Српска уметност је термин под којим се подразумевају уметничка достигнућа која су постигли Срби. Њена историја започиње досељавањем Словена, односно Срба на простор Балканског полуострва (6. век) које се тада налазило под политичким и културним утицајем позног Римског царства, односно Византије. Први споменици српске средњовековне културе су архитектонски споменици са почетка 9. века, из периода покрштавања Словена. Од тада, па до данас, српску уметност су обликовале политичка, економска и културна збивања која су захватала Европу и њену уметност, а у њој се могу приметити утицаји и источне и западне уметности.

Историјске епохе у српској уметности се углавном поклапају са основним раздобљима у историји Срба.Stanoje Stanojević "Narodna enciklopedija" Zagreb 1927.

Архитектура у средњем веку Архитектура у средњем веку код Срба доживљава велики успон. Српски архитектонски споменици сакралне архитектуре који су се развили у 12, 13. и 14. веку имају велики значај и светску репутацију.

Архитектура пре Немањића мини|десно|200п|Манастир Морача (1252) мини|200п|десно|Пећка патријаршија На ширем подручју југоисточне Европе у раном средњем веку односно у предроманичко доба, може се уочити јака стилска и временска подударност међу хришћанским црквама. Најзначајнији споменик тог раног периода је Петрова црква код Новог Пазара из 9. или 10. века која је грађена у облику ротонде са уписаним четворолистом.

У српским областима Дукљи, односно Зети, јавља се архитектонски облик у виду тробродне базилике, а бележе се и облици уписаног крста и то међу најстаријим решењима у 8. или 9. веку.„Историја српске културе“ Касније цркве су једнобродне са куполом у средњем делу, а као најрепрезентативнија се истиче црква светог Михајла у Стону (око 1080), коју је подигао краљ Зете Михајло (око 1050—1081).

Од тог времена, то јест у каснијем средњем веку српска уметност се више оријентише ка истоку односно Византији и стога све више поприма оријенталне одлике.

Архитектура од доба Стефана Немање до краља Милутина

мини|Бели Анђео, фреска из манастира Милешева Најстарије цркве из доба Немањића су се угледале на источне узоре са романском спољашњом обрадом и такве су углавном све цркве до доба краља Милутина (1282—1321), а карактерише их основа у облику једнобродне грађевине, а на њима је наглашен ефекат маса.

У доба владавине Стефана Немање (1166/1168—1196), 1171. године саграђен је манастир Ђурђеви Ступови код Новог Пазара и манастир Студеница (1183—1196) који представљају почетак рашке школе у архитектури. Они имају карактеристике које су јединствено и оригинално решење из кога се може пратити развој појединих архитектонских решења која су касније примењивана у сакралној архитектури; поготово је Студеница утицала на каснија решења српских црквених грађевина. Рашки стил не познаје тробродну базилику; то је једнобродна грађевина у коју се улази у параклис и вестибил, док споља изгледа као тробродна базилика. Као нека врста краја ове епохе узима се манастир Градац, који је као задужбина краљице Јелене Анжујске подигнут у крајем 13. века.

Подизање задужбина траје од Стефана Немање и његових наследника, све до краја средњовековне самосталности. Владари династије Немањић су се такмичили у томе ко ће подићи више храмова задужбина. Светом Сави се приписује велики број изграђених цркава, нарочито на Светој гори у склопу Хиландара и Ватопеда. Најзначајнија архитектонска остварења из овог периода су: Жича, Милешева, Морача, Пећка патријаршија односно Храм светих Апостола, Сопоћани.

Архитектура од времена краља Милутина до пада под турску власт За време краља Милутина долази до промена и до различитих тенденција које нису могле у потпуности да се конституишу и прекинуте су доласком Турака. Развијају се централне цркве типа уписаног крста које имају пет кубета које са свих страна подупиру сводови. Ту спадају манастир Грачаница, манастир Старо Нагоричино, црква Свете Богородице Љевишке, Краљева црква у Студеници, манастир Високи Дечани, као и друге грађевине.

