Бошњаци су јужнословенски народ, који претежно живи у Босни и Херцеговини, односно на подручју Федерације Босне и Херцеговине. Бошњаци такође живе и у неким другим деловима бивше Југославије, а значајније су заступљени у неколико општина Србије и Црне Горе, првенствено у регији познатој као Рашка област, коју они називају Санџак. Говоре бошњачким језиком, који на свом језику називају bosanski jezik. Претежно су исламске вероисповести (сунити). Потичу од исламизованих Словена, углавном Срба муслимана са подручја Босне и других српских земаља.„Мом­чи­ло Су­ботић: ПРО­БЛЕМ ЕТНИЧ­КОГ ИДЕНТИТЕТА И ПО­ЛИТИЧ­КО-ДРЖАВ­НОГ ЕНТИТЕТА БОСАНСКО-ХЕРЦЕГО­ВАЧ­КИХ МУ­СЛИМАНА, Инсти­тут за поли­тичке сту­ди­је, Београд. стр. 753”. Scindeks-clanci.nb.rs. Као посебна етничка група почињу да се издвајају након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878), а потом у неколико наврата мењају своју националну свест и национално име. Назив Бошњаци употребљавају од 1993. године, када је на Првом бошњачком сабору у Сарајеву донета одлука о преименовању дотадашњих југословенских Муслимана у Бошњаке.

Идентитет Данашњи Бошњаци потичу од исламизованих Словена, углавном Срба из средњовековне Босне и средњовековне Србије. Као посебна етничка подгрупа издвајају се током османске управе над овим земљама и за то време више пута мењају своју националну свест. Професор историје академик Милорад Екмечић закључује да су босански Муслимани између 1868. и 1993. године мењали свој идентитет чак девет пута., Београд, Упоредо са османским освајањима на Балкану, покорене земље захвата процес исламизације. Бугарске земље и Македонија су прве захваћене овим процесом и то већ седамдесетих година 14. века,Пламен Павлов; Иван Тютюнджиев. Българите и османското завоевание (края на ХІІІ — средата на XV в.), историческа библиотека “Слово”, Велико Търново, 1995 год. док век касније, са падом српских земаља, исти процес захвата и ове земље. Исто је настављено и са освајањима хрватских и мађарских земаља.

Савременици тог времена, исламизиране Србе у етничком смислу и даље посматрају као део српског етничког корпуса. Католичка енциклопедија из 19. века, позивајући се на последњи попис из 1895, као и раније извјештаје тврди да су становници Босни и Херцеговини 98% Срби (550.000 муслимани, 674.000 православци и 334.000 католици). Етнограф Ами Боуе у књизи „Европска Турска“ из 1840. недвосмислено за муслиманско становништво које претежно живи у Босни, каже да су потомци исламизираних Срба. Њихов језик и обичаје, такође описује као део српског фолклора. Леополд Ранке пишући о великим везирима српске народности из средњовековне Босне, каже: „Ако се, према томе, не може спорити да је српски народ имао највећи утицај на развитак царства, он је такође имао и највећи утицај религије (муслиманске). Прелазак Босанаца на мухамеданство није извршен одједном, већ, како изгледа, полагано кроз читаво стољеће и више... Место да оснује своју државу, српски народ је био одређен да помогне да се турска (држава) подигне... Ни они Срби који су прешли на ислам нису се могли отргнути од љубави према (народној) песми.“ Иста запажања имају и циришки професори Кинкел и Ристов, као и француски академик Сен Рене Таљандије, тврдећи да “Мухамеданци у Босни... са врло малим изузетком су српског порекла.”Ристов, Александер: “Рат у Турској 1875–76”, Цирих 1876. године Слична запажања нам дају и бројни други европски историчари, етнографи, путописци. Силвестре Куниберт Бартелеми, каже: „Иако су ова два народа, заједничког језика и порекла, дуго времена сачињавали један народ... на крају српског владања, велики део Босанаца је напустио хришћанство да би примио Мухамедов култ... Босанци сматрају да у Србима виде вечне сведоке апостазије својих предака; они поцрвене кад их Османлије подсете на њихово заједничко порекло са Србима.“Силвестре Куниберт Бартелеми „Студија о српској револуцији и независности”. стр. 28, у Лајпцигу 1855. године Француски слависта Луј Леже је 1873. године указивао на „пет стотина хиљада Срба муслимана који се налазе у Босни. Преверени једанпут мачем у муслиманску веру, они су је примили не одричући се никад свог народног идиома. Многи од њих га култивишу са жаром и сматрају се просто као Срби различите вере.“

