединачне фигуре у великој монументалној скулптури имају главе у високом рељефу, али су им доњи делови ногу у плитком рељефу. Благо истурене фигуре створене на овај начин добро функционишу у рељефима који се посматрају одоздо и одражавају чињеницу да су главе фигура обично од већег интереса и за уметника и за посматрача него ноге или стопала. Као што недовршени примери из различитих периода показују, издигнути рељефи, било високи или плитки, обично су „грубо скицирани” означавањем контуре фигуре и спуштањем позадинских подручја на нови ниво позадине, посао који су без сумње обављали шегрти (види галерију).
Плитки рељеф или бас-рељеф мини|лево|Плитки рељеф на римском сестерцију, 238. година н. е. Плитки рељеф је истурена слика са малом укупном дубином, на пример, користи се на кованом новцу, на којем су све слике у плитком рељефу. У најплићим рељефима релативна дубина приказаних елемената је потпуно изобличена, и ако се посматра са стране, слика нема смисла, али спреда мале варијације у дубини региструју се као тродимензионална слика. Друге верзије много мање изобличавају дубину. Израз потиче од италијанског преко француског (), што значи „ниски/плитки рељеф”.
Плитки рељеф је техника која захтева мање рада од високог рељефа, па је стога јефтинија за производњу, јер је потребно уклонити мање позадине приликом клесања или је потребно мање моделовања. У уметности старог Египта, асирским дворским рељефима и другим културама древног Блиског истока и Азије, конзистентни веома плитки рељеф се обично користио за целу композицију. Ове слике би обично биле осликане након клесања, што је помагало у дефинисању облика; данас је боја нестала са велике већине преживелих примера, али се ситни, невидљиви остаци боје обично могу открити хемијским средствима.
мини|upright|Плитки рељеф који датира око , из краљевства Симурум, данашњи Ирак. Иштарина капија Вавилона, сада у Берлину, има плитке рељефе великих животиња обликованих од калупљених цигала, глазираних у боји. Гипс, који је технику учинио далеко лакшом, широко је коришћен у Египту и на Блиском истоку од антике до исламских времена (касније за архитектонску декорацију, као у Алхамбри), Риму и Европи барем од ренесансе, као и вероватно другде. Међутим, потребни су веома добри услови да би дуго опстао у неодржаваним зградама – римски декоративни гипсани радови су углавном познати из Помпеје и других локалитета затрпаних пепелом са Везува. Плитки рељеф био је релативно редак у западној средњовековној уметности, али се може наћи, на пример, у дрвеним фигурама или сценама на унутрашњим странама преклопних крила вишеделних олтара.
Оживљавање плитког рељефа, који је виђен као класични стил, почиње рано у ренесанси; Храм Малатеста у Риминију, пионирска класицистичка грађевина коју је пројектовао Леон Батиста Алберти око 1450. године, користи плитке рељефе Агостина ди Дуча унутра и на спољним зидовима. Од ренесансе, гипс се веома широко користио за унутрашње орнаменталне радове као што су венци и плафони, али у 16. веку коришћен је за велике фигуре (многе такође користећи високи рељеф) у дворцу Фонтенбло, које су грубље имитиране другде, на пример у елизабетанској дворани Хардвик.
Веома плитки рељеф, на италијанском или („спљоштени рељеф”), је веома плитак рељеф који се на местима стапа са гравуром и може бити тежак за читање на фотографијама. Често се користи за позадинске делове композиција са главним елементима у плитком рељефу, али његову употребу преко целог (обично прилично малог) дела је ефективно изумео и усавршио италијански ренесансни вајар Донатело.Avery, vi
У каснијој западној уметности, све до оживљавања у 20. веку, плитки рељеф се користио углавном за мања дела или у комбинацији са вишим рељефом како би се пренео осећај удаљености или дала дубина композицији, посебно за сцене са много фигура и пејзажном или архитектонском позадином, на исти начин на који се светлије боје користе за исту сврху у сликарству. Тако су фигуре у предњем плану вајане у високом рељефу, а оне у позадини у плитком рељефу. Плитки рељеф може користити било који медијум или технику скулптуре, при чему су најчешћи клесање камена и ливење метала. Велике архитектонске композиције у потпуности у плитком рељефу доживеле су оживљавање у 20. веку, будући популарне на зградама у арт деко и сродним стиловима, који су позајмљивали од древних плитких рељефа тада доступних у музејима.Avery, vii Неки вајари, укључујући Ерика Гила, усвојили су „спљоштену” дубину плитког рељефа у делима која су заправо самостојећа.
Средњи рељеф мини|Плитки рељеф, Бантеај Среј, Камбоџа; Равана тресе планину Каилаша, пребивалиште Шиве.
Средњи рељеф, „полу-рељеф” или је донекле непрецизно дефинисан, и израз се не користи често, при чему се дела обично описују као плитки рељеф. Типична традиционална дефиниција је да само до половине субјекта излази из подлоге, и ниједан елемент није подрезан или потпуно одвојен од позадинског поља. Дубина приказаних елемената је обично донекле изобличена.
Средњи рељеф је вероватно најчешћи тип рељефа који се налази у хиндуистичкој и будистичкој уметности Индије и југоисточне Азије. Плитки до средњи рељефи од 2. века п. н. е. до 6. века н. е. у пећинама Аџанта и од 5. до 10. века у пећинама Елора у Индији су рељефи у стени. Већина ових рељефа се користи за приповедање светих списа, као што је 1.460 панела храма Боробудур из 9. века у Централној Јави, Индонезија, који приповедају Џатака приче или животе Буде. Други примери су плитки рељефи који приповедају хиндуистички еп Рамајана у храму Прамбанан, такође на Јави, у Камбоџи, храмовима Ангкора, са сценама које укључују „Бућкање океана млека” у храму Ангкор Ват из 12. века, и рељефе апсара. У храму Бајон у Ангкор Тому постоје сцене свакодневног живота у Кмерском царству.
Високи рељеф мини|лево|Високи рељеф метопа са класичних грчких мермера са Партенона. Неки предњи удови су заправо потпуно одвојени од позадине, док је лева задња нога кентаура у плитком рељефу.
Високи рељеф (или , из италијанског) је онај где генерално више од половине масе вајане фигуре излази из позадине. Заиста, најистакнутији елементи композиције, посебно главе и удови, често су потпуно подрезани, одвајајући их од поља. Делови субјекта који се виде обично су приказани у својој пуној дубини, за разлику од плитког рељефа где су виђени елементи „спљоштени”. Високи рељеф тако користи суштински исти стил и технике као самостојећа скулптура, и у случају појединачне фигуре пружа углавном исти поглед какав би имала особа која стоји директно испред самостојеће статуе. Све културе и периоди у којима су стваране велике скулптуре користили су ову технику у монументалној скулптури и архитектури.
Већина бројних великих фигуралних рељефа у старогрчкој скулптури користила је веома „високу” верзију високог рељефа, са елементима често потпуно слободним од позадине и деловима фигура који прелазе једни преко других да би указали на дубину. Метопе Партенона су углавном изгубиле своје потпуно заобљене елементе, осим глава, показујући предности рељефа у смислу трајности. Високи рељеф је остао доминантан облик за рељефе са фигурама у западној скулптури, а такође је уобичајен у индијској храмској скулптури. Мање грчке скулптуре као што су приватне гробнице и мања декоративна подручја као што су фризови на великим зградама, чешће су користиле плитки рељеф.
мини|Божанства у високом рељефу у Каџураху, Индија. мини|Веома високи рељеф на Споменику независности Бразила у Сао Паулу; изведена представа слике Педра Америка из 1888. Независност или смрт.