Посебну групу представљају грађевине тзв. „моравског стила“ које су настале за време кнеза Лазара (1371—1389), деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) и деспота Ђурђа (1427—1456) које имају три апсиде и облик триконхоса. Такви су црква Лазарица, манастир Каленић, Раваница, Манасија, Љубостиња, Рача и други.

Цркве које су настајале под Турцима су много скромније, ниже и мрачније.

Фортификациона архитектура Поред сакралне архитектуре појављује се и фортификациона архитектура која има војни значај. Словени су, долазећи на Балкан, прво порушили градове, а затим их обнављали. Разликују се: утврђене градове, утврде за запречавање комуникација, манастирске утврде, утврде за заштиту подграђа. Фортификациона архитектура настаје на висовима, око насеља, зграда двораца, других значајних објеката, важних раскрсница, као и око манастира. Граде се зидови од тешких камених блокова који оклопљавају и затварају објекте од значаја за одбрану. У току многих ратова фортификациони објекти су јако страдали. Неки средњовековни градови су имали неколико линија, а и када падне последња линија постоји још донжон — најјача кула у којој се феудалац забарикадира и брани.„Речник фортификација “ Најзначајнији очувани споменици ове архитектуре су тврђаве, и то Београдска, Голубачка, Смедеревска, Магличка, Звечанска, тврђава у Новом Брду и утврђење манастира Манасија међу утврђеним манастирима.

Средњовековно сликарство у Србији мини|Фреска из манастира Сопоћани мини|Мирослављево јеванђеље, средњовековни рукопис који се чува у Народном музеју СрбијеСрби су неговали три сликарска рода — зидно сликарство или фреске, сликање на дрвеној плочи или иконопис и сликање на пергаменту или минијатуре, односно илуминацију у књигама или рукописима. Структура слике у Србији је монументална, и композиције су великих размера. Слика је плитка и архитектонски облик тече тако да затвара плитак простор. Фигура је често сучелице постављена и суздржана у покрету. Промене се дешавају у 13. веку почев од 10. века. У западној Европи је уништена зидна слика појавом витража. У Италији постоје извесни квалитети. У овом добу наша уметност је свакако на највишем нивоу. Фигура добија у пластичности. У композицији се јавља вишесложеност, појављује се више лица и остварује се дубљи простор. Од раније српска уметност познаје, а у 13. веку долази до изражаја обрнута перспектива која поседује иреална својства извлачи га из реалног сликарског простора и подређује га композицији и законитостима слике. Простор је повезан зидом који тече заједно са посматрачем. У току 14. века монументалност која је карактеристична за 13. век постепено опада. Потенцира се драматички моменат. Драперија која се развија између елемената се узнемирује и учествује у композицији слике. Сликарство Моравске школе стара се о детаљу и допадљивом колориту слике. Међу споменицима ресавске школе изузетак чини ресавско сликарство и манасијско сликарство и оно тежи ка једном ретком и траженом колористичком сазвучју. У време Турака ограниченим мерама око Пећке патријаршије покушава се повратити ниво на коме је било сликарство у 13. веку. Мајстори који су израђивали фреске већином су непознати и ако се потпишу они то учине на месту које се тешко може уочити као Макарије у Љубостињи, Јован у Раваници и др. Они су радили за славу у другоме свету.

Српско сликарство од времена Стефана Немање до краља Милутина

Средином 12. века, на челу са Стефаном Немањом почела је да се уздиже Рашка држава и тада је прихваћен монументални сликовни израз, за који је Византија била узор.Димитрије Оболенски, . Приступљено 25. 4. 2013. Промене су почеле када је Србија продрла у Повардарје и Македонију, а затим и када се средином 14. века простирала од Саве и Дунава до Коринтског залива. Слом тог царства је уследио после изгубљене Маричке битке 1371. године. Србија је изгубила територије и тада долази до инвазије Турака.