мини|десно|200п|Списак исламизираних српских породица из околине Скопља 1910. године

Два српска устанка, те националне револуције у Европи из 1848. године, били су аларм Аустроугарској да се озбиљно почне плашити нарастајућег српског национализма на ширем простору Балкана. Након великог Босанскохерцеговачког устанка и окупације Босне и Херцеговине од Аустроугарске, ова монархија креће у озбиљније подстицање формирања неких нових националних група на овом простору,Encyclopaedia Britannica: Бошњака (становници Босне) и Херцеговаца (становници Херцеговине). У ову сврху, окупатор је покренуо и лист Бошњак, а локални језик је преименован у „босански“. Међутим и поред прогона другачијег мишљења од оног званичног, највећи број босанских и херцеговачких интелектуалаца муслиманске вере се поистовјећује са српским националним корпусом, од којих су најпознатији Осман Ђикић, Муса Ћазим Ћатић, Смаил-ага Ћемаловић, Авдо Карабеговић, Омер-бег Сулејманпашић и други.

Након формирања Југославије, словенско становништво муслиманске вере у новој држави, третирано је као део српског или хрватског народа. У Другој Југославији, Уставом из 1968. године формира се нови народ под именом Муслимани. Распадом ове државе, део Муслимана, у септембру 1993, током Рата у Босни и Херцеговини тражи замену националног имена Муслимани у име Бошњаци, које се до тад сматрало архаичним именом за становнике Босне — Босанци. Дејтонским мировним споразумом, Бошњаци добијају статус једног од три конститутивна народа (уместо Муслимана) у држави Босни и Херцеговини.

Национални наративи

Политичка промоција бошњаштва обављена и реализована је у јавности крајем 1993. и почетком 1994. године.

Део доминантног дискурса бошњаштва обухвата наратив како су „до 19. вијека сви становници данашње Босне и Херцеговине били Бошњани/Бошњаци” а да су потом „Бошњани православци постали Срби а Бошњни католици постали Хрвати”. За „конвертитство православних и римокатоличким Бошњана” они углавном окривљују Српску православну цркву односно фратре.

Још један део дискурса у бошњаштву јесте теза о континуитету и везама богомилства и ислама. Према њиховој тези, богомили су били Словени а не Срби или Хрвати и њихова култура представља предисламску традицију Бошњака. Хипотеза о директној вези богумила и данашњих Бошњака нема научне утемељености, више је политички условљена и стварана је вештом манипулацијом у трајању дужем од једног столећа.

Поједини бошњачки аутори пласирали су тезу о „кроз историју почињених 10 или 11 геноцида над Бошњацима”. Тако у неке од „10/11 геноцида” рачунају и прогон муслимана током Српске револуције или „истрагу потурица” у Црној Гори са почетка 18. вијека.

Генетика

Већина (> 67%) Бошњака из БИХ припада једној од трију главних европских Y-ДНК хаплогрупа / хаплоидних група: хаплогрупа I (48,2%), хаплогрупа R1а (15,3%) i хаплогрупа R1b (3,5%), док остала мањина припада мање учесталим хаплогрупама (хаплогрупа E (12,9%), хаплогрупа J2 (9,5%), хаплогрупа G (3,5%) i хаплогрупа P (3,5%)), уз остале још ређе лозе.