Најраније фреске су слабије очуване и одликују се различитим утицајима, од византијских до романских. Извесно је да су у та времена дубровачки сликари радили и за српске великодостојнике.

Од доба Стефана Немање до доба краља Милутина српска уметност се карактерише монументалношћу и пластичношћу. Лица и фигуре су издужени, очи, као прозори душе, су повећане, композиције су смирене, а покрети су постали уздржани и хармонични. Поред грчких, ту су радили и домаћи мајстори. Сликарство српских задужбина је производ најбољих сликара који су у то време сликали у православном свету.

Илуминација књига Крајем 12. и почетком 13. века у изради српских рукописних књига појављују се илуминације. Значајне илуминиране књиге овога доба су Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље, где прво има обележја романског сликарства, а друго показује византијске утицаје. Познато је још Хиландарско јеванђеље.

Српско сликарство од времена краља Милутина до пада под турску власт Освајања краља Милутина и његов брак са византијском принцезом створили су услове око 1300. године да се нови утицаји и промене из тзв. Ренесансе Палеолога, у којој су деловали сликари Михајло и Евтихије, пренесу у српско сликарство. У њему долази до утицаја који се карактерише нарацијом у сликарском изразуСветозар Радојчић, „Старо српско сликарство“, Београд 1966.. Слике које су радили ови познати сликари су успоставиле равнотежу између тематског богатства и формалних решења, гестови су смирени и осећања су обуздана. Ове слике представљају врхунац остварења у светским размерама. У њима је примењивана инверзна перспектива да би се нагласио главни догађај, као и архитектонска или пејзажна кулиса испред које се одвијала радња, тако да се овај период може називати „класицистичким“. Сликарство из доба српског царства се издваја од претходног периода, долази до истицања осећајности, појављује се патетика и тежи се раскоши. Долази и до представљања личних обележја и индивидуалних црта.

У доба царства долази до процвата иконописа који ни у ком смислу не заостаје за живописима и то углавном захваљујући преписивачкој делатности која се одвијала у Хиландару који је постао његов расадник.

После Битке на Марици 1371. године и после нестанка српске самосталности у средњем веку, а нарочито у -{XVI}- и -{XVII}- веку долази до постепене декаденције у сликарству и бележи се велики јаз у традицији српског живописа. Међутим, из те традиције ће српско сликарство још дуго црпети инспирацију. У то време у Хиландару цвета српска школа која се шири у православни свет.

Уметност од пада под турску власт до времена Велике сеобе Срба (1459—1690) После пада српских земаља под турску власт изгубило се ктиторство властеле која је подизала своје задужбине, украшавала их богатим и вредним фреско сликарством и манастирима поклањала вредне рукописе. Османско царство ограничило је подизање великих споменика и то је било дозвољено само у једном уском обиму са редом специјалних дозвола. Ипак се десило да су Срби успевали да подигну своје цркве, али више не тако велелепне и раскошне као до тада.

Све време су живели и цветали уметнички занати и доносили мала, али значајна дела у златарству, интарзији, везу и другим уметничким занатима.

У великој сеоби су један део драгоцености становници носили са собом, а други део су закопали и сакрили. У фрушкогорским манастирима и сада чувају ове драгоцености, док су неке од њих откопане и украдене.

Уметност у 18. веку мини|десно|200п|Барокна архитектура у Сремским Карловцима мини|десно|200п|Ранобарокна српска уметност, Галерија Матице српске thumb|Иконстоас, Владичански двор у Вршцу Велику прекретницу представља Велика сеоба Срба 1690. године под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, када се Срби укључују у западноевропску културу у којој јача грађанска класа и доноси уметност барокног стила.

У Боки которској, Приморју и другим крајевима гдје живе Србе развијају се иконописне и зографске школе, под грчко-италским утицајима. Једна од таквих знаменитих школа је Иконописна школа Рафаиловић-Димитријевић.

Зидно сликарство