С друге стране, у највећем делу геополитичке регије Санџак (прецизније, у општинама Нови Пазар, Тутин, Сјеница, Рожаје, Плав, Гусиње и Петњица), бошњачко становништво показује најближи степен генетске подударности са Албанцима. Бошњачки ДНК Пројекат је потврдио већину старих породичних предања санџачких муслиманских породица о пореклу од Климената, Куча, Бањкана/Затријепчана, Хота, Шкреља и Груда. Осим Куча, међу којима има и православних Срба и католичких Албанаца, сва поменута племена су искључиво албанска у етничком и римокатоличка у верском смислу. У тим областима, доминирају хаплогрупе R1b BY-611 и J2b-M241, које су доминантне углавном код Албанаца, али и огранци хаплогрупе E1b која је присутна у већој мери и код Срба, Албанаца, Грка и појединих других балканских народа.ДНК разбија митове: Чисти Словени из средње Босне и Санџака? • Фронтал. СРБ

Историја

Исламизација и Османски период

Успон османске власти на Балкану је променио верску слику Босне и Херцеговине јер су Османлије са собом донели нову религију — ислам.

У попису босанског санџака из 1468/1460 забележено је 37.125 хришћанских породица и 322 муслиманске породице. Према неким изворима, прелазак на Ислам је у Босни био бржи него у другим крајевима Балкана. Бенедикт Курипешић је саставио прве извештаје о верским заједницама у 1530-им. Према евиденцији за 1528. и 1529. годину, било је укупно 42.319 хришћанских и 26.666 муслиманских домова у санџацима (османским управним јединицама) Босне, Зворника и Херцеговине. У извештају Петра Мазрекуа (Pjetër Mazreku), апостолског посетиоца Римокатоличкој цркви у Босни, 1624. године, број верника у Босни (без Херцеговине)је следећи: 450.000 муслимана, 150.000 католика и 75.000 православаца.

Многа деца хришћанских родитеља су била одвојена од својих породица и одгајана да буду чланови јањичарског корпуса (пракса позната под именом devşirme (девширма); назив је настао од турског devşirmek — „окупити”, „регрутовати”). Захваљујући њиховом образовању (јер су учили уметност, науку, математику, поезију, књижевност и многе од језика који су се говорили у Османском царству) српски је постао једни од дипломатских језика Порте.

Османска војна катастрофа се наставила у следећој деценији. 1697. године, хабсбуршки принц Еуген Савојски проводи изузетно успешну граничну рацију која је кулминирала у Сарајеву те доспела у жижу интересовања. Велики турски рат се коначно завршио потписивањем Карловачког мира 1699. године. Међутим, у касним 1710-им још један рат између Османлија и хабсбуршко-венецијан-ског савеза је уследио. Завршен је потписивањем Пожаревачког мира 1718. године, али не пре самог доласка још једног таласа муслиманских избеглица који су пребегли у Босну.

Ови су догађаји створили велики немир међу босанским муслиманима. Осећај незадовољства додатно је повећан ратом и повећањем порезног оптерећења. Као резултат тога, уздижу се бошњачке буне у Херцеговини 1727, 1728, 1729. и 1732. године. Велика куга која је покосила више хиљада људи током раних 1730-их је допринела општем хаосу. 1736. године, у настојању да искористе ове услове, Хабсбурговци крше Мир и прелазе границу реке Саве. У једном од најзначајнијих догађаја у босанској историји, локална бошњачка властела организује одбрану и контранапад који је био потпуно независан од непредузимљивих царских власти. Дана 4. аугуста 1737. године, у бици код Бање Луке, бројчано надјачане бошњачке снаге преусмеравају хабсбуршку војску и приморавају их да беже назад у Славонију.

мини|195px|Градачачка сахат-кула, изграђена 1824. године од стране бошњачког генерала Хусеин--капетана Градашчевића, који је ујединио босанске муслимане против турске окупације и протерао Османлије до Косова, те тиме омогућио босански суверенитет проглашен следеће године